Континуитет страдања Интервју са проф. др Алеком Ј.Рачићем

Некада давно неко је рекао: „Није српски ћутати“, али као што знамо на многе теме  ћутимо. Проф. др Алек Ј.Рачић, специјалиста максилофацијалне хирургије и здравствене политике и менаџмента из Београда,  посвећен је мисији обзнањивања прећутаних истина и разоткривању сложених механизама који манипулишу локалним и глобалним догађањима. САН је имао прилику да разговара са њиме када је крајем маја 2024. године  посетио Канаду и у Торонту и Киченеру одржао предавања и промоције своје две књиге.

Професоре Рачићу представили сте нам вашу књигу  „Столеће биолошког и духовног геноцида над Србима“, свега неколико дана након што је Генерална скупштина Уједињених нација у Њујорку усвојила је Резолуцију о Сребреници. Који је ваш коментар на овај догађај?

Само у двадесетом веку српски народ је доживео више геноцида и то је срамота да Уједињене нације о томе ћуте, а кад се ради о другим народима о томе се прича и гласа. Jедино уз пуну истину о прошлости, а она за српски народ подразумева упознавање са свим његовим жртвама и мотивима страдања у 20. веку, можемо избећи нове геноциде.

Како је настала ова књига?

Kњига је настала према идеји блаженопочившег митрополита Амфилохија, који ми је био духовник и који је сматрао да сам ја личност која би могла да састави једну такву свеобухватну књигу што сам успео и да реализујем. Књига почиње геноцидом  српског народа с почетка двадесетог века, у Мачви у току првог Првог светског рата, када је и већина мушког становништва Србије настрадала. Геноцид се наставља 1941-1945. у Независној Држави Хрватској (НДХ). И као што сте чули на промоцији моје књиге у беседи оца Никића, ретко ко од Срба  који потичу из крајева који су били под влашћу НДХ је имао прилику да упозна своје бабе и деде јер је већина страдала на овом стратишту о коме се систематски ћути. Овде морам посебно да нагласим да док је парламент Републике Српске изгласо Резолуцију о геноциду у НДХ, ову резолуцију парламент Републике Србије није изгласао  што је велика срамота.

О каквој је резолуцији реч?

На иницијативу Смиље Тишме, најстаријег посланика сазива Народне скупштине Републике Србије и преживелог детета логора Јасеновца, као и неких других логора у НДХ од 1941- 45. године,  Народна скупштине Републике Србија није успела, у четири сазива, да изгласа  Предлог резолуције о усташком геноциду извршеном над Србима, Јеврејима и Ромима у Другом светском рату од 1941. до 1945. године.

Само је 44 посланика парламента републике Србије гласало ЗА, а преосталих 206 који су били  уздржани, или нису гласали, или су били  против могу рећи да се баве антисрпском политиком. Овај резултат није у интересу српског народа јер очигледан геноцид који се десио над близу милион побијених Срба у НДХ не сме да прође кроз елемент заборава.

Како сте дошли до броја милион жртава?

Земаљска комисија којом је председавао, у ствари координирао професор Србољуб Живановић још је 1964. године, у време социјализма и Титовог режима је доказала да је на подручју логора Јасеновац убијено 700 000 Срба, 60 000 Рома и 40 000-65 000 Јевреја и још најмање око 300 000 Срба је страдало на осталим стратиштима широм Независне Државе Хрватске као што су систем логора Јастребарско-Јадовно-Паг и друга, што чини заједно милион српских жртава. Постоји снимак америчких пилота из тог времена,  који се чува у Единбургу, на ком се види да се масовна гробница уморених јасеновачких жртава, на потезу Доње Градине, сада у Републици Српској, протеже на шеснаест квадратних километара.

Овај биолошки геноцид су послератне власти покушале да заташкају због доктрине братства и јединства међу југословенским народима, али сећање никад није могло да нестане. Према сведочењу моје баке, током све четири ратне године, лешеви из логора Јасеновац плутали су целим током Саве и стизали до Београда. Успут су се многа тела заглављивала, нарочито код Железничког моста, па су ту Немци чак минирали лешеве да би ослободили пловни ток реке. Бака ми је причала да се тада јак смрад ширио све до Сењака. Грађани Београда су се спонтано организовали и сахрањивали те лешеве код Куле Небојша. Многи су о томе сведочили. Ту је, испод земље, на месту где се сад налази паркинг, масовна гробница са око 20.000-30.000 жртава. У близини је, код Ратног острва, још једна гробница,  где су, по истом принципу, сахрањивани лешеви страдали у новосадској рацији. Већ десет година се залажем за то да крај Куле Небојша буде изграђено спомен-обележје у знак сећања на жртве Јасеновца.

Kњигу настављате са посебним освртом на здравствене последице становника Србије изазване НАТО бомбардовањем. Прошло је тачно 25 година од тада. Какви су резултати вашег истраживања?

Државна комисија која је направљена у парламенту Републике Србије је доказала статистички значајно повећање инциденце малигних болести, дакле пораст малигних болести је драстичан након бомбардовања 1999. године.  Током НАТО агресије погођено је преко 30 рафинерија, 78 хемијских и других индустријских објеката и 45 електроенергетских што је довело до испуштања опасних супстанци и загађења атмосфере, тла, водених токова и подземних вода врло отровним и штетним материјама као хлор и његови деривати, пирален амонијак и други. А обашка што је приликом бомбардовања коришћена муниција са осиромашеним уранијумом и плутонијумским пуњењем. И након 25 година од бомбардовања последице те контаминације као канцерогеног фактора су присутне. Посебно је на расветљавању те истине радила  бивша министарка здравља професорка Даница Грујичић која се том тематиком активно бавила од 2012. године заједно са мном и још са групом лекара и покушала да ту одлуку државних органа, парламентарне комисије некако доведе до примене. Примена би значила да тај здравствени геноцид који се десио 1999. доведе до коначног циља, а то је наплата штете од 105 милијарди коју је извршио НАТО савез бомбардовањем СР Југославије 1999. године. Овде морам да поменем да је директна штету од 105 милијарди долара направљена рушењем објеката и инфраструктуре, а имамо ту и индиректну штету, којом се баве економисти,  а тиче се  срушених фабрика и постројења која више нису у стању да производе робу и  енергију што вишеструко повећава ову своту. Мислим да је Резолуција о Сребреници, између осталог, донесена да би се од нас тражила ратна одштета и у Босни и у Хрватској.

Како гледате на то да је баш америчка фирма добила посао ревитализације комплекса Генералштаба у Београду који су срушили 1999. године током НАТО интервенције и да ће ту бити саграђен хотел и шопинг центар са меморијалним центром?

Па та  зграда која је изгледом асоцирала на кањон Сутјеске је заостала из неког другог периода када се сматрало да војска треба да буде у центру града, а данас је друго време када се војни комплекси граде изван града и војска распоређује по руралним срединама, и то је оно што би требало да се уради. У близини постоји зграда Министарства одбране, а још једна касарна у њеној близини нема никакве потребе да буде ту и мислим да треба да се измести одатле.Треба размишљати прагматично и ту једну рупу коју је направи НАТО савез треба их натерати да ту саграде велелeпнe објекте и дају порез држави Србији од које ће сви грађани имати користи тако да та идеја по мом скромном мишљењу није лоша.

Промоција ваше  другу књиге у Торонту „Доктрина депопулације путем здравственог геноцида“, која је требало да се одржи у Српској националној академији (СНА) у Торонту је спречена од дела управе те институције која је променила браву, на велико изненађење и негодовање окупљеног народа. Промоција је ипак одржана те вечери у једном Српском ресторану. Зашто мислите да се ово десило?

Вероватно је део управе СНА који је спречио  промоцију моје књиге сматрао да ће то бити  политичка трибина јер сам активан  и у политици кроз партију Покрет српске саборности (ПСС) чији сам председник. Међутим, то није била моја намера, ПСС није  учествовала у овим градским изборима који су били расписани четири дана након дана промоције књиге у Торонту, а такође смо били позвали народ на бојкот избора, што је вероватно и био главни разлог да будем „канселован“.

Можете ли за читаоце САН-a рећи нешто о тој књизи, шта значи здравствени геноцид?

То је тема која није везана само за наш народ, ово је опасност која прети читавом данашњем свету. Здравствени геноцид је започет пре три деценије мењањем званичних медицинских ставова од стране закулисних елита, ради наношења штетних последица по стање здравља одређених популација. Систематским преусмеравањем пажње становништва дезинформацијама остварује се њихова кооперативност у овом процесу.

Дајте нам неки пример?

Па ево једна од најбезазленијих доктрина Светске здравствене организације (СЗО) јесте флуоризација воде за пиће. Према њој апликација флора пер ос неопходна је за јачање зубне глеђи и ако је позната и доказана неуротоксичност флора. Затим повећано преписивање опиоидних аналгетика,  то јест антидепресива људима у стању депресије и анксиозности, што је довело до озбиљне епидемије зависности и повећало број самоубистава. Онда, спорност процеса производње имунизационих средстава у последњих тридесет година, која изазивају далеко штетнија дејства на људски организам него раније. Наш институт Торлак је некада производио вакцине за 23 милиона Југословена, а сада то не може за седам милиона Срба, што открива манипулације са имунизацијом и монополима великих фармацеутских кућа. Па онда  пораст разних обољења изазваним конзумрањем хране која има у себи генетски модификоване организме, опасност од запрашивања атмосфере патогеним агенсима, микротоксинима и вирусима. Очигледно је да је људска цивилизација дезинформисана о овоме, а светска елита је изгубила компас, јер смо дошли до тачке да ни они више не могу да избегну последице по сопствено здравље.

Добитник сте  бројних државних и међународних признања за стручни, научни и хуманитарни рад. Као професор и хирург држите предавања и оперишете по болницама широм света. Шта је то што вас увек враћа назад у Београд у коме сте одрасли покрај храма Светог Саве где и данас живите?

Ја сам  конзул за максиофацијалну хирургију у International College for Maxillofacial Surgery (ICMFS) за Србију, Црну Гору, Босну и Херцеговину и Македонију. Моје релације у свету моје хируршке струке су већ дуго такве да сам одавно могао да напустим своју земљу, запослим се негде другде што би било најлакше могуће решење за мене у каријери и вероватно бих до сада био веома имућан човек. Међутим, моји приоритети су другачији, желим да допринесем свом народу и оставим добар пример својој деци. Преко чланства у Српској развојној академији РАС која наставља традицију првих српских академија наука, као „Друштво српске словесности“  из 1841. године, активно доприносим њеном циљу, а то је  духовно и биолошко очувања српског народа кроз сарадњу са свим институцијама које прихватају мисију и циљеве РАС Академије.

Господине Рачићу желим вам пуно успеха у том вашем раду и захваљујемо се на овом разговору.