ДНЕВНИК ИМИГРАНТА

Iz perspektive potpuno sveže došljakinje, koja ovde još nije sastavila ni deset dana, Kanada na mahove izgleda kao druga planeta.

Kada me neko pita kako mi je u Kanadi, kažem da mi je dobro. I jeste. Ali to dobro ima više dimenzija koje je veoma teško objasniti. Ako su naša djeca prva generacija imigranata iz bivše Jugoslavije, onda smo mi nulta generacija. Znači, kako je toj nultoj generaciji u Kanadi? U većini slučajeva vjerovatno bolje nego bilo gdje drugdje. Ili možda ne.

Prošlo je između 15 i 25 godina otkako smo mi koji pripadamo tzv. talasu „nove imigracije“ Srba iz bivše Jugoslavije u dijaspori u Kanadi, SAD, evropskim zemljama, Australiji i mnogim drugim zemljama do kojih smo uspeli da stignemo i gde nam je bilo dovoljno dobro i da ostanemo.

Ово писмо је упућено теби, будући имигранте, да се касније не би љутио што ти нисмо рекли. Премда знам да те ништа, а понајмање ова моја прича, не може спречити у намери да дођеш у Канаду. А  када се (и ако се) то догоди, тек тада ћеш можда разумети неке поруке, јер тек тада ћемо говорити истим језиком.

ENGLISH TRANSLATION OF THIS ARTICLE IS CURRENTLY NOT AVAILABLE

Prošlo je više od dva meseca otkako je seoski poštar, na jadnom tomos motoru, doneo poveću kovertu tamnožute boje.  Bacio sam pogled na dokumenta, onako usput, jer nisam razumeo šta piše, a onda ubacio kovertu u fioku, ne setivši se da sam godinu dana ranije poslao formular za iseljeničku vizu za Ameriku, tzv. Green Card Lottery.

Некада давно, педесетих и шездесетих, пред туринском Градском кућом би се заустављале запреге (за неупућене, реч је о Турији, селу поред Србобрана у Војводини). Надничари су их дочекивали и пењали се на кола па су их сеоске газде развозиле на њиве.

Познато је да хумор зближава људе, али и указује на разлике међу њима и, шире, међу народима. Наш човек, досељеник из Србије, па још ако је имигрирао у Канаду, неминовно се сусреће са енглеским хумором, седећи заваљен испред ТВ екрана. „Чему се то ови смеју“, пита се, „Шта је смешно?“, у недоумици је. Срећом, постоји могућност да се ТВ канал промени и нестане, заједно са питањем, али, ипак, остаје нешто недоречено, човек се осећа као прикраћен. И даље не зна шта је то „њима“ смешно, а „нама“ није.