SAGA O ISLANDU I SILAMA PRIRODE (prvi deo putovanja po Islandu)

Godine 2006, na međunarodnom konkursu Islandskog društva umetnika, Živana je dobila mogućnost da kao gostujući umetnik tokom maja 2007. koristi studio u Rejkjaviku u cilju dodatnog rada na projektu „Od Vinče do Islanda“. Pošto smo dobili Šengensku vizu, krećemo za Rejkjavik preko Kopenhagena. U Rejkjaviku ćemo videti i našu prijateljicu Svetlanu Matušu, poznatu keramičarku iz Pančeva, a koja sada živi i radi na Islandu.

Iz Kopenhagena za Keflavik/Rejkjavik poleteli smo po mraku. Posle večere se gase svetla i mi umorni tonemo u san. Iz dremeža me budi jarka svetlost. U stvari, kako letimo sve više na sever u polarni krug, sve više se razdanjuje, horizont prosto plamti i ulazimo u islandsko praskozorje - zoru na zarumenelom nebu. Uživamo u predivnim bojama neba dok slećemo na aerodrom Keflavik. 

Prijateljice nas nestrpljivo čekaju i krećemo za Rejkjavik, koji je udaljen 45 km, uz priče bez prestanka. Put nas vodi kroz polja lave poluostrva Rejkjanes, koja mistično osvetljava puni mesec. Posle pola sata vožnje, a da nismo videli nijedno drvce, stižemo u njihov moderno namešten stan. Predajemo im poklone. Svetlana i Solvejg se raduju kajmaku, kajsijevači, čvarcima, ratluku, korama za pitu i žitu. Služe nas lokalnom ovčjom šunkom, sirom, jabukovačom i crnim pivom. Probaju kajmak i čvarke, pa uz česte uzvike „uh!“ i „oh!“, večeramo, pričamo i sedimo do zore.

Sutradan obilazimo grad, a usput nam pokazuju Solferid - Sunčani putnik, divnu skulpturu od nerđajućeg čelika, simbol vikinške hrabrosti, njihovih brodova i otkrića. Potom prolazimo pored Hofdi kuće u kojoj su se 1986. godine sastali Regan i Gorbačov i pregovarali o prekidu nuklearnog naoružavanja i početku smirivanja napetosti, što je efektivno označilo kraj Hladnog rata.

Atelje je u SIM-kući, velikoj trospratnici Islandskog udruženja umetnika, sa galerijom i ateljeima za islandske umetnike i osam studija za gostujuće umetnike iz inostranstva. Svaki studio je lepo opremljen sa posebnim ateljeom, a zajednički se koristi kuhinja i velika trpezarija sa divnim pogledom na okean. U toj trpezariji smo najčešće provodili jutra i večeri, razgovarajući sa našim novim prijateljima umetnicima.

ISLAND  I  REJKJAVIK

Rejkjavik, što znači Zadimljeni rt, glavni je grad Islanda, koji se nalazi na jugu velikog zaliva Faksafloi, ispod planine Esja, koja ga štiti od hladnih severnih vetrova. Sam grad je izgrađen na nekoliko brežuljaka na kojima dominiraju crkve. Na najvišem bregu nalazi se velika luteranska katedrala, Halgrimskirkja visine 80 metara, koja dominira siluetom grada. Na trgu ispred crkve nalazi se spomenik vikingu Leifu Eriksonu (970–1020), prvom Evropljaninu koji je stupio na tlo Amerike. Spomenik je američki poklon u čast Milenijumskog festivala povodom proslave osnivanje Altinga – Narodne skupštine na Tingveliru 930. godine, što je ujedno i priznanje da je Leif Eirikson stigao u Kanadu, odnosno Ameriku, 500 godina pre Kolumba.

U ulici koja vodi od katedrale do centra grada nalazi se Svetlanina galerija, koja je sledećih mesec dana bila polazna tačka svih naših putovanja po zapadnom Islandu.

Danas je Rejkjavik kosmopolitski grad sa  brojnim muzejima, galerijama, pozorištem, operom i kulturnim događajima koji se organizuju tokom godine. Od ukupno 310 000 stanovnika na Islandu u širem Rejkjaviku živi oko 200 000, u gradiću Akureiri na severu, živi oko 20 000 stanovnika, dok je ostatak Islanđana uglavnom nastanjen u zaseocima duž obala i dolinama reka, dok planinski deo unutrašnjosti ostrva  nije nastanjen.   

Island (Iceland u značenju Ledena zemlja) je najveće ostrvo u severnom Atlantiku, koje se nalazi odmah ispod artičkog-polarnog kruga i po površini je sličan Srbiji. To je zemlja u stvaranju, potpuno drugačiji - drugi svet. Njegovi vulkani, gejziri, lednici i polja lave nude dramatičnu igru vatre i leda. Bujne ledničke reke i jezera, zelena polja mahovine, kao i raznobojne planine su inspirisale umetnike i pesnike. Ono što Island čini tako čudesnom zemljom je izvanredni kvalitet svetla, koje izoštrava i najudaljenije horizonte, kao i vanzemaljski odsjaj udaljenih lednika koji se stapa sa samim nebesima. Da li je to večni sunčev sjaj zarobljen u staklastim planinama, koji isijava i u najtmurnijim danima? Ili su to perjanice vodene pare koje probijaju najneviniji pejzaž pokriven nežnom mahovinom? Ili vulkanski pepeo i polja lave koja pokrivaju velika prostranstva sumornom koprenom?

Islanđani su potomci Norvežana, koji su se ženili otetim Irkinjama, Velšankama i Škotkinjama. Tako su irsko-keltski hrišćani imali presudan uticaj na razvoj hrišćanstva i literature na Islandu. Nobelovac Haldor Laksnes je izuzetno cenio autore islandskih saga i govorio je: „Irci i Kelti su doneli na Island svoju litereraturu i mnoga znanja o kojima tadašnji Skandinavci nisu imali pojma. Sage su naša kulturna osnova, bez njih bismo ostali samo još jedno dansko ostrvo.“

Na početku posete bili smo iznenađeni kako su Islanđani iskreni i neposredni u razgovoru. Oni govore o svojim problemima, bolestima, smrti, seksualnoj orijentaciji bez ikakvog ustručavanja. Dobro je znati da je neko tako pošten i potpuno iskren.  

Islanđani smatraju da je suština čoveka biti ponizan pred prirodnim silama. Odnos između ljudi i prirode ide mnogo dalje od jednostavnog poštovanja. Ovde priroda dolazi prva. Jednostavno, treba biti obazriv i ne izazivati prirodu, jer vas u protivnom niko neće sažaljevati. U surovoj islandskoj prirodi osećate se malim i ništavnim.

ZLATNI KRUG

Prvi naš izlet je bio obilazak „Zlatnog kruga“, tj. poseta istorijski i geološki značajnih mesta. Putujemo na istok od Rejkjavika, pored rečica Laksa i Kjosa, koje su čuvene po kvalitetnom lososu, ka istorijskom lokalitetu Tingveliru. Malo kasnije ulazimo u Mosfelsdalur - dolinu mahovine i ubrzo stižemo do kuće gde je živeo i stvarao čuveni islandski nobelovac Haldor Laksnes. Tu se danas nalazi muzej u kome se čuvaju svi predmeti koje je pisac koristio, zatim galerija slika islandskih umetnika i velika biblioteka sa svih 500 različitih izdanja piščevog opusa od 62 knjige. Dobio je Nobelovu nagradu „zbog žive i snažne epske snage koja je sačuvala veliku narativnu umetnost islandskih saga.“ Njegovi romani su  vrlo važan deo islandske kulture i u kućama Islanđana koje smo posetili videli smo brojne primerke njegovih knjiga.

Duž puta se smenjuju farme ovaca i konja, a put se lagano spušta prema velikom jezeru i stižemo do vidikovca na vrhu uskog klanca Almanagja, gde se nalazi Informativni centar Nacionalnog parka Tingvelir. To je istovremeno centar islandske istorije i geološki jedinstveno mesto gde se kontinentalne ploče Amerike i Evrope razmiču nekih 2-3 cm godišnje.

To je važno mesto za parlamentarni život na Islandu. Tu je uspostavljen Althingi, Islandski parlament i najviši sud, koji se od 930. do 1798. godine sastajao svake godine u mesecu junu. To je najstariji parlament na svetu, na šta su Islanđani veoma ponosni. Ispod brega Logberg nalazi se ravnica, koja je bila centar aktivnosti gde su donošene važne odluke za zajednicu, gde su Islanđani 1000. godine odlučili da prihvate hrišćanstvo. Kada je 17. juna 1944. godine osnovana moderna Islandska republika, taj istorijski događaj je najsvečanije i sa mnogo pompe obeležen sa Logberga – brega zakona, na kome se danas vijori ogromna zastava Islanda. 

Kotlina Tingvelira leži unutar pojasa vulkanske aktivnosti i raselina, koje presecaju Island sa severa na jug, a predstavlja deo velikog srednjeatlantskog podmorskog venca planina, koji razdvaja Evropu i Ameriku. Jedan krak tog velikog sistema raseda skreće od velikog glečera Langjokul na jugozapad od poluostrva Rejkjanes i aerodroma Keflavik. Na suprotnoj strani kotline Tingvelira nalazi se Silfra, duboka i široka rasedna pukotina sa prostranim podvodnim pećinama u lavi, koje važe za najbolju lokaciju za gnjuračke aktivnosti na svetu.

Iz Tingvelira nastavljamo put kroz dolinu Haukadalur, gde se prostire veliko geotermalno polje (oko 3 km²) sa mnogobrojnim toplim izvorima, fumarolama i gejzirima. Gejzir, kao geološka pojava, dobio je ime po Velikom gejziru, koji je izbacivao vodu do 80 metara uvis, a koji je prestao da radi posle zemljotresa juna 2000. godine. Kako prilazimo ograđenom prostoru,  gejzir Strokur neočekivano izbacuje visok stub vrele vode i na kraju veliki oblak vodene pare. Prizor izgleda veličanstveno. Strokur = bućkalo za puter, svakih 5-10 minuta izbacuje vodu i paru do visine od 35-40 metara, a dobio je ime po načinu kako se voda pre erupcije uzdiže i spušta u vertikalnom kanalu.

Ledeni vetar sa lednika Langjokul nam ne dozvoljava da se duže zadržavamo. Snimamo još nekoliko erupcija pa idemo u hotel na kafu, da se ugrejemo.

  Nastaviće se u sledećem broju.