Манастир Преображења господњег у градићу Милтону у Онтарију, први је и, за сада, једини српски православни манастир у Канади. Heма никог од српскога рода да није осетио неизмерну радост и слободу под овим парчетом српског неба у новој домовини.
СРПСКА ЗАЈЕДНИЦА
Као и сваког пролећа, негде средином маја, Српско-канадско удружење писаца „Десанка Максимовић“ организује окупљање својих чланова и пријатеља Удружења. Рођендан Десанке Максимовић, песникиње која нас је од детињства надахњивала и основала наше удружење, диван је разлог за Мајске сусрете.
За већину нас, који смо одрасли у Југославији, фолклорна музичка ризница нашег народа је била нешто што нас је везивало за прошлост од које смо неретко заузимали отклон, хрлећи у светлу будућност на крилима популарне музике, која је долазила са запада.
Наша молитва кроз стваралаштво у српској заједници у Отави остварена је кроз разне активности – у изузетно лепом појању нашег црквеног хора, кроз уметност гуслања, прављења доброг вина, кроз дивне радове наших везиља, организовање садржајних изложби, рецитала и представа, занимљивих предавања, али и кроз гајење једне ретке врсте уметности, израде мозаика.
Српска школа у Монтреалу, у оквиру Црквено-школске општине „Свете Тројице”, постоји од раних шездесетих година прошлог века и кроз њу су одвајкада нуђени различити едукативни садржаји деци и одраслима у циљу очувања српског језика, вере и културе.
Za sada, ja i drugi naučnici prosto pokušavamo da polako, strpljivo i uporno guramo dobre informacije u okviru naših oblasti rada, nadajući se da ćemo tako postići rezultate koji su dovoljno dobri - ili, ako to nije moguće, makar manje loši nego što bi inače bili.
onekad ono što izgubimo, iznova pronađe put do nas, možda ne na način kako smo se nadali… Trenutno zbog ograničenja nastalih koronavirusom, ljudi se osećaju kao da gube slobodu življenja. Međutim, te puteve će ponovo stvoriti i dobiti nadu za slobodan život.
,,Ако постоји било каква предност у избеглиштву, онда је то да постанеш грађанин света јер ти је свеједно где живиш када више ниси код куће.“
Верујем да се већина нас може пронаћи у овој реченици као и господин Стево Новаковић.
Познато је да хумор зближава људе, али и указује на разлике међу њима и, шире, међу народима. Наш човек, досељеник из Србије, па још ако је имигрирао у Канаду, неминовно се сусреће са енглеским хумором, седећи заваљен испред ТВ екрана. „Чему се то ови смеју“, пита се, „Шта је смешно?“, у недоумици је. Срећом, постоји могућност да се ТВ канал промени и нестане, заједно са питањем, али, ипак, остаје нешто недоречено, човек се осећа као прикраћен. И даље не зна шта је то „њима“ смешно, а „нама“ није.
Једном, тако, уз чашицу у оближњој ванкуверској кафани, или у „пабу“ ако ћемо по енглески, разговарам са својим другаром. Реч по реч, жали се како је водио сина ономад у обданиште. Када је васпитачица постројила децу у врсту и рекла да крену степеницама у учионицу, мој се другар нагао над сином-малишаном и очински га посаветовао, прилично гласно на српском.
Роман у стиху Снежане Ивковић доживљавам као канадско-српско књижевно дело. То је нова књижевна појава за обе књижевности. Таква књижевност, прецизније такав поглед на свет, могао се формирати експлицитно у средини тзв. новодошлих, израз који се односи на последњи велики талас српске имиграције, чији разлог напуштања родне груде је грађански рат као последица распада велике Југославије почетком деведесетих година прошлог века.
СРПСКА ЗАЈЕДНИЦА
„Obuj cipele za uživanje i kreni! Priroda je tako raskošna da je šteta propustiti njene čari.“ Ovako bi ukratko mogao glasiti moto Aleksandra Saleta Guseva, čoveka koji svojom pozitivnom energijom spontano povezuje ljude.