Dr Kolin Kembel, Kanađanin škotskog porekla, veliki poštovalac srpskog naroda

Nedavno sam imala zadovoljstvo da sednem i razgovaram sa bivšim učiteljem, sadašnjim kolegom i dugogodišnjim saveznikom i poštovaocem srpske zajednice, doktorom fizike Kolinom Kembelom.

Kembel u srpskoj zajednici u Hamiltonu, Ontario, predstavlja fascinantan primer „stranca“ koji se interesuje i dobro poznaje našu kulturu i istoriju. Kada se pomene njegovo ime, oni koji ga poznaju, nazivaju ga škotsko-kanadskim nastavnikom nauke, doktorom fizike, prijateljem srpskog naroda i osobom koja pripoveda istinu o nama.  

SAN: Kako ste se zainteresovali za  srpski narod i njegovu istoriju? 

Kada sam bio na trećoj godini fakulteta, otišao sam u Južnu Afriku. Na svoje iznenađenje, otkrio sam da sam se više povezao sa Burima (Afrikancima) nego sa engleskim Afrikancima. Postojala je tu jedna posebna veza za mene. Kada sam došao u Kanadu, prvi put sam otišao u Montreal i povezao se sa francuskim Kanađanima. Imao sam engleske prijatelje, naravno, međutim postojala je dublja povezanost i dublja empatija prema Francuzima. Istu stvar sam osetio i prema Srbima. Jednostavno, osećao sam se prijatnije sa njima nego sa engleskim Kanađanima. Nije bilo nelagodnosti sa Kanađanima, ali postojala je posebna bliskost koju sam osetio prema Srbima. Pokušavam da generalizujem ovo, evo kako ja to vidim: Ako je jednoj kulturi ili narodu ugrožen identitet, onda taj identitet postaje još jači. Pretnja potiče od činjenice da je jedan narod iz nekog razloga uskraćen u političkom izražavanju, a pošto im je uskraćeno političko izražavanje, okreću se ka unutra i postaju hiper svesni sopstvenog identiteta, a ako njihov identitet ne može da se izrazi politički, može se izraziti u umetnosti, religiji itd.

Gledajući sebe, rekao bih da se to desilo i u mom životu. Ja sam Škotlanđanin. Škotska je deo Ujedinjenog Kraljevstva (UK), ali ne zaboravite da je Velika Britanija engleska zemlja. Predvode je Englezi i engleska kultura, a Škoti, Velšani i Irci su izvan centra kontrole koji je pre svega engleski. Ne postoji direktna diskriminacija škotskog, irskog ili velškog naroda, ali ste svesni da vi niste glavni, tako da postoji element kolonijalizma. Odrastajući, postao  sam svestan da škotska kultura nema svoje mesto u političkom izražavanju zemlje u kojoj sam živeo. Kulturu ljudi u zemlji u kojoj sam živeo i u kojoj sam bio građanin kontrolisali su Englezi, a njihova kultura je bila drugačija. Dakle, ono što je škotski narod uradio je ono što Srbi rade, i što Afrikanci rade, i što rade francuski Kanađani, u izvesnoj meri izražavaju se kroz umetnost i kroz religiju. Škotska poezija, Robert Berns, gajde itd. su načini na koji osoba izražava svoj škotski identitet. Iako na neki način izgleda površno i podsmešljivo jer je to neka vrsta iluzije/fantazije koja nema pravi izraz lica.  

Mislim da su Afrikanci, francuski Kanađani i Srbi iz vremena osmanske okupacije  bili pogrešno shvaćeni od strane zapada i zbog toga razvili istu psihologiju. Mislim da sam verovatno zato našao zajednički jezik sa Srbima i uradio to što sam uradio.   

SAN: Pomenuli ste jednom da su vaši učenici podstakli vašu želju da više istražujete srpski narod i njegovu istoriju. Ispričajte nam kako je došlo do toga.

Ja sam nastavnik fizike u srednjoj školi u Hamiltonu, a pre dvadesetak godina (od 2000), moja odeljenja su počela da se pune Srbima, koji su bili izbeglice iz rata 90-ih. U to vreme sam znao samo dve stvari o Srbima. Jedna se odnosila na Prvi svetski rat koji je počeo kada je bosanski Srbin ubio austrijskog nadvojvodu u Sarajevu. Druga stvar bila je vezana zaz Šoovu predstavu „Arms and the Man“, u kojoj je heroj jedan vojnik u srpskoj vojsci, koji u svojoj torbici za municiju drži čokoladne bombone umesto metaka.  

Kako sam počeo da upoznajem Srbe, video sam da su generalno visoki rastom. Iako su svi govorili istim jezikom, koristili su različite abecede i mogli su da budu muslimani, katolici ili pravoslavci. Barem mi je tako izgledalo u to vreme.. Međutim, njihov engleski je bio odličan. Smatrao sam da su inteligentni i vredni, sa jakim osećajem za porodične vrednosti.  

U to vreme, naša (zapadna) štampa nije bila baš ljubazna prema našim pridošlicama i zato su neki ljudi veoma loše tretirali moje đake. Još jedan poseban trenutak ostao mi je u glavi, a to je razgovor koji sam imao sa bivšom srpskom studentkinjom u to vreme. Ona mi je priznala da se stidi što je Srpkinja. Taj osećaj je bila posledica pomenute loše slike koju su Srbi dobili u medijima. Mislio sam da niko ne treba da se stidi svog porekla.

SAN: Šta vas je podstaklo da preispitate zapadni narativ o Srbima i nateralo vas da i sami poželite da se dodatno bavite tom temom? 

Kada sam sagledao činjenice, ustanovio sam da je srpskom narodu učinjena nepravda, a te  „činjenice“ su izvrnute zbog političkih interesa. Da bih saznao prave činjenice, istraživao sam srpsku istoriju i na kraju otputovao u Srbiju. 

Generalno, ljudi nisu motivisani činjenicama i međunarodnom vladavinom prava. Ljudi su motivisani  osećanjima.  Osećao sam da su Srbi kroz svoju istoriju bili blokirani da izraze svoj politički identitet. Posledica toga je da su (kao što bi na zapadu rekli) postali nacionalno hiper osetljivi i povukli su se u kulturu i religiju. Nepravedno im je onemogućeno da se na međunarodnom nivou izraze ko su i šta su.  

Ovo je počelo sa osmanlijskom okupacijom i nastavilo se do današnjeg dana. Demonizovani su od strane Zapada i iskusili su okolnosti koje kolonizovani narodi doživljavaju.  

SAN: Kao što ste pomenuli, odlučili ste da putujete Balkanom kako biste saznali više o Srbima i njihovoj ulozi u poslednjem balkanskom ratu; koje mesto i zemlju ste prvo posetili? 

Moje prvo putovanje kroz bivšu Jugoslaviju bilo je 2001. Otišao sam u Sarajevo i tu su se posledice rata mogle videti golim okom. Na zgradama je bilo ožiljaka od metaka i mnoge zgrade su srušene. Videlo se da su ljudi veoma siromašni, a bilo je i mnogo invalida. Očigledno da je tu bila ratna zona. Iz Sarajeva sam produžio do Mostara i video Stari most, a onda sam odatle otišao u Dubrovnik, pa u Kotor, pa u Cetinje i Podgoricu. Obišao sam i svetilište kod Nikšića - crkvu Svetog Vasilija Ostroškog. Onda sam završio na Kosovu, u Prištini. Ali tamo sam se zaglavio, nisam mogao da se vratim zbog političke situacije. Hteo sam da vidim lokaciju Kosovo polja, ali niko nije hteo da me odvede tamo. Tražio sam taksistu koji je bio voljan. Primetio sam brojne NATO zastave, Britanci su bili tamo, Francuzi, Nemci... Video sam šta se dešava, Kosovo je bilo okupirano. Konačno sam našao taksistu koji me je odveo na Kosovo polje. Prvo  na mesto gde je bila slika Bila Klintona. Rekoh mu, ne-ne,  j-e-d-a-n,   t-r-i,    o-s-a-m,     d-e-v-e-t (1389), KOSOVO POLJE.  „Ah“ reče on,  „Gazimestan“. Tako smo otišli na Gazimestan. Tamo je bio jedan NATO vojnik iz Slovačke. Čuvao je spomenik kosovskoj bici. Pitao sam da li mogu da odem da vidim spomenik. Video sam ga i napravio gomilu fotografija. Onda sam pitao taksistu gde ćemo dalje i rekao je da će me odvesti do grobnice sultana Murata.  Rečeno mi je da ne mogu da uđem jer sam nevernik, pa sam samo otišao do zadnjeg dela grobnice i napravio fotografije tog dela zgrade. Onda smo se vratili u Prištinu, u moj hotel. Rekao sam tom taksisti da moram da se vratim u Beograd za tri dana i pitao da li je to izvodljivo. Rekao je da on ima prijatelja koji vozi autobus  sporednim putevima. Autobus  kreće noću za Beograd i to ugašenih svetala. Došlo je vreme da platim ovog taksistu. Nisam bio siguran koliko para da mu dam, pa sam se zapitao koliko je ovo iskustvo za mene vredelo. Pomislio sam, možda 50 evra. Bio je toliko zahvalan da je počeo da mi ljubi ruku. On je musliman, znate, počeo je da govori:  „Neka te Alah blagoslovi i neka Alah blagoslovi tvoju porodicu.“

Rekao sam da bih voleo da iskoristim uslugu njegovog prijatelja. Rekao je: „Naravno, doći će po tebe ispred hotela u 9 uveče“. Molio sam Boga da se ovaj tip pojavi i, napokon,  hvala Bogu, stigao je. Iz Prištine smo krenuli oko 21.30, išli smo zaobilaznim putevima i stigli smo se u Beograd u 4 ujutru. To mi je bilo prvo putovanje na prostoru bivše Jugoslavije.  

Moje drugo putovanje je takođe bilo  preko Beograda. Ovog puta sam želeo da vidim Hrvatsku. Prvo sam otišao u Zagreb, grad  je veoma zapadno orijentisan.

Iz Zagreba sam se spustio do Splita, video dalmatinsko primorje i vratio se. Onda sam otišao u Knin, odakle je većina mojih studenata. Hrvatske zastave viorile su se svuda. Vratio sam se u Zagreb i odatle otišao u Jasenovac. To je bilo veoma emotivno. Otišao sam do ogromnog spomenika. Tu sam pročiato tekst o Petru Brzici. On je jedan od ustaških zločinaca koji je ubijao Srbe nožem („srbosjek“), koji mu je bio vezan za zglob. Na takmičenju u klanju prerezao je grla preko 1000 Srba i „pobedio“. Dobio je zlatni pehar, pečeno prase i bocu vina. Kada sam napuštao ovo mesto, počeo sam da razmišljam o ovome. Kako su ljudska bića mogla to da urade? Kako ostati ljudsko biće nakon takvo dela? Onda sam u trenutku čuo nekakvu buku iznad glave. Pogledao sam i video porodicu roda, otac majka i bebe. To je bio znak nade. Na takvom mestu, punom ljudskog zla i smrti, bilo je nade za novi život. To je za mene bilo religiozno iskustvo. Vratio sam se u Beograd, a onda kući. 

SAN: Zašto je Zapad predstavio Srbe zlikovcima i nazvao ih „lošim momcima“ u ratu na Balkanu? 

Tokom osamdesetih godina Jugoslavija je bila izložena nizu zapadnih akcija, koje su destabilizovale i u velikoj meri doprinele raspadu zemlje. Hladni rat se završio, a Regan i Tačer su želeli da se istočna Evropa pridruži međunarodnom sistemu zasnovanom na pravilima, što je bila geneza ideje „reganomije“. Većina istočnoevropskih zemalja bile su voljne da to urade. Jedina zemlja koja im je stajala na putu bila je Jugoslavija, jer je u to vreme imala prilično uspešan socijalistički sistem.  

U tekstu iz 1984. „Američka politika prema Jugoslaviji“, Regan je naveo da je cilj američke politike da se „zemlje Jugoslavije integrišu u tržišno orijentisane ekonomije“. U to vreme, većina zemalja (uključujući i Kanadu) nosila je velike spoljne dugove. U Zakonu o spoljnim aproprijacijama iz 1991. ne bi bilo rasterećenja duga, bilo od strane SAD, MMF-a ili Svetske banke, za bilo koju zemlju u Jugoslaviji koja nije proglasila nezavisnost od Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije i to u roku od osam meseci. Kada se savezna vlada usprotivila, MMF je restrukturirao dug i BDP je pao sa +6 odsto iz 1980. na -10% 1990. Plate su bile zamrznute, ali su cene nastavile da rastu.  

Za Ronalda Regana i Margaret Tačer socijalistička demokratija nije bila prava demokratija. Za njih je mešovita ekonomija bila inferiorna u odnosu na slobodno tržište. I tako, počelo je demonizovanje Miloševića i Srba. Po njihovom mišljenju, na isti način na koji su baltičke države Estonija, Letonija i Litvanija porobljene ruskim komunizmom, države Slovenija, Hrvatska i Bosna porobljene su jugoslovenskim (kasnije srpskim) komunizmom. Razbijanje jugoslovenskog komunizma bio je moralni krstaški rat za Tačer i Regana. Da bi to postigli, primenili su tri strategije.  

Prva je bila ekonomska destabilizacija. To je značilo povećanje kamata na spoljni dug na smešno visok nivo (18 odsto). Kada zemlja nije mogla da plati, ponudili su kreditne olakšice uz uslovljavanje. U ovom slučaju, rasterećenje duga nije ponuđeno Saveznoj vladi Jugoslavije, nego konstitutivnim republikama, posebno Sloveniji i Hrvatskoj. Ova strategija je garantovala raspad zemlje. Slovenija i Hrvatska su prve dve zemlje koje su odlučile da se izvuku iz Jugoslavije. Za Tačer i Regana Hrvati i Slovenci su bili antimiloševićevci, samim tim i dobri momci. Tako su nastale strane u ovom ratu. 

Druga strategija koja je korišćena bila je po principu: podeli pa vladaj. Ako zemlja ima unutrašnje sukobe, podržite jednu frakciju protiv druge. Slovenija, Hrvatska i Bosna podržane su protiv (navodno) represivnih srpskih komunista. Tamo gde je odvajanje Hrvatske i Slovenije podržao je Hajnc-Ditrih-Genšer, koji je u to vreme bio ministar inostranih poslova Nemačke. Lord Piter Karington, koji je u to vreme bio premijer Britanije, i Perez de Kueljar, generalni sekretar UN, rekli su da ako priznate Hrvatsku i Sloveniju, onda će bosanski Muslimani želeti istu slobodu ali problem je u tome što su i Srbi deo te zemlje. Ako krenete napred, imaćete rat. Genšer za to nije mario. Britanci i UN su zapravo izašli sa planom gde bi pola zemlje bilo srpsko, a polovina muslimansko (misleći na Bosnu). Ovaj plan je predstavljen u Lisabonu. Spojili su tri žandara, Tuđmana, Izetbegovića i Miloševića u Lisabonu. (Znam da je ovo istina jer sam informaciju dobio od Džejmsа Biseta). Voren Cimerman je dobio instrukcije da ubedi Izetbegovića dao prekrši sporazum, nagoveštavajući da će ga podržati u sticanju nezavisne zemlje. Morali su da odaberu stranu. Srbi su postali negativci. Oni su bili zastoj u sprovođenju ekonomske jednoobraznosti istočne Evrope.

Treća strategija bila je propagandna kampanja kako bi se svet ubedio da su zapadne akcije osmišljene da promovišu vrednosti slobode i demokratije na Balkanu. U ovom slučaju, demonizacija komunizma pretvorila se u demonizaciju Srba, čiji je lider Slobodan Milošević.

 SAN: Došli ste i do otkrića i zaključaka u vezi sa događajima u Srebrenici.

Ideja da su Srbi genocidan narod je ušla u udžbenike. Kada studenti uče o genocidu, oni ovo proučavaju. Definitivno bi neko trebalo da protestuje zbog ovoga. Ovo nije u redu! Glas su podigli general Mekenzi i Džejms Biset,  koji je u to vreme bio ambasador Kanade u Jugoslaviji. On je glasni protivnik ovih laži o Srbima. Profesor Herman,  zaboravio sam njegovo ime, verovatno je najbolja akademska referenca za sve ovo. On je sada mrtav, ali Herman je proverio podatke i svako ko potraži na internetu može da vidi da je srebrenički narativ besmislica. Koliko ja znam, Srebrenica je označena kao sigurno utočište. Halilović je bio muslimanski (bosanski) komandant, a Ratko Mladić srpski komandant. Sastali su se i rekli da su žrtve u ovom ratu civili. U redu, imaćemo rat, ali zašto civili moraju da plate? Oni su označili Srebrenicu kao bezbednu zonu. Međutim, to nije bila bezbedna zona. Naser Orić, koji je bio bosanski komandant, koristio je to kao bazu za ubijanje ljudi u srpskim selima koja okružuju Srebrenicu, a bilo ih je mnogo! Konačno, generalu Mladiću je bilo dosta i odlučio je da zauzme Srebrenicu. Priča o masakriranju 8000 ljudi nije tačna. General Mladić je obezbedio autobuse da prevezu muslimanske žene i decu u muslimanska područja van Srebrenice. Srbi ne bi obezbedili  odlazak žena i dece da su hteli da naprave genocid. Mnogi muslimanski vojnici su, zapravo, pobegli iz Srebrenice. U Potočarima su bili ubijeni neki ljudi od strane Srba  jer su to bili propadnici Nasera Orića. Naravno, bilo je ubijenih ljudi, ali pod ovim okolnostima to ne bih nazvao ratnim zločinom. Amerika je imala borbene avione koji su stalno preletali taj region, ne možete ubiti 8000 ljudi i sahraniti ih, a da nema nekih informacija. Nema informacija, nema dokaza. Bilo je ubijenih ljudi (kao što ih ima u ratu) ali to nije bio genocid. Ima mnogo uglednih ljudi koji će posvedočiti o ovome.  

Tvrdnja da je u Srebrenici ubijeno 8.000 muškaraca i dečaka bosanskih Muslimana ne podleže proveri i kontroli. Samu cifru od 8.000 prvi put je dao Crveni krst, na osnovu grube procene da je srpska vojsku zarobila 3.000 ljudi, dok se 5.000 vodi kao nestalo. Ustanovljeno je da je hiljade bosanskih Muslimana, koji su ubrojani među "nestale", pobeglo na sigurno ili su poginuli u ratnim sukobima. Nepristrasni posmatrači u Srebrenici, u to vreme, uključujući holandske mirovne snage, nisu videli masakr. Glavni istražitelj UN-a za kršenje ljudskih prava nije mogao da pronađe dokaze posle pet godina ispitivanja 20.000 preživelih iz Srebrenice. Vreme je da se kaže istina! 

SAN: Možete li mi reći nešto o misiji preimenovanja dela Burlington ulice  u „The Nikola Tesla Expressway“? Koja je bila vaša uloga u ovom projektu? Zašto je ovo bio važan projekat za vas? 

Vraćam se na istu stvar o kojoj sam pričao ranije. Tesla je po mom mišljenju imao loš ugled u američkoj štampi. Nije bio Amerikanac. I to je bio njegov nedostatak jer Amerika želi da pogura sopstveni narod. Edisonu je dato priznanje.  Na mojim časovima vodim računa da Tesla dobije zasluge koje mu pripadaju. Kada smo radili Tesla Expressway, imao sam odeljenje devetog  razreda i dobili su zadatak  da istraže Teslin izum i urade prezentaciju o tome. Studenti su svoje projekte predstavili u gradskoj skupštini.

U početku su ljudi odbili predloženu ideju. Međutim, kada su deca otišla ispred gradske skupštine sa svojim prezentacijama, sve se promenilo. Odbornik koji je odlučivao o tome  bio je iz regiona gde se nalazi naša škola. Predložio je ideju u skupštini i usvojena je zahvaljujući deci  iz njegovog komšiluka.   

Verujem da se stvari dešavaju sa razlogom i razreše kako im je suđeno. Ne mislim da sam nekako proaktivan zagovornik, više iskoristim priliku kada se pojavi i učestvujem u njoj. To budi u meni osećanja iz vremena odrastanja kada sam bio marginalizovan. Ne volim da se to dešava drugim ljudima. Od kraja hladnog rata, otkrio sam da su mnogi stavovi američke politike bezosećajni i neistiniti.  Takođe, engleska kolonijalna politika u Kanadi bila je bezosećajna. Osećam da naši sugrađani Srbi zaslužuju našu podršku, mnogo su propatili.