Ekskluzivno za SAN odlomci iz knjige U potrazi za Milenom

Gde god da krenem u Njujorku tragom Milene Pavlović Barili, verovatno najznačajnije srpske slikarke i prve srpske dizajnerke, koja je ovde radila od 1939-1945. i premlada tajanstveno umrla, trag se gubi. Ali, nije ga bilo dugo ni kod nas!

 Idem po tragu njenih njujorških adresa. Ispada da je u jednom trenutku stanovala u mojoj ulici, gotovo preko puta, u čuvenoj 57. ulici. Tu su stanovali mnogi – u najbližem komšiluku Saton Plejsa živeli su Remark i Polet Godar i sa razlogom postoji plaketa, divna zgrada, slična mojoj, art deko iz dvadesetih godina prošlog veka. Nešto malo dalje živeli su Merilin Monro i Artur Miler, isto lepa zgrada, ali plakete nema, kao ni za Milenu, na maloj skromnoj zgradi u kojoj je  jedno vreme živela dok se nije proslavila. Nigde. Ipak smatram da je to znak, dobar znak da smo jedna preko puta druge u ovom velikom gradu i nastavljam potragu.

  Idem u prelepu njujoršku Javnu biblioteku, Odsek za umetnost i arhitekturu, koja je jedna od najboljih u SAD, ali nema ničega sem nekoliko srpskih izdanja o njoj. Pominjem Vog, odnosno kažem da postoji nekih sedam priloga iz arhive Voga. Ljubazna bibliotekarka prosleđuje mi tražene priloge u PDF formatu.

Tražim zatim nešto o izložbi „31 žena“ o kojoj se mnogo ne zna, a za koju sam nedavno otkrila da je ne samo Milena tu učestvovala nego sam shvatila i da je to možda najvažnija izložba modernih umetnica na ovom kontinentu, jer je bila prva  i okupila mnoga danas velika imena zahvaljujući viziji Pegi Gugenhajm. Da,  neka su postala čuvena, neka su zaboravljena. Tu je Frida Kalo, a tu je i Milena. Teši me da je Milena jedina od „31 žene“ koja ima svoju ulicu. Frida je prva od njih dobila svoj muzej u Kojoakanu koji bukvalno liči na nju, jer je pored njenih  slika pun  artefakata, nakita, predmeta koje je volela, u bojama koje je obožavala i cveća koje je gajila. I Milena ima svoju galeriju, fondaciju, još od 1958, zahvaljujući svojoj majci, neumornoj Danici, rođaki kralja Petra, u kući njenog dede u Požarevcu, a uskoro dobija i novu, veću kuću koja će izgleda progutati tu dedinu.

 Želela bih da ta nova galerija što više liči na nju, kao ona Fridina, da u novom prostoru ima izložene sve atrifakte, a ne samo skromni nameštaj u malom prostoru, u predvorju sadašnje galerije! Htela bih da poprimi oblike njenih lepeza, perli, da miriše na jorgovan iz njene omiljene avlije.

Avaj, otkrivam da uprkos istorijskoj važnosti izložbe „31 žene“, kataloga za tu izložbu nema. Ni traga, ni pomena, a ipak, američki modni brend „J. Crew“ lansirao je parfem „31 žena“ u njihovu čast. O toj izložbi će se tek ozboljnije pisati i čuti.

Kada je Pegi Gugenhajm otvorila izložbu „31 žena“ 1943, kažu da je jedan novinar odbio da piše o izložbi za veliki američki časopis jer je smatarao da „nema žena umetnika vrednih pažnje“. Ako se sada prenesemo u 21.vek, po jednom pregledu iz 2012. godine, najveći evropski i američki muzeji su i dalje u svojim kolekcijama imali svega 5% žena umetnika uprkos globalnom statusu ikone pojedinih umetnica kao  Frida Kalo ili Marina Abramović, pre svega zbog najnovijeg spoja mode i umetnosti. I tu, u tom trendu, Milena zaslužuje da bude svetska, a ne samo srpska ikona!

Ali da se vratim svom traganju za Milenom. Moja sledeća stanica je Odeljenje za muziku i izvođačke umetnosti u okviru Linkoln centra, gde je i čuvena Metropoliten opera. Tražim nešto o njoj, pa radila je kostime za Menotijev balet Sebastijan, zar ne? Njegova čuvena opera Svetac iz ulice Bliker inspirisana je njenom poslednjom i nedovršenom slikom. Nema ništa pod njenim imenom, ali nalazim biografiju Đankarla Menotija od Džona Guena i uzimam libreto za Sveca. U Menotijevoj biografiji ima Milene, Milene Barili, ali samo na nekoliko strana. A bili su najbliži prijatelji.

Ipak, moram da se vratim u Odeljenje za umetnost jer je sledeća knjiga o porodici njenog oca, italijanskog kompozitora i novinara, o porodici Barili iz Parme - Casa Barilli  i već iz sadržaja vidim da je knjiga posvećena pre svega drugim članovima  ove čuvene porodice, ne Mileni.

Pišem Muzeju moderne umetnosti, čuvenoj MOMI, da mi zakažu sastanak i dozvole pristup njihovoj bibilioteciu i arhivu. Prošlo je već mesec dana i odgovora nema.  

A Milena je u stvari svuda. Kao Tesla, skoro. On je 60 godina živeo u Njujorku, ali u Muzeju grada Njujorka nema ničega o njemu sem što se pominje u vezi sa ubistvom slonice koju je izveo Edison da bi dokazao da je Teslina struje smrtonosna.

Ali Tesla je ipak svuda oko nas. Ona, Milena, moderna, samostalna, apatridna, multikulturalna umetnica, preteča je druge polovine 20. i ovog 21. veka. Ona ga najavljuje. Ja to jasno vidim.

Ona u Njujorku u kratkom periodu između 1939-1945, sjajno radi reklame, crta ono što je isplativo kao i većina njenih savremenika.  Poput Dalija koji, stigavši iste godine kada i Milena, ne preza od toga da aranžira izloge za robnu kuću Bonvit i Teler, ili Vorhola koji crta cipele, tako i ona crta za Vog, za Harpers, za Njujorker. Prava preteča pop-arta, Milena stavlja pop-ikone kao što je Rudolf Valentino na svoja prva platna, što je u  to vreme neuobičajeno za akademskog umetnika. Ona i samu sebe predviđa jer kopira modele iz Voga još kao devojčica.

Ona je ta prva između svetova, ta koja se kreće fizički i geografski da nađe pogodniju kulturnu i intelektualnu sredinu, poliglota, spremna da asimiluje različite kulturne podsticaje, ona je postmoderna pre postmodernizma. Ona je preteča našeg vremena, spoj mode i umetnosti, pop-arta,Vorhola!