„Писма са ћириличним кодом“ Катарине Костић јесте књижевно остварење неуобичајене структуре и концепта, разноврсно у литерарном исказу и подтемама, а са чврстом главном темом и мотивом, које својом ненаметљивом фабулом до посљедње странице држи пажњу читаоца у стању драмског ишчекивања.
Биће лепо када се после ковида маске скину; биће још лепше ако неке маске падну!
Gde god da krenem u Njujorku tragom Milene Pavlović Barili, verovatno najznačajnije srpske slikarke i prve srpske dizajnerke, koja je ovde radila od 1939-1945. i premlada tajanstveno umrla, trag se gubi. Ali, nije ga bilo dugo ni kod nas!
Роман у стиху Снежане Ивковић доживљавам као канадско-српско књижевно дело. То је нова књижевна појава за обе књижевности. Таква књижевност, прецизније такав поглед на свет, могао се формирати експлицитно у средини тзв. новодошлих, израз који се односи на последњи велики талас српске имиграције, чији разлог напуштања родне груде је грађански рат као последица распада велике Југославије почетком деведесетих година прошлог века.
Jedinstvena digitalna izložba svetskog ranga „U slikama Van Goga“ (Immersive Van Gogh), prilagođena uslovima pandemije virusa korona, otvorena je prvog jula ove godine i može se pogledati u galerijskim halama na lokaciji Yonge ulice broj 1 u Torontu u dve varijante - hodanjem i stajanjem poštujući fizičku distancu ili iz sedišta svog automobila.
У добa када је цело човечанство задесио вирус корона, врло је занимљиво да се подсетимо ремек-дела једног од најзначајнијих домаћих писаца двадесетог века. Радња романа се одвија на аеродрому на којем се развија епидемија болести. Задивљујуће је то што је Пекић још те давне 1981. године, када је настао овај роман, имао бујну машту и визију да прикаже догађаје и атмосферу једног света које данашњи читалац доживљава као реалност.
Godina za nama obeležila je i jedan značajan jubilej – dve decenije postojanja Festivala srpskog filma u Torontu koji predstavlja jednu od najvažnijih kulturnih manifestacija u kanadskoj dijaspori.
Интервју је оригинално објављен у 1. броју САН-а, јула 2015
УДАХНУЛА САМ ДУХ СРБИЈЕ ТОРОНТУ
„Нисам желела да емигрирам у Европу, јер сам имала утисак да нас гледају као грађане другог реда. Нисам изабрала ни Америку, јер тамо морате да се одрекнете свог културног наслеђа. Канада ми се учинила као срећно решење, јер даје могућност да човек негује своју културу и језик.“
У оквиру своје слављеничке турнеје поводом 45 година од свог настанка, „Бијело дугме“ је гостовало и у Канади, средином октобра, у време викенда посвећеног националном празнику Дан захвалности.
Српско културно уметничко друштво Опленац, основано је на тлу Канаде, далеко од своје постојбине, пре тачно тридесет година. И тако, негде на крају света, из исконске потребе за одржањем сопственог идентитета, снажна љубав према српској традицији и вековном наслеђу пронашла је своје уточиште.
Na pomisao o kanadskom slikarstvu, često odlutamo u vedar dan svežeg, oštrog vazduha, a misli nas odvuku do osunčanog snežnog pokrivača i vitkih stabala zelenih četinara, koji upućuju na veliko, tiho i spokojno plavetnilo dubokog jezera.
Moćne kompozicije najznačajnijih kanadskih slikara prve polovine dvadesetog veka, čije je slikarstvo postalo deo nacionalne baštine Kanade, mogu se videti u nekima od najposećenijih kanadskih galerija. Među njima su Nacionalna galerija Kanade u Otavi, Art Gallery of Ontario u Torontu, McMichael Canadian Art Collection i Kleinburg u Ontariju.
Sedmorica kanadskih umetnika u vremenu između 1911. i 1913. godine, oformili su svoju grupu u Torontu, a 1920. godine nazvali je „Grupa sedam“. Romantičari i mistici, uporno i predano su pokušavali da uspostave slobodu u prikazu ličnih impresija na platno.
Српско културно уметничко друштво Опленац, основано је на тлу Канаде, далеко од своје постојбине, пре тачно тридесет година. И тако, негде на крају света, из исконске потребе за одржањем сопственог идентитета, снажна љубав према српској традицији и вековном наслеђу пронашла је своје уточиште.