Za sada, ja i drugi naučnici prosto pokušavamo da polako, strpljivo i uporno guramo dobre informacije u okviru naših oblasti rada, nadajući se da ćemo tako postići rezultate koji su dovoljno dobri - ili, ako to nije moguće, makar manje loši nego što bi inače bili.
onekad ono što izgubimo, iznova pronađe put do nas, možda ne na način kako smo se nadali… Trenutno zbog ograničenja nastalih koronavirusom, ljudi se osećaju kao da gube slobodu življenja. Međutim, te puteve će ponovo stvoriti i dobiti nadu za slobodan život.
,,Ако постоји било каква предност у избеглиштву, онда је то да постанеш грађанин света јер ти је свеједно где живиш када више ниси код куће.“
Верујем да се већина нас може пронаћи у овој реченици као и господин Стево Новаковић.
Познато је да хумор зближава људе, али и указује на разлике међу њима и, шире, међу народима. Наш човек, досељеник из Србије, па још ако је имигрирао у Канаду, неминовно се сусреће са енглеским хумором, седећи заваљен испред ТВ екрана. „Чему се то ови смеју“, пита се, „Шта је смешно?“, у недоумици је. Срећом, постоји могућност да се ТВ канал промени и нестане, заједно са питањем, али, ипак, остаје нешто недоречено, човек се осећа као прикраћен. И даље не зна шта је то „њима“ смешно, а „нама“ није.
Једном, тако, уз чашицу у оближњој ванкуверској кафани, или у „пабу“ ако ћемо по енглески, разговарам са својим другаром. Реч по реч, жали се како је водио сина ономад у обданиште. Када је васпитачица постројила децу у врсту и рекла да крену степеницама у учионицу, мој се другар нагао над сином-малишаном и очински га посаветовао, прилично гласно на српском.
Роман у стиху Снежане Ивковић доживљавам као канадско-српско књижевно дело. То је нова књижевна појава за обе књижевности. Таква књижевност, прецизније такав поглед на свет, могао се формирати експлицитно у средини тзв. новодошлих, израз који се односи на последњи велики талас српске имиграције, чији разлог напуштања родне груде је грађански рат као последица распада велике Југославије почетком деведесетих година прошлог века.
„Obuj cipele za uživanje i kreni! Priroda je tako raskošna da je šteta propustiti njene čari.“ Ovako bi ukratko mogao glasiti moto Aleksandra Saleta Guseva, čoveka koji svojom pozitivnom energijom spontano povezuje ljude.
Хор Кир Стефан Србин, назван тако по првом српском композитору из XV века, основан је 2000. године заједничким залагањем оца Василија Томића, Јасмине Вучуровић и брачног пара Милана и Наде Димитријевић, у жељи да се очува српска музичка култура у Канади.
Господин Неђо Николић је у клубу „Никола Тесла“ од оснивања. Прво је био културни референт, а потом предсједник. У Аустрији је од 1991. године. Боравио је у Америци, а чекајући на продужење визе, једно је вријеме живио и у Канади. Запослен је у Стамбеној штедионици Wuestenrot у Линцу. Радо игра стони тенис, воли да чита књиге, а љубитељ је и фолклора. Интересује га све о српском поријеклу, историја од Индијских веда, до Лепенског вира и Винче па надаље.
На аутопуту број 5 у Оквилу налази се црква која је прави бисер православља. Иако мала, она светли својом племенитом мисијом да очува православље и окупља српски род.
САН поседује особине светски познатих часописа захваљујући својим квалитетним садржајем и графичким дизајном, при том пратећи модерне трендове, као што је електронска презентација, што је у данашњем новинарству незаобилазно.
У својој мисији успешно негује српски етнички идентитет у канадском и северноамеричком друштву, које у односу на наше поднебље имају сличности, али и различитости, како у културно-историјском, тако и у друштвеном смислу.