ПРЕКО НАСЕ И СТИХОВА ДО ЗВЕЗДА - Портрет др Бојане Николић Тиркас

Бојана Николић Тиркас је дипломирала Aерокосмонаутику на Машинском факултету у Београду, а након тога специјализовала је и магистрирала Аеронаутику на Универзитету у Аризони, САД. Њена радозналост и тражење одговора на многа питања одвели су је даље, тако да је 1994. године докторирала Филозофију на Универзитету Аризона.

Данас је истраживач и развојни инжењер високог ранга. Тренутно живи и ради у држави Конектикат. До пре годину дана, била је тринаест година у истраживачкој фирми у Монтани, која је директно учествовала у развоју нове технологије програма НАСА (NASA -National Aeronautics and Space Administration).

Бојана је члан Америчког института за аеронаутику и астронаутику, члан је Планетарног друштва, као и Државног свемирског удружења Америке.

Имала сам изузетну прилику да са Бојаном поразговарам о њеној каријери, али и о једној њеној великој љубави.

САН: Упознале смо се пре петнаестак година преко поезије, а онда сам сазнала да сте научник, истраживaч и заљубљеник у космос. Одакле да почнемо?

Бојана: Поезија јесте моја велика љубав, али ваздухопловство, а посебно научни аспект те области, у којој је могуће радити на новим пројектима где се открива „нова“ физика, нешто што нико још до сада није донео на свет, то је некако победило и повело ме на животни пут преко Атлантика. Дошла сам да наставим у Београду започете постдипломске студије, оне исте године када је код нас почео рат. Огорчена због економске кризе и пораста национализма и мржње, која је завладала у дотадашњим републикама, схватила сам да ако желим да се бавим оним што волим, морам да направим један такав корак.

Прве године у Америци су биле студентске – завршила сам магистратуру и докторат, а потом сам упознала супруга, добили смо два дивна дечака и затим се отиснули на професионални пут по Сједињеним Америчким Државама.

САН: Да ли је неко открио Ваш таленат за технику или сте само следили свој пут у каријери и струци?

Бојана: Не бих рекла да је неко открио мој таленат, сама сам још у средњој школи тражила да будем на ваздухопловном одсеку. Моја генерација усмереног образовања је имала такву могућност. Техничке предмете сам учила са лакоћом, а посебно оне везане за ваздухопловство. Али све до четврте године студија на Одсеку за аерокосмотехнику на Машинском факултету, нисам знала да ћу се одлучити за аеродинамику и пропулзију.

САН: Знам да сте у Монтани радили у фирми која је директно учествовала у пројекту НАСЕ. Можете ли нам рећи нешто више о том пројекту и о Вашем раду?

Бојана: Када неки пројекат финансира држава или војска, онда се не може говорити о детаљима.  Лично сам радила у области аеродинамике и пропулзије, на развоју нове генерације аеротунела.

САН: Сада сте у Конектикату, у другој фирми. Којим се послом бавите?

Бојана: Сада радим као Главни инжењер у компанији у којој ми је задатак да од друге компаније научим методологију и програме које користе за анализу млазних мотора и да пренесем то знање у ову фирму у којој радим, где ће се оформити нови тим за развој технологије за пренос масе и топлоте.

САН: Која је улога поезије у Вашем животу? Откуд поезија у животу инжењера?

Бојана: Поезија је увек била у мом животу. У мојој породици су класична литература, поезија и белетристика били веома заступљени, али нико се није бавио писањем. То је некако дошло само по себи, речи су се низале као да их неко други диктира и увек сам се питала одакле мени ови стихови, ко ми их то говори...

САН: Да ли је исто писати на српском и на енглеском? Да ли подједнако уживате у писању на оба језика, јер знам да пишете на енглеском?

Бојана: Можда то звучи чудно, али ја не осећам исто када пишем на енглеском као када пишем на српском. Колико год пута покушавала да преведем оно што сам написала, било да је са српског на енглески или са енглеског на српски, не иде. Песме писане на српском су прожете дубоким емоцијама и оне обједињују, али и у тој целини надјачавају филозофску, метафизичку страну. Када пишем на енглеском, чини ми се да је обрнуто и да уз то више поштујем форму. И даље више уживам када пишем на српском језику.

САН: Ко Вам је био узор у писању?

Бојана: Многи песници, али некако, у нашој поезији највише Миљковић, Антић, Дучић и Ракић, а од страних Лорка, Неруда, Рилке и Пушкин.

САН: Какав значај за Ваш уметнички развој има искуство живота и образовања у матици, у родној земљи?

Бојана: Пресудан. Све што се десило после, то је само надградња, оданде потичу све моје основе...

САН: Да ли сте се повезали са неким другим писцима који живе у Америци?

Бојана: Не, нисам у вези са другима. Са Вама сам се упознала преко интернета, преко песничког веб-сајта Перуника и кроз Удружење песника „Десанка Максимовић“ у Канади.

САН: Како, по Вашем мишљењу, врхунски стручњаци који раде у иностранству могу да се повежу и данас помогну Србији?

Бојана: Интернет ми се чини као једини начин да се повежемо, много смо се разасули. Сарадња може да се развија кроз размену информација, знања, публикација, технолошких средстава и студената.

САН:  Да ли бисте нешто поручили читаоцима нашег часописа?

Бојана: Желела бих да Вам на крају захвалим на интервјуу који представља један од начина да се српски писци широм света боље повежу и на труду који улажете да нас боље упознате и међусобно повежете.