OD MISISAGE DO JUKONA MOTORIMA, PUT DUG 7000 km

1. juna 2016. godine Predrag Stojković i Joca (Joe) Crnjanski krenuli su na put dug 7000 km na motorima koji je trajao 23 dana od jugoistočnog dela Kanade, Misasage, do Inuvika (NWT-North West Teritory) na severozapadu. Prošli su kroz Ontario, Manitobu, Saskačevan, Albertu, Britiš Kolumbiju, Jukon i NWT-North West Teritory. U proseku prelazili su 500 km dnevno, ali bilo je i dana bez vožnje.

Joca i Predrag, koji su došli u Kanadu 1995. godine,

lanovi su Moto kluba „Tesla“. Klub je osnovan 4. februara 2013. i okuplja oko 60 članova. Klub organizuje putovanja u Pensilvaniju, delove Ontarija, Kvebeka itd.

Kako ste došli do ideje da krenete na ovaj put?

PREDRAG: Išao sam na rafting na Aljasku sa ekipom svojih drugara među kojima su: Sale Gusev, Pante, Hari, Ted, Erni, Majk. Odlu

io sam da vozim motor celim putem do Jukona i dao sam oglas u klubu u želji da mi se neko pridruži.

JOCA: Prihvatio sam izazov i rešio da krenem na put. Započeli smo sa pripremama mesec dana pre odlaska. Pratilo nas je još četvoro ljudi u dvoje kola sa opremom za rafting.

Kako vam Kanada sada izgleda i koji deo vam je najlepši?

JOCA: Posle svega Kanada mi se više sviđa. Oduševilo me je njeno prostranstvo i činjenica da tako mali broj ljudi, oko 32 miliona, uspeva da organizuje toliko veliku zemlju. Čim se prođe Edmonton, potpuno je drugi svet. Fantazija. Priroda koju samo na televiziji možeš da vidiš. Odmoriš se od svega. Začuđujeće kako mali broj ljudi na toliko velikom prostoru živi i radi.

PREDRAG: Meni je cilj bio da vozim najsevernijim delom Kanade, Dempster autoputem koji je 760 km dug od grada Dawson City do Jukona. Put je bez asfalta i šljaka je sve vreme. To je stara staza kojom su se kretali psi koji vuku sanke. Dobio je ime po RCMP policajcu koji je vodio ekspediciju spašavanja. Tu se prelazi u Arktički krug oko 66. stepena. Leti dan traje 24 sata.

Imate dosta zanimljivih slika poput ove sa tablama. Šta to predstavlja?

PREDRAG: To je mesto Sign Post Watson Lake na granici između Jukona i Britiš Kolumbije na autoputu Aljaska koji se gradio dve i po godine za vreme Drugog svetskog rata. Jedan vojnik iz Amerike je prvi postavio svoju tablu iz svog grada. Kasnije su svi počeli da stavljaju table i sada su čitave ulice nastale. Ima negde oko 100 hiljada tabli.

JOCA: Mi smo tu stavili zastavu našeg kluba.

Da li je bilo bliskog susreta sa divljim životinjama? PREDRAG: Bilo je bliskih susreta sa crnim medvedom, grizlijem koji su domaće životinje na severu. Nije bilo straha. Jednom je crni medved zalutao u naš kamp. Gađali smo ga kamenjem pa ko koga istera, on tebe ili ti njega.

Na putu kroz divljinu gde ste spavali? Kako ste se hranili? Gde ste se kupali? Kako ste prali odeću?

JOCA: Spavali smo u šatorima. Na putu postoje kampovi gde u sanduče ubaciš 20$ za mesto. Kampovi su uglavnom bez vode i struje. Svakodnevno smo pratili vremensku prognozu i kada su predviđali provalu oblaka i veliko nevreme odlazili smo u motel. Odeću smo prali u perionicama. A imali smo svog kuvara.

PREDRAG: Kupali smo se na svaka 3-4 dana. Par puta smo se okupali u rekama i na Arktiku. Mirisali smo kao pravi muškarci.

Da li ste sreli još zaljubljenika u daleka putovanja?

PREDRAG: Na Dawson putu, gde je 24 sata dan, sreli smo starog Nemca iz Ontarija koji je došao specijalno tu da se slika za svoj 80. rođendan kako čita novine na „ponoćnom” suncu.

Naišli smo na devojku koja je biciklom krenula na put od Jukona do Toronta. Imala je četiri torbe, pumpu i rezervne gume.

JOCA: Sreli smo dva Argentinca koji su motorima išli od najjužnije tačke u Argentini Ushuaia do najsevernije tačke Prudhoe Bay na Aljasci, put dug 26000 km. Na polovini Dempster autoputa, usred ničega, naišli smo na motel od 30 soba i garažom za popravke koji drži Nemica koja je tu došla pre 30 godina.

Da li je bilo nekih saobraćajnih nesreća? Koji su saveti za bezbednu vožnju?

PREDRAG: Nijednog sekunda tokom puta nije postojala nijedna rizična situacija. Ja nisam imao nezgode osim što mi je jednom motor pao ispred garaže, ali postoji izreka da kada kupiš motor, potpišeš ugovor sa đavolom. Brzina je važna i održati dobru distance između kola i motora. U knjizi za test piše dve sekunde, preporučujem četiri-pet sekundi. Ne vozim po mraku. Vozim 50 m iza kamiona ili većeg auta da ne bih udario životinju koja je na putu. Teško je tada zaustaviti motor. Kada je uzvišenje, ne možeš da vidiš šta je sa druge strane brda, nizbrdo. Jedanput sam na uzvišici video u daljini medveda kako sa dva mladunca prelazi put. Mirno su prelazili dok sam ih gledao. Da sam išao brzinom od 100 km/h ne bih mogao da zaustavim motor.

JOCA: Pridržavam se onoga što piše u knjizi za test M1. Možda zato što sam počeo da vozim motor u kasnijim godinama, oprezniji sam i iskusniji. Kada si mlad pun si adrenalina.

Koje motore, opremu i cene preporučujete za putovanje?

JOCA: Moj motor je Kawasaki KLR650. To je najmanji broj kubika za ovakav put. Motor je za vožnju po putu i van

puta, po šljaci. Ne preporučujem sportske motore, neudobni su za dužu vožnju, moraš da budeš nagnut i kičma strada. Dobri su kada se vozi sat-dva. Preporučujem uspravnu vožnju zbog dužine puta i kičme. Imali smo motorska odela: jakna i pantalone sa ulošcima i zaštitnom tvrdom gumom. Bez toga se nigde ne ide. Koštaju oko 800$. Zelena odela za kišu oko 150$.

PREDRAG: Ja imam BMW R1200R.

Koliko dugo vozite motore i kako ste započeli?

JOCA: Tri godine. Rešio sam se da kupim motor posle Zaječarske gitarijade. Bilo je fascinantno videti oko 500 motorista na jednom mestu, čak neka grupa Čarapani iz Šapca. Mi nismo ništa za njih kako su oni obučeni i opremljeni. Kada sam se vartio kupio sam odmah motor. Otišao sam na Hamber koledž koji drži dvodnevni kurs tokom vikenda i tamo položio test M1.

PREDRAG: Sedam-osam godina. Mene su motori oduvek zanimali. Kao mlad nemaš vremena, a ni para. Jednom, kada sam išao na službeni put, u avionu sam listao neki časopis i video motor Yamaha koji mi se odmah svideo. Zaokružio sam ga i kupio sledećeg dana. Pre 20 godina jedino sam vozio dva kruga oko zgrade. Bio sam kao mačka oko miša tj. motora.

Šta je to privlačno u vožnji motora?

PREDRAG: Čitav novi svet se otvara. Lepo je voziti po šumi u Ontariju: otvorenost, raznovrsnost, lepa priroda, okolina. Iza Miltona postoji kafić Belfontain gde se nedeljom ujutru motoristi okupljaju na kafu. Vratiš se 20 godina unazad.

JOCA: Kada sedneš na motor ne znaš kuda ideš, nemaš cilj, sam put je cilj. Lep je osećaj da vidiš raznovrsne stvari, razbistriš glavu. Tu je druženje, muzika... Razbiješ monotoniju posao-kuća.

Da li biste ponovili ovaj put?

PREDRAG, JOCA: Išli bismo ponovo na ovaj put. Sve je pitanje vremena i para.