ИНТЕРВЈУ

U Kanadi sam od 1998, dakle 17 godina.  Pre Kanade živeo sam nekih sedam godina u Njemačkoj, a pre Njemačke, naravno, u Jugi.

Roditelji su me upisali na tekvondo kad sam napunio šest godina. To je bio moj prvi kontakt sa sportom. Njihova ideja je bila da popune moje slobodno vreme i da me nauče kako da poštujem sebe i starije.

Tekvondo je korejska veština koja se u biti bazira na samoodbrani. Od  2000. godine postao je deo Olimpijskih igara. Danas se ova borilačka veština uči i trenira u više od 180 zemalja i tretira se kao jedna od najefikasnijih tehnika odbrane. To je sport protkan filozofijom i veštinom koja se uči godinama.

U Kanadu sam došla sa porodicom, mužem Zoranom i ćerkom Katarinom u novembru 1994. godine. Katarina je imala svega godinu dana. Pre toga, živeli smo u Beogradu i tada smo naivno razmišljali: „Hajde da vidimo kako izgleda Kanada, ostaćemo tamo do Katarininog polaska u školu.“ Nije nam se išlo iz Beograda. Imali smo dobar posao i neposredno pre isteka vize, u poslednjem trenutku, došli smo u Toronto. Ali na kraju nam se dopao život u Kanadi, dobili smo drugu ćerku Isidoru i ostali 21 godinu.

U Kanadu sam došao 1997. godine. Znači pre skoro 20 godina, a kao da je juče bilo... Rođen sam u Glamoču (BiH), a prije nego što sam došao u Kanadu, živio sam nekoliko godina u Beogradu i Pančevu.

Све је почело једне вечери пре двадесет година за време Октобар-феста који се одржаваo у Кичинеру и Ватерлоу. Ту сам срела Милорада Мајка Живановића, човека који је заувек променио мој живот.

Moj otac je zubar, ali mislim da to nije bilo presudno. Otišla sam na stomatologiju iz nekih svojih suludih razloga. Lutala sam tada, istraživala razne stvari, a to činim i danas. Znam da to dovodi moje ukućane do ludila, ali su naučili da żive sa tim.

Бојана Николић Тиркас је дипломирала Aерокосмонаутику на Машинском факултету у Београду, а након тога специјализовала је и магистрирала Аеронаутику на Универзитету у Аризони, САД. Њена радозналост и тражење одговора на многа питања одвели су је даље, тако да је 1994. године докторирала Филозофију на Универзитету Аризона.

Драгана Живић Илић, шармантна млада жена, која плени својим блиставим осмехом и топлином у сусрету са сународницима, позната је нашој српској заједници по вођењу културно-уметничких програма, по глуми у позоришним представама, али пре свега по поезији, као аутор и као рецитатор.

Moj najveći prihod i nije od avionskih karata, već od putovanja koja zahtevaju poznavanje destinacije, klime, atrakcija koje putnici žele da vide. Moraćete priznati da putovanje na Maču Pikču u Peruu (uvršten u 7 novih svetskih čuda), koje je mnogim ljudima na listi željenih destinacija, zahteva poznavanje kišnih i suvih perioda, nadmorske visine mesta i neophodnih koraka koje treba preduzeti da ne biste bili u situaciji da umesto ugodnog putovanja završite u bolnici.

Са нашим цењеним саговорником Гораном Рапаићем разговарали смо о снази енергије универзума, безусловне љубави и његовим чудотвoрним исцељењима. Горан је исцелитељ који успешно лечи биоенергијом последњих петнаестак година. Међу хиљадама људи, који су му се обратили за помоћ, постоје случајеви од којих је чак и званична медицина „дигла руке“, међутим уз помоћ алтернативног приступа, Горан је успео да их врати на пут потпуног оздрављења.

Nenad Stanković, osnivač i direktor Festivala srpskog filma u Torontu, osnivač i glavni urednik „Mi magazina“ i „Tesla magazina“, preko 25 godina svojim zalaganjem doprinosi širenju kulturno-umetničkog života naše emigracije u Severnoj Americi.

Док су новинари локалних српских гласила постављали заједнички изложбени простор, приметила сам како на штанду преко пута нашег једна девојка прави плетенице младој жени, у којој сам препознала солисту музичке групе Вода. Осмехнула се широко и рекла једноставно: „И теби би лепо стајало. Пробај!“