СРБИЈА - НАЈКРЕАТИВНИЈА МИСАО КОЈА НАС СПАЈА

Давно, још с почетка деведесетих година прошлог века, започео сам сарадњу са нашим људима у расејању. Сасвим млад, у својим раним двадесетим годинама, схватио сам да је много наших изузетних српских стваралаца рођено или стварало далеко од своје матичне земље и увиђам значај управо тих људи и њиховог стваралаштва за укупну вредност српске културе, уметности, али и науке и проналазаштва. Свако време има своје хероје, људе који се истичу својим генијем, својим знањем и особеностима, а опет приметих, тада, да тих наших великана из иностранства нема довољно у нашим српским медијима, у нашем укупном јавном бивствовању. Верујући у време у коме живим, веровао сам у значај наших исељеника, као неодвојивог дела српског националног корпуса. Све своје активности, боље рећи највећи део њих, управо сам посветио афирмацији и промоцији тих наших вредних људи, стваралаца, неимара, који живећи далеко од родног краја неуморно раде за добробит српске мисли, а њихово дело није довољно препознато и признато у Србији. Преко тридесет година кроз разне облике сарадње, државне и званичне, али и неформалне и пријатељске, трудио сам се да њихова лица, њихове биографије, њихове намере и дела буду доступна јавности у Србији. Користио сам све прозоре који су се отварали и које сам отварао, пружајући им простор за представљање, неретко као организатор уметничких програма и манифестација. Тада сам неизоставно уврштавао и ствараоце из дијаспоре, преко Министарства за дијаспору, где сам био осам година помоћник министра и државни секретар, преко медија у којима сам имао ауторске емисије, па до Матице исељеника Србије, којом руководим од 2017. године

Илију Шаулу сам упознао недавно, пре неких пет година и то једноставно, али и присно, упознавање није давало ни промил шансе да ћемо данас бити најбољи пријатељи. Некако када упознате тог насмејаног човека са лицем и срцем дечака, са огромним искуством и набилдованим ентузијазмом према српским вредностима, заволите га у првом трену. Рођен и одрастао на Кордуну, од малих ногу имао је осећај за праведност и поштење, али и жељу да се остварује не само у неком озбиљном послу, како нас родитељи уче, већ и у креативним активностима, писању пре свега. Тако да је поред ресторана, које је успешно држао и био један од омиљених кордунашких „газда кафана“, писао поезију и наступао са знаменитим српским и тада југословенским песницима широм бивше нам државе. Злом судбином Илија је протеран са свога огњишта фашистичком акцијом Олуја и Кордун је тих несрећних деведесетих заменио Србијом и поткопаоничким пејзажима. Игра судбине га је после Копаоника довела у Америку, где са супругом Бранком свија своје гнездо у питомој Пенсилванији, успешно се уклапајући у амерички систем, чувајући своје крајишко и српско у себи. Водио је Илија ресторане, створио је озбиљну грађевинску фирму, али оно што је нас двојицу повезало и по чему је, уосталом, постао познат широм света, јесте његова Књижевна радионица „Кордун“ коју је основао у свом дому у Вест Честеру, крај Филаделфије. Радећи неуморно, из дан у дан, на изградњи тог свеобухватног књижевног и уметничког портала за све српске и друге ауторе широм света, Илија је створио једно огромно срце у које је пустио више од 500 стваралаца и креативаца, који захваљујући његовом несебичном раду имају своју сигурну кућу на глобалној мрежи данашњице, интернету насушоном, који нас све спаја. Поред портала, издаваштво и извођачки програми су били логичан наставак његових активности и управо кроз те облике дружења ми јачамо наше пријатељство, негујући заједничку љубав према уметности али и према заједништву и окупљању наших људи у свету. Време короне га је повукло на још једну страну, у део свог унутрашњег сопства које у себи чува од рођења, у сликарство, тако да данас Илија има запажено место и као сликар апстрактних визија на уметничкој мапи српској, уз већ своје осведочене књижевне радове - роман „Мидар“ пре свих. Илија Шаула воли Србију, једнако као и ми који смо остали да живимо у њој, а чини ми се и за који грам више. Куповином куће, показао је и жељу да се врати и настани у својој матици, што је све нас, његове пријатеље, развеселило. За сада, барам, остаје на сталној вези Пенсилванија – Србија, распоређујући месеце у године, када ће где и бити. Планира, свакако свој повратак кући…  Но, Илија нема српско држављанство, веровали или не, као и многи наши вредни људи широм света, који свакодневно раде на уздизању српског имиџа. То јесте важно питање и једна од битнијих тема, која у старту и финишу расправе о њој, аплицира само једно, а то је да се још више либерализује наш Закон о држављанству и да мајка Србија под своје крило прими још своје деце расејане широм наше планете, који је воле и њен су неотуђиви део. Дружећи се са Илијом, ових година, некако ми је необично да смо само пријатељи, а не нешто више од тога, рецимо кумови. Кумство у Срба је највиши степен поверења међу људима, а чини ми се да са Илијом имам тај однос, па ко зна… Уосталом Илија је неизоставни члан, у складу са својим куварским умећем, гастро групе „Кумси“ коју сам са кумом Салетом (који је, гле чуда, у Србији) основао и са којом учествујемо на гастро фестивалима широм Србије. Кад сам већ код кумовања, сад схватих да је већина мојих кумова управо у дијаспори, Бора Ђорђевић је у Љубљани, Мира је у Стокхолму, Димица у Скопљу, Дуле је у Њујорку, а Велибор и Марина у Торонту. Са свима сам се окумио у Србији, а они су се, у међувремену, одселили, тражећи у новим државама и градовима своје место под сунцем. То је усуд српског живља, сталне сеобе, миграције, потрага за бољим…