ЗРНО СВЕТЛОСТИ ЗАВИЧАЈА

Наш познати књижевник, есејиста и књижевни критичар, Бранко Пиргић, донео нам је своју нову књигу, а са њом и прегршт емоција и размишљања о темама као што су завичај, наше српско село и сећање на детињство и рану младост. Донео нам је изнад свега, топлину казаног кроз ликове сељака и опис природе родног краја и то у форми кратке, али ефектне прозе. “Ево ме, ту сам!” је четврта књига овог аутора и наша торонћанска средина ју је са радозналошћу и задовољством дочекала првих дана априла ове године. Посебно је обрадовала Ваљевце, ауторове земљаке, пријатеље и љубитеље лепе речи. На промоцији су говорили аутор, Душица Ивановић и глумица Драгана Живић Илић, а атмосферу је обогатио и виртуоз на хармоници, Бранко Џиновић.  

Искористила сам прилику, током боравка аутора у Торонту да му поставим неколико питања на тему живота тамо и овде, књижевности и наше насушне потребе да се враћамо својим коренима.

САН:    Бранко, наслов Ваше нове књиге гласи: “Ево ме, ту сам!” Где сте то Ви лично, а где је јунак Ваше најновије прозе?

 Када се човек посвети своме послу  онда  „размак“ између њега и његовог дела  готово нестане. „Ево ме, ту сам „  значи и тамо и овде, и некад и сад...Оно што ишчезава појављује се у поетској форми као „процеђена“  стварност - реалнија од ове постојеће. Ја сам, својим писанијем,  само медијум кроз кога проговарају гласови мојих  скрајнутих јунака; израњају заборављене слике и призори из живота једног простора који готово да више – такав и не постоји у овој стварности. Моји јунаци су отуд  духовно пулсирање исказано српским језиком...“порука у боци“ упућена  неким будућим временима.

САН: Познато нам је од а сте од 1989  - 1995. живели у Торонту. Колико је на Ваше стваралаштво утицао боравак у Канади?

 Боравак у Канади у том периоду је утицао на мене и позитивно и негативно.  Негативно утолико што је унео  дисконтинуитет у мој живот, физички ме одвојио од енергетских извора које нуди завичај – тачније - свео ме је само на језик (преко књига и писама); увеличао је моје језичко чуло на уштрб свих оних других чула која, будући одвојена од родног тла, атрофирају. Позитивно је било то што сам  посматрао себе  из нових углова, самеравао своје могућности у новом светлу и свету извлачећи из себе нове  и скривене тонове, слике и мисли... У завичају нисам био свестан тих „успаваних“ могућности, а онда је, овде, много скривеног  али и новог проговорило и обогатило ме виталним енергијама. Та нова животна прича у којој сам се нашао развила је у мени помније ослушкивање себе али и потребу  за креативнијим изражавањем.

САН:    Како Вам Канада изгледа сада из перспективе Вашег живљења у отаџбини у поређењу са Вашим искуством од пре двадесет година? Да ли је у Канади сада боље, или лошије него пре?

 Мења се Канада а мењам се и ја. То је изазов и процес који подразумева дијалог; свакодневни одговор на нова искушења и спремност на (само)кориговање. Та дијалектика односа са обе моје земље буди и  подстиче у мени виталне енергије. Речју:  подмлађује ме.

САН:   Како гледате на то што млади у Србији желе да оду у иностранство? Има ли наде за боље код куће?

 По природи ствари млади би требало да су пуни енергије, радознали, испуњени жељом за новим знањима, људима, просторима; сасвим је у реду да се крећу, да испитују себе у различитим околностима, да одлазе, враћају се, одлазе...Проблем младих (али и свих осталих) у Србији је, међутим, у томе што дубока криза тамо предуго траје - и не попушта. На глобални талас потрошачке идеологије и свеопштег узмака културе надовезала се - бар када је о српству реч - криза идентитета. Ми у овом тренутку немамо задовољавајуће одговоре на питања: ко смо, шта да чинимо, куда да се запутимо...Моја генерација је (а ја сам у зрелом очинству) - прилично исцрпљена; нисам сигуран колико смо, такви, узор нашој деци. А њима је потребан чврст ослонац, ауторитет. Медији их свакодневно засипају   свакојаким будалаштинама, виртуелна сфера им „исисава“ пажњу... Враћам се на значај културе. Духовне културе.  Ако се младима (не знам како) не понуди та рука спаса, они ће се погубити. Да будем јаснији: духовна култура подразумева живу веру; упућеност у Традицију, памћење, познавање српске историје, језика и културе. На остваривању тог задатка би требало да порадимо сви: и породица и школа и друштво. А рекох да је све у кризи. Без вере  за младе нема ни наде за боље код куће - ма где та кућа била.

САН:  Сада сте поново дошли са новом књигом и како сте задовољни пријемом  публике?   

Још једном се показало да је локална прича најуспешнија прича. Окупио сам моје Ваљевке и Ваљевце и једну групу добронамерних љубитеља литературе и направио књижевно вече посвећено српском сељаку. Било је весело и тегобно, горко-хуморно, динамично. Мислим да сам успоставио добру енергетску везу  преко живахне интерпретације мојих прозних записа. Осетио се дух завичаја а то је и био наш заједнички циљ.

САН:    Откуда то да сте се тематски окренули нашем селу, или пре свега, нашем сељаку и његовом животу у срцу Србије? Да ли је то Ваш дуг према завичају, или је то жал за детињством и временима која су помало заборављена?

To je  и дуг према  завичају и сећање на детињство. Ја сам се родио и одрастао у кући која је на Јадру - једном енергетском чворишту Ваљева у коме су се укрштали село и град. То је данас све ишчезло - а памћење је остало. И како време одмиче слике тог прохујалог времена постају све живље и упечатљивије. Сељак наш насушни је онај угаони камен кога одбацисмо. „...кад кажемо народ ми и даље мислимо на сељаштво. Оно је некад било све: градитељ државе, стуб привредне делатности, залога традиције, чувар морала, ударна снага војске, ослонац Цркве, творац доброг језика- каже негде Милован Данојлић и додаје - већ стотину година тај се идеални ентитет распада; сеобе у туђину и силазак у град, докрајчиле су га...највећи догађај 20 века код нас био је пропаст села и патријархалне заједнице“. Сељак је за мене она искра у тами, зрно светлости које ваља похранити и неговати  у сећању и кроз све облике културе и традиције. Пробљескује нешто из незнаних дубина: ни твоје ни моје - а сија! То нешто је сељак. Јер, не заборавимо, сви смо ми сељачког порекла и сви носимо успаване слојеве искуства наших предака. У том искуству су тајне шифре нашег постојања, скривени путокази кроз  лавиринте живота.

САН:    На чему сада радите и да ли ће бити нових књижевних тема?

Jа увек радим на неколико пројеката. Покушавам да реконструишем причу о мојој породици  кроз сећања, фотографије и  породичне архиве. Покушавам да уобличим и једну књигу књижевно-критичких текстова (јер ја се том делатношћу бавим скоро четрдесет година). Приредио бих и записе из великог фајла који је насловљен Канадиана а који је испуњен дневничким записима, сведочанствима, преписком, путописним и прозним фрагментима насталим током мог живота овде у Канади.

САН:    Како оцењујете нашу књижевну сцену у Србији данас? Има ли нових наслова који су Вас последњих година одушевили и које бисте, као књижевни критичар, препоручили нашим читаоцима у дијаспори?

Књижевна сцена у Србији је разнолика и шаролика,  помало хаотична јер не постоји синхронизација између институција које се баве књигом и, шире, културом и вредносних система. Та сцена дели судбину читавог друштва  и није једноставно снаћи се у томе. Потребно је много рада на себи и велико искуство у познавању литературе да би човек имао некакву оријентацију. Ја имам своју поетику, своје омиљене писце и књиге и често им се враћам...пратим их и радујем се новим остварењима писаца које волим. Не бих да их овде набрајам нити да ишта препоручујем. Могу само да кажем да је наша књижевна сцена богата, вредна и динамична, поетички разнолика и да има одличне ауторе.

САН: Да ли нас се отаџбина сећа, као што се ми сећамо ње?

То је питање крупно и односи се на квалитет односа између матице и дијаспоре. Нисам превише задовољан квалитетом тих односа. Мислим да ту постоји много „шумова“ на везама. Не може дијаспора да, у организационом смислу, буде много боља од мустри и матрица које владају у отаџбини. То је прича о једном народу који пулсира у различитим системима и који бива обликован захваљујући законима датих друштава али и личним способностима појединаца а, богме, и „препорукама“ које га прате - при чему нисам сигуран какве су истинске компетенције оних који су овлашћени да препоручују с обзиром на ефекте у дијаспори.

САН:    Била сам у Ваљеву само два пута и то поводом неких књижевних догађаја и свечаности. Да ли је Ваљево и сада тако бајковито и романтично и колико Вас сам град инспирише? 

Дођите опет у бајковито Ваљево. Тамо је увек исто...јер завичај је Тајна која се отвара онима који га воле и који верују у њега.