На кафи са Драганом Живић Илић добитницом Мајске песничке награде за 2017.

Драгана Живић Илић, шармантна млада жена, која плени својим блиставим осмехом и топлином у сусрету са сународницима, позната је нашој српској заједници по вођењу културно-уметничких програма, по глуми у позоришним представама, али пре свега по поезији, као аутор и као рецитатор. Драгана је овогодишњи добитник Мајске награде за 2017. годину за најлепшу необјављену песму коју већ другу годину додељује Српско–канадско удружење писаца „Десанка Максимовић“ из Торонта. На конкурс се јавило дванаест аутора из Канаде и САД, тако да није био лак задатак изабрати најлепшу песму, која ће допрети до свакога и од које ће задрхтати и срце и душа.

Овога пута вам уз кафицу представљамо аутора победничке песме Киша, Драгану Живић Илић – Гагу.

САН: Драгана, по образовању си дипломирани филолог, стручњак за српски језик и књижевност. До сада си објавила две своје књиге песама „Чежње из Северног булевара“ 1993. године и „Светилишта“ 2011. године. Твоја поезија је заступљена у антологијским изборима и превођена на енглески, шпански и руски језик. Члан си Удружења књижевника Србије, Удружења књижевника Републике Српске и члан управе  Српско–канадског удружења „Десанка Максимовић“. Колико је за песника важно да га упозна публика у Србији и колико да га читају суграђани у Канади?

За сваког уметника, па и за књижевног ствараоца, препознавање и признавање његовог уметничког рада је, наравно, важно. Песник је, за мене, онај који пише песме, који „љуби“ поезију и живи кроз своје стихове и није увек нужно да су те песме и објављиване. Себе сматрам правим песником последњих тридесет година. И није ми важна чињеница што сам објавила две књиге песама, а не десет. Правом песнику публика јесте важна, али није неопходна. Песник је заиста попут Бодлеровог „Албатроса“, величанствен у висинама, у свету својих стихова, а међу људима и међу публиком помало несигурни усамљеник, коме „велика крила сметају да крочи“.

А то да ли су његови стихови читани и познати у Србији или међу канадском публиком, не прави суштинску разлику. Уметност се не уклапа у географске оквире, а песник свакако ни у социјално-културолошке.

САН: Када смо твоју песму „Киша“ објавили на друштвеним мрежама, јављали су се људи и изражавали дивљење. Колико је медијско појављивање и комуникација са читаоцем занимљива једном песнику?

Ако пишете, комуникација са читаоцем је незаобилазни изазов. Јер преточити једну емоцију, једну мисао или идеју у стихове, кодирати је и проследити даље, прећутно значи и потребу да се та емоција или мисао приме, декодирају, доживе на прави начин. Кад песма оживи и када крене на свој пут међу читаоце, она тражи своју „сродну душу“, прихватање и препознавање. Комуникација са читаоцем је занимљива и свакако важна. То је онај главни проток емоције и уметничке визије од једне тачке до друге.

САН: Зашто сонет и да ли ти је у писању поезије форма изузетно важна?

Не само да је сонет одувек био моја омиљена песничка форма, сонет је како по својој комплексности, тако и по лепоти и тежњи ка перфекционизму велики изазов за сваког песника. Ако се само осврнете на српску поезију, рецимо од почетка 20. века, приметићете да готово не постоји ниједан од значајнијих песника који се није опробао у сонетној форми. Сонет је у поезији оно што зовемо класиком у другим уметностима. Његова лепота је вечна и занимање за њега међу песницима је непролазно. Сонет је комплексна песничка форма и осим иницијалне инспирације и емоције, захтева велику вештину, таленат и искуство. И мада сам се у младости поигравала метриком својих сонета, све више сам фокусирана на писање сонета непарне метрике, у деветерцима и седмерцима. Такви сонети су у поезији најређи, јер захтевају велику вештину. Сама себи постављам строга правила. Никада у једном сонету не мешам стихове различите метрике или различитог распореда цезуре. У писању сонета видим изазов, а у том изазову се налази и инспирација.

САН: Када си почела да се бавиш глумом и које су ти улоге најдраже до сада?

Почела сам да глумим у 13. години у дечјем драмском студију Нере Недељковић Лукић, редитељке из Београда. Прва улога ми је била Циганчица Малина из „Гаравог сокака“ Мике Антића. Прва награђена улога ми је улога у представи „Бановић Страхиња“, коју сам играла са 19 година и освојила награду за најбољу женску улогу на ФЕДРАС-у, покрајинској смотри позоришта у Новом Саду. Године 1989. положила сам пријемни испит на Факултету драмских уметности, на глуми у Новом Саду, али сам се у последњем тренутку определила за студије књижевности.

Једна од најдражих улога и најдражих представа је свакако била комедија „Боље да не знаш“, писана по тексту Душка Радовића, коју смо Ксенија Вучевић и ја заједно обрадиле, режирале и реализовале уз подршку нашег Конзулата у Торонту. Представу смо играли у хуманитарне сврхе и том приликом је сакупљено 14.000 долара за помоћ Институту за мајку и дете, одељењу дечје онкологије.

САН: Ове године си водила свечану Академију културно уметничког друштва Опленац. Какво је твоје искуство у сарадњи са овим културно-уметничким друштвом?

Опленац је највеће и најзначајније српско културно-уметничко друштво у Торонту, које је овог маја прославило 30 година постојања и рада. Постојање и рад овог друштва је од великог значаја за целу српску заједницу. Годинама сам радила као инструктор фолклора за најмлађе и изузетно уживала у том раду. Дивно је бити окружен децом која се труде да науче српски језик, српске песме, игре и обичаје.

САН: Знам да имаш широка интересовања и да си доста радила и са нашим младима. Да ли би желела да упутиш неку поруку читаоцима САН-а?

Моја порука младима би увек била иста: учите српски језик, чувајте своју традицију и своју културу. То је једини начин да допринесете очувању српског идентитета, овде у Канади, далеко од отаџбине.

И на крају, Снежана, ова кафа са Вама је заиста била пријатна.

Честитам уредници и свим сарадницима САН-а на залагању за постојање предивног часописа на српском језику, на истрајности да се суочите, претпостављам, са многим препрекама, као и на професионализму.