Knjige kao mostovi

1. Април 2016
Snežana Ivković
Сан издање 4 - Proleće 2016.

Početkom februara ove godine, u konzulatu Republike Srbije u Torontu, predstavili smo dve knjige Maje Herman
Sekulić, koja nam je došla u goste iz Njujorka. Poeta, pisac, predavač i prevodilac, Maja Herman Sekulić je u rodnom Beogradu završila Opštu književnost na Filološkom fakultetu Beogradskog univerziteta, gde je i magistrirala.
Doktorirala je na Univerzitetu Prinston (SAD), na kom je potom bila i predavač, kao i na univerzitetima Harvard i
Kolumbija. Član je Udruženja književnika Srbije, Srpskog književnog društva, srpskog i američkog PEN-a i Pesničkog društva Amerike. Objavila je zbirke pesama, romane, kritike, eseje, prikaze, predgovore, kapitalne prevode i kritička izdanja knjiga svetskih pisaca.
O Maji Herman Sekulić sam znala pre svega kao o izuzetnom pesniku i esejisti, a ovom prilikom sam se sa
književnicom i lično upoznala i postavila joj nekoliko pitanja, na koja je ona rado odgovorila.


SAN: U Ameriku ste došli kao student, a zatim i kao doktorant po pozivu sa visokih škola i dobili najprestižnije
nagrade uključujući i dve Fulbrajtove stipendije. Recite nam nešto o tome. Da, prvi put sam došla u Ameriku kao mali student u privatni Houp Koledž u Mičigenu, na samo godinu dana, pa se vratila u Beograd da diplomiram, a potom kao veliki student tj. doktorant na Prinstonu, gde sam doktorirala 1986, kao dosad prva Srpkinja.


SAN: Da li ste se bilo kada osećali kao emigrant?
Od malih nogu sam se povremeno školovala u inostranstvu i oduvek se osećala kao građanka sveta, tako da za mene dolazak u Ameriku nije predstavljao neki veliki pomak. Živela sam i pre toga i posle toga u drugim zemljama. Tako sam recimo 90-te živela na tri kontinenta. Konkretno sam u SAD došla u potrazi za većim znanjem, a ne trbuhom za kruhom ili kao politički azilant i zato, kako me je naučio naš veliki genije Mihajlo Pupin, ne mogu da se osećam kao emigrant! Možda sam, kao pisac i intelektualac, kao i većina modernih pisaca, u nekom dobrovoljnom egzilu. Ali, nisam ja nikada napustila moju otadžbinu, nego je moja otadžbina napustila mene. Ali, srećom, moj Beograd se i dalje drži i on je uvek u meni i uvek mu se vraćam. Sada provodim vreme između Njujorka i Beograda

SAN: Koja je vaša knjiga imala najviše uspeha kod američke i svetske publike? Čula sam da je vašu knjigu “Prozor u žadu” bilo moguće kupiti i u čuvenom Ankor Vatu, najvećoj religioznoj građevini na svetu, u Kambodži.
Ja sam pre svega srpski pisac, ali pišem i objavljujem i na engleskom, kao sadašnjem lingua franca, pa i u SAD, mada je to najteže tržište. Letos mi je izašlo elektronsko izdanje Tesline biografije koje treba da bude kao neka vrsta uvoda  i udžbenik za američke škole. Dakle, eseje, prozu mogu dapišem direktno na engleskom bez mnogo problema, jer sam naučila da pišem engleski sa četiri godine. Pre polaska u srpsku školu, pohađala sam englesku. Sa poezijom je već drugačija rabota. O tome sam često pričala sa svojim dragim prijateljem Josifom Brodskim koji je delio istu sudbinu pisca koji piše na dva jezika. Smatram da je najveći domet u SAD i svetu što su mi neki veoma ugledni američki časopisi objavili pesme i eseje, posebno o Džojsu, što je jedan divan francuski
pesnik prošlog leta objavio svoj izbor mojih pesama na engleskom i francuskom, što su moj roman „Kralj svile“
i knjiga putopisa o jugoistočnoj Aziji, gde sam živela 90-ih i „Prozor u žadu” (The Jade Window), obe izašle na engleskom i doživele izvesnu popularnost u tim dalekim zemljama.


SAN: Kako je nastala i kakav odjek očekujete da će vaša knjiga o Tesli ”Who Was Nikola Tesla? The Genius Who
Gave Us Light’’ imati u Americi?
Knjiga je nastala tako što sam se odazvala na poziv The Tesla Science Foundation da napišem nešto za njihovu konferenciju u Njujorku početkom 2015. godine. Nisam ni sanjala da ću ikada pisati o jednom naučniku, mada sam uvek imala neke tajne veze sa naukom, posebno fizikom, jer je moj rođak Bogdan Maglić poznati fizičar, a i na Prinstonu, koji je najvažniji centar teorijske fizike na svetu, svi moji najbolji prijatelji bili su baš fizičari. Nisam planirala ništa dok nisam pročitala u pozivu da je tema konferencije “Kako uvesti Teslin životopis (curriculum) u američke srednje škole”. To mi je bila početna inspiracija i u početku sam knjigu pisala kao udžbenik, a potom se ona pretvorila u štivo za svakoga od 12 do 112 godina ko nije stručnjak, a hoće da se obavesti o Tesli na osnovu proverenih podataka, a ne fikcija i nedokazanih spekulacija. Moj naslov je zato najjednostavniji moguć i istovremeno izazovan: “Ko je Nikola Tesla?” Bila sam se potpuno posvetila tome materijalu, jer drugačije se
sa Teslom ne može. U međuvremenu se to pročulo, pa su počeli da mi se javljaju razni pseudoznalci i čudaci sa raznim predlozima šta treba da unesem u knjigu. Sve što mi je bilo sumnjivo proveravala sam kod dugogodišnjeg direktora Teslinog muzeja i nekoliko vrhunskih fizičara sa Prinstona. Nisam imala pretenzije da napišem stručnu knjigu, nego pouzdanu biografiju. Htela sam da pored tolikih romana i knjiga fikcija i poluistina o Tesli, napišem non-fiction. Zato sam verovatno i dobila direktnu podršku Muzeja Nikole Tesle u Beogradu, kao glavnog arbitra istine o Tesli. U američke škole se teško probijamo, ali polako i sigurno.

SAN: Vaša druga knjiga, koju ste predstavili publici u Torontu je roman “Ma Belle”, priča je o životu Mejbl Danlop
Gordon Grujić, jedne od najvećih srpskih dobrotvorki, a o kojoj se vrlo malo zna. Kako ste došli na ideju da pišete o Mejbl Grujić i da li je bilo teško doći do podataka o njenom životu?
Blizak sam prijatelj sa porodicom Grujić tj. naslednicima Mejbl Grujić i znala sam nešto o njoj i ranije, ali sam
onda u biblioteci rukopisa na Prinstonskom univerzitetu otkrila kutije pune prepiske između Mejbl Grujić i Hamiltona Fiša Armstronga, poznatog američkog novinara, političara i osnivača “Foreign Affairs”, prepisku koja je trajala preko 50 godina! Posvetila sam tom istraživanju skoro pet godina, mogla sam da napišem još jednu doktorsku disertaciju, ali nisam želela da opteretim rukopis fusnotama i istorijskim materijalom nego da napravim jednu umetničku sintezu, koja će da približi lik ove plemenite žene široj čitalačkoj publici.
Nakon niza godina predstavljanja Srbije u najgorem svetlu u svetskim medijima, imala sam potrebu da svima
podignem ego i podsetim na vreme kada se srpska zastava vijorila na Beloj kući. Vreme događanja je vreme previranja u Evropi i na Balkanu na početku dvadesetog veka kada je u Srbiji delovala ova plemenita žena, Amerikanka iz visokih krugova, koja je uz svog supruga, diplomatu Slavka Grujića, držala predavanja o srpskoj epskoj poeziji po Americi i sakupljala pomoć za Srbiju u razdoblju od balkanskih ratova, preko Prvog, pa i do posle Drugog svetskog rata.
SAN: Da li se na planu književnosti može više uraditi na podizanju interesovanja i ugleda Srbije u Americi u
sadašnjem trenutku?

Odavno radim na tome svojim knjigama, a i važnim prevodima u oba pravca. Moje dve nove knjige, koje su sticajem okolnosti izašle jedna za drugom, upravo se bave time na jednom najvišem nivou koji govori o susretu američke i srpske elite.
SAN: Da li je bilo isto reći da ste iz Srbije u Njujorku pre dvadeset godina i sada?
U Njujorku, među običnim svetom, uglavnom niko ni ne zna gde je Srbija, niti mnogo mari za takva određenja.
Njujork vam je kao kada neko brzo okreće konopac, a vi ili uskočite na vreme, ili ne. Što se tiče američkih institucija i javnih glasila, odavno mi se sve smučilo 90-ih, tokom ratova na Balkanu. Njujork tajms i dan-danas ima antisrpski filter u vestima, a kada sam u vreme embarga i bombardovanja Beograda napisala jedan čisto humanistički tekst, nešto kao moj „lament nad Beogradom“, nisu hteli da mi objave, a objavili su u isto vreme neki tekst zagrebačke koleginice. Onda sam tekst objavila u Japanu. Kada sam se na tu temu žalila Čarlsu Simiću, on mi je rekao da „mi nemamo pravo glasa“ i da su i njegovo pismo (Pismo Čarlsa Simića Njujork tajmsu pod naslovom “Serbia vs. the New World Order”, Aug. 21, 1991. - prim. SAN) skratili, mada je on tada bio Poetski laureat Amerike. To mi se isto desilo dok sam kao fulbrajtovac bila gost na Ratgerskom univerzitetu i nisu me pozvali da učestvujem u nekoj konferenciji o Balkanskoj književnosti, gde nije bilo nijednog predstavnika iz Beograda, iz Srbije. Ili kada me je jedan američki pesnik pozvao da držim govor u Vudstoku upravo pred raspad Jugoslavije, a potom su ga neki koji su se tome protivili napali. Sada stvari nisu više tako zaoštrene, ali loš ukus u ustima ostaje.
SAN: Da li se krećete među našom novom emigracijom u Njujorku?

Naša nova emigracija u Njujorku nije neko izrazito homogeno prisustvo, kao što je u Torontu ili van Njujorka u manjim gradovima i sredinama. A sada nema više ni neko mesto okupljanja, bar što se tiče kulturnih događaja, kao što je to nekada bio Jugoslovenski kulturni centar. Tu ulogu je uglavnom preuzela crkva i donekle konzulat.
Dogadjaji od veće kulturne važnosti su retki i sporadični. Ima nekoliko stvaralaca koji su značajni u svetskom smislu, ali ne bih ih, kao ni sebe, svrstala u emigraciju, novu ili staru, jer su oni bili nešto u svetu i pre nego što su stigli ovamo.
SAN: Da li je 80-ih pesnička scena Amerike bila uzbudljivija nego sada? U svojoj knjizi „Skice za portrete“,
objavili ste eseje i razgovore sa najvećim imenima tog vremena, Josifom Brodskim, Čarlsom Simićem, Haroldom
Blumom, Sol Belouom, Alenom Ginzbergom…

Pesničku scenu Njujorka 80-ih sam doživela iz prve ruke, jer su mi mnogi vodeći pesnici bili bliski prijatelji o čemu
je reč u mojoj knjizi eseja i razgovora „Skice za portrete“ koju vi znate i koja će, nadam se, zajedno sa nekim drugim mojim knjigama koje su već odavno rasprodate ili out of print, uskoro da izađe u mojim „Izabranim delima”. Devedesete sam provela više na Dalekom istoku nego u Njujorku, a u novom milenijumu su mnogi pesnici iz moje knjige zauvek nestali. Evo, nedavno je umro jedan od meni sigurno najbližih - Mark Strend, isto Poetski laureat Amerike, veliki moj prijatelj, znalac poezije i jedan od najprivlačnijih muškaraca na ovoj planeti. I dalje sam na pulsu događaja, ali klima se u svemu promenila u ovom veku, pa i u poeziji.

SAN: Šta vas vezuje za otadžbinu u ovom trenutku?
Moja otadžbina je u jeziku, kako je to lepo govorio moj prijatelj Brodski. A pored jezika i mog rodnog grada, večnog Beograda, vezuju me moje knjige i moji divni prijatelji.
SAN: Da li je skladan privatni život važan za ženu intelektualca
i da li mislite da brak ima budućnost? Ja mislim da je skladan privatni život važan za svakoga, jer je dobro imati u životu partnera, partnera koji vam je  dorastao, ali mislim da je isto toliko važno održati svoju nezavisnost.
Bar za mene je to neobično važno. U pitanju je delikatni balans i uzajamno poštovanje što je presudno za
održavanje bilo koje veze, a zavisi od pojedinca do pojedinca.
Nema tu nekih pravila.

SAN: Uz svoga supruga, arhitektu svetskog glasa, Miloša Sekulića, prošli ste svet i živeli na nekoliko kontinenata. Koja su vam putovanja po svetu ostala u najlepšem sećanju?
Teško mi je da se odlučim. Trudila sam se da ne budem turista. Volim velike gradove, grad je moja priroda kao kod
Vudi Alena. Najlepši grad mi je Venecija, najbliži su mi pored Njujorka i Beograda, gde živim, Pariz i Bankok, gde sam se isto formirala, a što se tiče čiste estetike – najestetskiji je Kjoto. Imala sam privilegiju da proputujem ceo Japan uzduž i popreko, i to više puta, a da natenane, uživalački, putujem kroz celu jugoistočnu Aziju, da upoznam sve njene ukuse i mirise, što sam pomalo prelila u svoje putopise i poeziju.

КАЛЕНДАР КУЛТУРНИХ ДЕШАВАЊА
Јануар
  • S
  • M
  • T
  • W
  • T
  • F
  • S
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
  • 6
  • 7
  • 8
  • 9
  • 10
  • 11
  • 12
  • 13
  • 14
  • 15
  • 16
  • 17
  • 18
  • 19
  • 20
  • 21
  • 22
  • 23
  • 24
  • 25
  • 26
  • 27
  • 28
  • 29
  • 30
  • 31
АКЦИЈА ПРИКУПЉАЊА НОВЧАНИХ ПРИЛОГА ЗА САН

Донацијом ћете помоћи да часопис настави да излази као и за одржавање веб-сајта. Ваше име или назив ваше фирме ће бити објављено на страници Наши спонзори, а уколико то не желите ваша донација ће остати анонимна (обратите пажњу да у апликацији одговорите да желите да донирате анонимно).
Хвала унапред.

ДОНИРАЈТЕ
ПОСТАВИТЕ ОБЈАВУ