Intervju sa Milošem R. Popovićem profesorom na Univerzitetu u Torontu

SAN: Miloše, Vi ste diplomirali na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu 1990. godine da biste zatim doktorirali mašinstvo 1996. godine u Torontu. Danas se bavite električnom stimulacijom funkcija, neurorehabilitacijom, neuroprotetikom, povezivanjem mozga sa mašinama, modeliranjem i kontrolom linearnih i nelinearnih dinamičkih sistema i robotikom. Kako je izgledao vaš prelaz sa elektrotehnike i mašinstva na biomedicinski inženjering? Odakle interesovanje za neuroprotetiku i neurorehabilitaciju?

Započeo sam karijeru na sistemima za proizvodnju električne energije. Posle toga sam se bavio robotikom, a radio sam i u avionskoj industriji. Počeo sam da razvijam neuroproteze i da se bavim neurorehabilitacijom tek posle toga, negde oko 1997. Ta tranzicija u mojoj karijeri nije bila ni očekivana, a ni očigledna.

Akademik i profesor dr Dejan Popović sa Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu bio je odgovoran za moju promenu karijere. Prof. Dejan Popović je međunarodno priznat i poštovan ekspert u toj struci. On je kroz svoje kontakte otkrio da se na Švajcarskom federalnom istitutu za tehnologiju u Cirihu (ETH Zurich) pojavila pozicija za mladog naučnika koji je trebalo da se bavi razvojem neuroproteza. U momentu kada me je on kontaktirao (1996-1997) i uputio na oglašenu poziciju, ja nisam baš bio zainteresovan da menjam posao, jer se moja karijera u avionskoj industriji lepo razvijala. Srećom bio sam dovoljno inteligentan da poslušam savet prof. Dejana Popovića i odem u Cirih na intervju. Zahvaljujući tome sam 1997. počeo da radim na Švajcarskom federalnom institutu za tehnologiju u Cirihu.

SAN: Od 1997. godine ste u biomedicinskom inženjeringu. Da li ste profesionalno zadovoljni?

Drugi veoma bitan element moje potpune posvećenosti neuroprotetici je svest o tome da je ta struka mnogo kompleksnija nego robotika ili razvoj avionskih sistema. Kada napravite sistem koji je od pomoći paralizovanoj osobi, vi odmah imate priliku da vidite kako vaš izum poboljšava život pacijenta. Imam utisak da je moj prvi kontakt sa pacijentom i ono što smo uspeli da uradimo za pacijenta bio presudan da se ubrzo potpuno posvetim razvoju neuroproteza i neurorehabilitacij. Od kako sam počeo da se bavim neurorehabilitacijom nijednog momenta nisam poželeo da promenim struku ili posao kojim se bavim.

SAN: Vi ste jedan od osnivača Kanadske nacionalne konferencije za povredu kičmene moždine. Ova konferencija je osnovana 2004. godine. Koji su glavni ciljevi ove konferencije?

Ljudi koji su imali peh da povrede kičmenu moždinu, često imaju problem sa korišćenjem ruku i nogu, i nisu uvek u mogućnosti da kontrolišu mnoge fiziološke procese kao što je mokrenje ili znojenje. Uglavnom moraju da koriste invalidska kolica i neophodno je da im neko svakodnevno pomaže u obavljanju najosnovnijih dnevnih funkcija, kao što su priprema hrane, transfer iz kolica u krevet i iz kreveta u kolica, oblačenje itd. Pored toga, ti pacijenti imaju mnoge sekundarne probleme i njihov medicinski status je vrlo nestabilan. Ovakvim bolesnicima potrebna je specijalna nega koju jedino timovi lekara, terapeuta, medicinskih sestara, psihijatara, inženjera itd. mogu da pruže.

Zato smo 2004. dr Cathy Craven, dr Colleen McGillivray i ja odlučili da organizujemo Kanadsku nacionalu koferenciju za povredu kičmene moždine. Iako je ta konferencija na početku bila organizovana kao nacionalna konferencija, ona je prerasla u internacionalni događaj gde 300-400 lekara, terapeuta, inženjera, medicinskih sestara i pacijenata iz celog sveta dolazi da čuje o najnovijim tehnikama i metodama tretiranja pacijenata sa povredom kičmene moždine. Sledeća konferencija je planirana za 9. novembar 2017. i informacije vezane za konferenciju biće prezentovane na ovoj veb-stranici: www.sciconference.ca.

Lično sam vrlo ponosan na činjenicu da ta konferencija postoji više od deset godina. Onaj ko prati kliničku praksu u Kanadi, može vrlo lako da vidi kako je ta Konferencija imala pozitivan i trajni uticaj na medicinsku praksu vezanu za tretman pacijenata sa povredom kičmene moždine. Pacijenti sa povredom kičmene moždine imaju neuporedivo bolji tretman danas u Kanadi nego pre 10-15 godina, i doprinos za taj progres bar delimično može da se pripiše Kanadskoj nacionaloj koferenciji za povredu kičmene moždine.

SAN: Pored mnogih drugih dostignuća vi ste 2011. godine osnovali Centar za istraživanje CRANIA (Centre for Research in Advanced Neural Implant Applications) na Univerzitetu u Torontu i na Univerzitetskoj zdravstvenoj mreži (University Health Network). Šta je to zapravo CRANIA projekat?

Toronto ima verovatno najveću koncentraciju lekara, inženjera i naučnika koji rade na polju istraživanja funkcije mozga u svetu. Svrha CRANIA projekata je da se rad tih naučnika i lekara fokusira na razvoj implanata za mozak. Preciznije rečeno, naš je cilj da pomognemo timovima naučnika da razviju nove tretmana za lečenje mozga gde se funkcija mozga ne menja korišćenjem farmaceutskih proizvoda, već se mozak „reprogramira“ korišćenjem električnih impulsa. Mozak normalno koristi električne signale da omogući komunikaciju između neurona, ili neurona i periferije (mišići, senzori, žlezde itd). Naš cij je da razvijamo tehnologiju koja omogućava lekarima da ovladaju moždanim funkcijama i da one funkcije koje su poremećene „reprogramiraju“ korišćenjem te tehnologije. Danas smo u stanju da tretiramo Parkinsonovu bolest i opsesivna ponašanja korišćenjem takve tehnologije. U budućnosti planiramo da tretiramo Alzhajmerovu bolest, pacijenate sa povredom kičmene moždine i pacijente koji su imali šlog, korišćenjem sličnih metoda.

SAN: Vi ste jedan od osnivača kompanije MyndTec Inc. Kakva je to kompanija i kada je osnovana?

Kompanija MyndTec je osnovana 2008. godine. Svrha te kompanije je komecijalizacija funkcionalne električne stimulacione treapije koju smo moj tim i ja razvili da bismo naučili paralizovane pacijente da hvataju predmete i njima rukuju. MyndMove terapija, kako se terapija danas zove, koristi se da pomogne pacijentima posle šloga ili povrede kičmene moždine da nauče kako da reaktiviraju mišiće ruku. Ova terapija je kroz stimulaciju mišića u stanju da reprogramira mozak pacijenata i da nauči pacijenta da hvata i koristi predemete koje nije bio u stanju da hvata i koristi posle povrede centralnog nervnog sistema.

Elektroniku vezanu za izlaznu supkomponentu MyndMove sistema razvili su dr Alexandar Prodic (profesor na Univerzitetu u Torontu), studenti koje smo tada vodili i dr Armen Baronijan koji je doktorirao na Univerzitetu u Torontu. Što se tiče same terapije, metode primene, program koji omogućava da se terapija dostavi pacijentima, kao i preostala elektronska i softverska arhitektura sistema je bila razvijena u Rehabilitation Engineering Laboratory (www.toronto-fes.ca). Prof. Prodic, dr Baronijan i ja smo osnovali MyndTec kompaniju 2008. (www.myndtec.com). Godine 2011. pridružila nam se dr Diana Pliura, koja danas vodi kompaniju. Ona nam je pomogla da pripremimo poslovni plan, da privučemo investitore i da komercijalizujemo tehnologiju. MyndMove terapija se nalazi u 19 klinika širom Kanade i više of 100 pacijenata je bilo tretirano terapijom do danas. Iskustva MyndMove pacijenata mogu da se nađu na sledećoj veb-stranici (www.myndtec.com/success-stories).

SAN: Šta je to „MyndMove“ terapija i kome može da pomogne? Kako se obavljaju tretmani i gde?

MyndMove terapija je namenjena neurološkim pacijentima koji nisu u stanju da voljno otvore i zatvore ruku, dohvate predmete i generalno koriste ruku/ruke u dnevnim aktivnostima. Sve dok pacijent ima povredu centralnog nervnog sistema, a ne perifernog, MyndMove terapija je u stanju da pomogne pacijentu da reprogramira mozak i da mu omogući da ponovo hvata i koristi razne predmente. Posle MyndMove terapije veliki broj pacijenata koji su podvrgnuti toj terapiji vidi poboljšanje u funkciji ruke. To ne znači da će pacijentova ruka da se ponaša identično kao pre povrede mozga ili kičmene moždine. Međutim, poboljšanje je dramatično i omogućava pacijentima da žive nezavisno i da većinu dnevnih funkcija obavljaju bez tuđe pomoći. Dodatne informacije o terapiji mogu da se nađu na sledećim veb-stranicama: www.youtube.com/user/RELToronto & www.myndtec.com.

SAN: U svom bogatom profesionalnom iskustvu nagrađivani ste mnogo puta. Koja vam je nagrada najdraža i zašto?

Za mene lično najveća nagrada za ono što smo postigli je bilo lansiranje proizvoda MyndMove, i kada su teraputi, koji pre toga nisu koristili terapiju sličnu MyndMove terapiji, počeli da tretiraju pacijente koji su bili šlogirani preko 15 i više godina. Kada su ti pacijenti počeli da se oporavljaju i da postižu neočekivana poboljšanja, to je bio trenutak kojeg se najradije setim. Za mene lično to je bila najveća nagrada koju smo moj tim i ja do danas dobili.

SAN: Kako uspevate da izbalansirate privatnu i poslovnu stranu života?   

Iskreno, ja nisam u stanju da izbalansiram privatan i poslovni život kako treba. Radim preko 60 sati nedeljno i moja porodica to svakodnevno oseća. U životu ne možete da „imate kolač i da ga pojedete“. Ja sam pre 20 godina odlučio da će razvoj terapija za paralizovane biti fokus mog života. Moja supruga Kathrin, koja je lekar, odlučila je da me podrži u toj mojoj težnji. Zahvaljujući Kathrin i njenoj podršci, moj tim i ja smo uspeli da napravimo MyndMove i ostale komercijalizovane tehnologije čiji je cilj da pomognu paralizovanim pacijentima.

Neke od osvojenih nagrada i priznanja prof. dr Miloša R. Popovića:

1997. godine – Prva nagrada Švajcarske nacionalne fondacije za nauku.
1998. godine – Medalja za istraživanje i razvoj koju dodeljuje Društvo profesionalnih inženjera u Ontariju.
1999. godine – Prijem u „College of Fellows” od strane Američkog instituta za medicinu i biološko inženjerstvo. 2012. godine – Kompanija MindTec Inc osvojila je 1. nagradu za najbolju intelektualnu svojinu (Best Intellectual Property Award) na godišnjem takmičenju TiEQuest Business Venture.
2000. godine – Morris (Mickei) Milner nagrada za izuzetan doprinos u oblasti pomoćnih tehnologija od organizacije Health Technology Exchange.
2001. godine – Nagrada Univerziteta u Torontu za najbolji pronalazak godine (osvojena sa timom kolega).
2002. godine – Nagrada za najbolji pronalazak koju dodeljuje Univerzitetska zdravstvena mreža (University Health Network).