УМЕТНОСТ И КУЛТУРА

Интервју је оригинално објављен у 1. броју САН-а, јула 2015

УДАХНУЛА САМ ДУХ СРБИЈЕ ТОРОНТУ

„Нисам желела да емигрирам у Европу, јер сам имала утисак да нас гледају као грађане другог реда. Нисам изабрала ни Америку, јер тамо морате да се одрекнете свог културног наслеђа. Канада ми се учинила као срећно решење, јер даје могућност да човек негује своју културу и језик.“

У оквиру своје слављеничке турнеје поводом 45 година од свог настанка, „Бијело дугме“ је гостовало и у Канади, средином октобра, у време викенда посвећеног националном празнику Дан захвалности. 

Српско културно уметничко друштво Опленац, основано је на тлу Канаде, далеко од своје постојбине, пре тачно тридесет година. И тако, негде на крају света, из исконске потребе за одржањем сопственог идентитета, снажна љубав према српској традицији и вековном наслеђу пронашла је своје уточиште.

Na pomisao o kanadskom slikarstvu, često odlutamo u vedar dan svežeg, oštrog vazduha, a misli nas odvuku do osunčanog snežnog pokrivača i vitkih stabala zelenih četinara, koji upućuju na veliko, tiho i spokojno plavetnilo dubokog jezera.

Moćne kompozicije najznačajnijih kanadskih slikara prve polovine dvadesetog veka, čije je slikarstvo postalo deo nacionalne baštine Kanade, mogu se videti u nekima od najposećenijih kanadskih galerija. Među njima su Nacionalna galerija Kanade u Otavi, Art Gallery of Ontario u Torontu, McMichael Canadian Art Collection i Kleinburg u Ontariju.

Sedmorica kanadskih umetnika u vremenu između 1911. i 1913. godine, oformili su svoju grupu u Torontu, a 1920. godine nazvali je „Grupa sedam“. Romantičari i mistici, uporno i predano su pokušavali da uspostave slobodu u prikazu ličnih impresija na platno.

Српско културно уметничко друштво Опленац, основано је на тлу Канаде, далеко од своје постојбине, пре тачно тридесет година. И тако, негде на крају света, из исконске потребе за одржањем сопственог идентитета, снажна љубав према српској традицији и вековном наслеђу пронашла је своје уточиште.

Da li ste nekada bili na koncertu Akademije srpske narodne igre? Ako niste, toplo vam preporučujem, nećete ostati ravnodušni. A ukoliko jeste, znaćete o čemu pričam. Bogata izvorna muzika protkana zvucima srpskih tradicionalnih instrumenata, harmonike, frule, bubnjeva, i more djece u šarenim nošnjama sliva se u jedan savršeni sklad mladosti, zvuka i pokreta.

...Завичај је Тајна која се отвара онима који га воле и који верују у њега.    

Кристина Бијелић, двадесетпетогодишњи музиколог и соло певач, плени још једним неочекиваним квалитетом: говори чистим и граматички исправним српским језиком, а послужи се енглеским изразом само понекад и уз обавезно објашњење да ту реч не познаје. Рођена је у Торонту. Никада није живела у Србији.

Ne postoji draža ličnost iz bogate muzičke palete bivše Jugoslavije sa kojom bi mi bilo ugodnije porazgovarati, prisno i otvoreno kao sa članom svoje porodice i pored toga što se lično ne poznajemo. Mog Sarajliju Zdravka Čolića, sem vrhunske dugogodišnje muzičke karijere, mnoštva hitova i trendova koje godinama postavlja, krasi i ljudska toplina i dobornamjernost, što je nebrojeno puta pokazao kroz svoj humanitarni rad. To je čarobna formula kojom nas Čola godinama iznova očarava.

Ova knjiga, roman ili priče, doživljava se kao oda preminuloj supruzi, oda ljubavi. Čita se u jednom dahu i neretko se čitalac pronađe u temi i oseti snažnu emociju.

УДАХНУЛА САМ ДУХ СРБИЈЕ ТОРОНТУ

„Нисам желела да емигрирам у Европу, јер сам имала утисак да нас гледају као грађане другог реда. Нисам изабрала ни Америку, јер тамо морате да се одрекнете свог културног наслеђа. Канада ми се учинила као срећно решење, јер даје могућност да човек негује своју културу и језик.“