SAGA O ISLANDU I SILAMA PRIRODE (drugi deo putovanja po Islandu)

Godine 2006, na međunarodnom konkursu Islandskog društva umetnika, Živana je dobila mogućnost da tokom maja 2007, kao gostujući umetnik, koristi studio u Rejkjaviku u cilju dodatnog rada na projektu „Od Vinče do Islanda“. Pošto smo dobili Šengensku vizu, krećemo za Rejkjavik preko Kopenhagena. U Rejkjaviku ćemo videti i našu prijateljicu Svetlanu Matušu, poznatu keramičarku iz Pančeva, a koja sada živi i radi na Islandu.

U dolini Haukadalur, nakon obilaska velikog geotermalnog polja, na Svetlanino navaljivanje pristajemo da posetimo vodopad Gulfos, koji je udaljen par kilometara. Gulfos nije ni najviši, ni najmoćniji, ali je jedan od najlepših i najposećenijih vodopada na Islandu. Uživali smo u pogledu sa vidikovca, pa smo sišli stazom da bi se približili moćnom vodopadu. Ledeničke vode reke Hvita teku preko dve kaskade kanjona što omogućava dramatične fotografije, uključujući lepe snimke u popodnevnom suncu, koje pretvara nežnu izmaglicu u predivnu dugu.

Potom dobrim asfaltnim putem stižemo do Skalholta, gde se nalazi sedište zamenika mitropolita iz Rejkjavika. Gradić je bio glavni kulturni, obrazovni i politički centar u prošlosti Islanda, sa dobrim položajem, geotermalnim izvorima u okolini i veličanstvenim pogledom na bogatu okolinu. Danas se tu nalazi velika katedrala sa lepim vitražima na prozorima i divnim mozaikom Isusa Hrista u oltaru. Na mestu izgorele drvene katedrala prelepih duboreza iz 1056. godine, sagrađena je 1956. godine katedrala od betona kao poklon umetnika nordijkih zemalja povodom proslave 1000 godina od primanja hrišćanstva. Divno urađen model drvene katedrale i ostatke duboreza videli smo u muzeju pored crkve, gde nam je ponosni sveštenik, između ostalog, pokazao kopiju mape i pročitao nam delove sage o životu Lajf Eriksona, koji je otkrio Vineland tj. Kanadu/Ameriku pola veka pre Kolumba.

Iz Skalholta vozimo se preko platoa Grimsnes do vulkanskog kratera Kerid. To je ovalni krater dimenzija oko 300 metara, dubine oko 60 metara, sa manjim jezerom na dnu. Solvejg priča da je krater privatno vlasništvo i da vlasnici od pre dve-tri godine početkom leta organizuju operske recitale i koncerte sa platforme postavljene na sredini jezera. Publika može da uživa ležeći na debeloj mahovini, uz neverovatno osvetljenje i vatromet posle predstave. Svaki koncert je poseban događaj zbog prirodne akustičnosti kratera, koji nalikuje grčkim antičkim pozorištima.

Vraćamo se dolinom reke Tjorsa, ispod veličanstvenog vulkana Hekla, čiji je vrh pokriven snegom. To je najaktivniji vulkan na Islandu, koji izbija svakih 10–15 godina, a poslednja erupcija se desila 2000. godine, bez ikakve seizmičke najave. Snažna erupcija vulkana Hekla tokom 1104. godine prekrila je slojem vulkanskog pepela oko 80% ostrva, a dolina reke Tjorsa je prekrivana 5 metara debelim slojem plovućca, koji je uništio taj bogati poljoprivredni region, kada je danska vlada želela da iseli stanovnistvo sa ostrva.           

VISIJA  ZA  POČETNIKE

Na ovaj put smo pošli rano ujutru da bi Svetlana stigla na poslovni sastanak sa vlasnicom hotela Glymur u Hvalfjordu. Iz Rejkjavika putujemo oko planine Esja do Hvalfjorda = fjorda kitova. To je najdublji fjord na Atlantiku, koji je imao važnu ulogu tokom Drugog svetskog rata, jer se tu nalazio Glavni štab engleske severno-atlantske flote. Tokom Hladnog rata sva ta postrojenja su preuzeli Amerikanci, ali su danas napuštena posle potpisivanja Sporazuma o detantu.

Prateći rečicu koja se uliva u fjord, vozimo se do vodopada Glymur, koji je najviši vodopad na Islandu, gde sa visine oko 200 metara  široki mlaz vode pada u dubinu. Na platou iznad fjorda, na oko kilometar dalje, nalazi se novi hotel. Dok Svetlana pregovara o poslu, mi uživamo na terasi sa pogledom na planinu Esja i fjord okupan u prepodnevnom suncu. Pogled je neverovatan - vrhovi Esje pod snegom, a okolina hotela sva u rascvetanim bokorima cveća. Posle završenog razgovora nastavljamo put za Rejkholt. Vozimo se serpentinama do prevoja, odakle se širi veličanstven pogled na plodnu dolinu reke Hvita, koja meandrira ka Borgardnes fjordu.

U podnožju planine dolazimo do toplog vrela Deildartunguhver, temperature od 97^oC i obiljem vrele vode (180L/sec), tj. najvećim dotokom vode u Evropi. Voda se koristi za zagrevanje prostranih staklenika gde se gaji voće i povrće. Deo vode se sprovodi toplovodima u obližnju banju Krauma i udaljenih mesta Borgarnes i Akranesi za korišćenje u domaćinstvu.

Dalje nastavljamo do Rejkholta gde se u muzeju Snoristofa upoznajemo sa životom najvećeg srednjovekovnog nordijskog istoričara i državnika Snori Sturlasona, koji je po ocu bio u srodstvu sa plemstvom na Islandu, a po majci sa norveškim kraljevima. On je bio vrlo obrazovan, a školovao se na Islandu,  u Danskoj i Norveškoj, gde je jedno vreme na dvoru norveškog kralja bio velikodostojnik. Po povratku na Island bavi se sakupljanjem saga, piše istoriju norveških kraljeva, da bi se kasnije uključio u politički život i biva izabran za sudiju na Tingvetliru. Zbog političkih nesuglasica sa prestolonaslednikom, bez obzira na ranije zasluge, bio je mučki ubijen. U skandinavskim zemljama ga, i pored svega, smatraju za norveškog Tukidida, oca nordijske istorije.

Na putu za Husafel prolazimo pored  možda najlepših vodopada  na Islandu – Hreinfosar, gde na dužini oko 1000 metara, veliki broj manjih vodopada izbija iz otvora u polju lave u reku Hvita, koja dotle, teče kao ponornica kroz pećine u lavi. Posle kraćeg zadržavanja nastavljamo do Husafela, gde saznajemo da je pre 10 dana otvoren planinski put do Tingvetlira.            

Kaldidalsvegur ili put F-550  je najkraća planinska veza severa i juga Islanda. Ime potiče od doline kro koju prolazi: Kaldidalur = „hladna dolina” između tri lednika, a ima nadimak „visija za početnike“.  Prvi makadamski put, dužine oko 40 km, urađen je 1830. godine i na njemu nema mostova, pa se reka prelazile preko plitkog gaza. Vožnja kružnim putem duž obala Islanda je poseban doživljaj, ali vožnja planinskim F-putevima po unutrašnjosti je sasvim nešto drugo! Predeli Kaldidalura su neverovatne lepote, gde vidite raznobojne stene, pa onda reka odjednom preseca put izbijajući između stena dok se glečeri i masivni paketi leda vide u daljini. To nije predeo sa mesece, jer tamo nema vode, to nije ni žarka pustinja jer tamo nema leda, a ovde se oseća ledena hladnoća - to je predeo koji se jedino viđa na Islandu. Po vedrom danu, ako imate sreću, pogled sa prevoja na putu (727 m) je spektakularan na lednike i dolinu Tingvetlira. Nekoliko legendi i saga o odmetnicima Gisliju i Skuliju povezano je sa ovim predelima. Solvejg nam uzbuđeno priča o tim odmetnicima, koje narod veoma ceni zbog njihove hrabrosti, muške snage, lepote i dobročinstva.  

REJKJANES   I   GEOTERMALNA  ENERGIJA           

Polovinom maja, u maloj galeriji SIM-a, organizovana je izložba radova gostujućih umetnika. Na izložbi su se okupili članovi SIM-a, kao i njihovi prijatelji, a izložbu je otvorio Danac Paul, koji se zahvalio domaćinima na gostoprimstvu i pohvalio izložene radove uz kratak osvrt o svakom umetniku. Moram da priznam da su hit večeri bile Živanine tapiserije u stilu nordijskih runa. Posle posluženja mnogi su prilazili Živani i hteli da saznaju više o njenim radovima i muzici, koja je pratila otvaranje. A to je bila, možete pogađati, umetnost našeg Bore Dugića – srpska frula, bre!                

Tada smo upoznali i većinu Svetlaninih i Solvejginih prijatelja, među njima i dr Kristijana Saimundsona, direktora odeljenja za geotermalna istraživanja. Iz razgovora sa njim saznao sam mnogo o korišćenju geotermalne energije na Islandu. On nam je velikodušno ponudio obilazak postrojenja na poluostrvu Rejkjanes.            

Posle nekoliko dana došao je po nas kolima i onda smo krenuli na put do Nesjavelira, velikog geotermalnog polja u podnožju vulkana Hengil, gde se nalaze postrojenja za korišćenje vrelih voda sa prostora od dva kvadratna kilometra.  Iz dubine se voda crpe sa 30 bušotina i dovodi do postrojenja za odstranjivanje sumpornih jedinjenja, a onda pod pritiskom prolazi kroz turbine gde proizvodi električnu energiju, a onda se dalje toplovodom sprovodi do 35 km udaljenog Rejkjavika, gde se koristi u domaćinstvu. Voda iz radijatora se sprovodi posle cevima ispod trotoara i kolovoza, pa nema zimskog čišćenja snega. Na Islandu se 95% domaćinstava snabdeva toplom vodom iz pet velikih geotermalnih polja u čemu prednjači poluostrvo Rejkjanes sa preko 600 MW električne i termalne energije sa tri polja. Derivati nafte se jedino koriste u saobraćaju.             

Put nastavljamo do geotermalnog polja Seltun, gde smo videli rad vrelih voda. Prilazeći Seltunu, osetili smo oštar miris sumpornih isparenja, gde se na širokom prostoru (1 km²) stene pod dejstvom vrelih para pretvaraju u glinu, koja ključa kao kačamak u ogromnim kazanima ispuštajući perjanice vodene pare. Divili smo se raznobojnim stenama, ali se osećali kao u paklu jer je svuda oko nas ključao sivo obojeni mulj.            

Još nismo stigli da se osvestimo od doživljenog, a već smo sa druge strane planine prilazili gradiću Hveragerdi, koji je podignut 1928. godine oko geotermalnog polja, koje snabdeva vrelom vodom staklenike Visoke poljoprivredne  škole, gde se gaji povrće i voće (jagode, maline) čak i tropsko voće (banana, kivi) za snabdevanje obližnjeg Rejkjavika. Posle ručka smo nastavili put ka čuvenoj Plavoj laguni, modernoj banji u kojoj se leče kožne bolesti, a koja je velika turistička atrakcija u blizini aerodroma Keflavik. Banja je povezana sa Svartsengi kompleksom za proizvodnju geotermalne energije i ima hotel sa restoranom, rekreacionim terenima i sa uređenim plivalištem na jezeru mlečnoplave boje sa temperaturom vode oko 37^o C i belim obalama od izlučenih silicijskih minerala.

Za nas je ovo putovanje i istraživanje Islanda bio proces otkrivanja samih sebe, svih svojih uobraženja i suočavanja sa sobom u grandioznoj prirodi. I tu ispod vulkana i lednika, u toj zemlji koja nije nalik ni jednoj drugoj, postoji onaj kompas svevišnjeg, koji upravlja na ispravan kurs sve one koji mu to dozvole.