Mogao sam

Probudio sam se jednog jutra i odlučio: danas ću da trčim maraton! E jeste... kad bi to bilo tako lako. Pa ne trči se maraton baš tek tako. Takva trka niti je laka niti kratka. Sve se, međutim, može. Naravno ne tako odjednom. Ali malo-pomalo, vežbanjem se stigne i do maratona. Nisam nikad ni pokušao, ali dok sam se još letimice i nosio mišlju da probam, nekako mi se činilo da me to neće ispuniti.

Kao i svako drugi, imao sam svoje sledovanje ne baš blistavih trenutaka u životu, posle kojih bih se pitao da li je moguće da sam uradio nešto tako nepromišljeno. A onda kako godine odmiču, to me sve manje tangira. Sve me više dotiču one stvari koje nisam probao, odluke koje nisam doneo iz nekakvog preteranog opreza, prilike koje sam propustio zbog neodlučnosti, poduhvata koje sam odložio za idući put... Dakle, jedan od kasnih izbora koje sam napravio u životu je bio da se oprobam ne u maratonu, nego u triatlonu. Beše to jedna od ideja koja mi je pala na pamet još odavno, ali eto, trebalo mi je neizmerno mnogo vremena da se napokon odlučim na tako nešto. Ali... kud baš triatlon? I zašto? I čemu to? Dokle? Dobro, da li si normalan? Da li je to u mojim godinama baš pametno? Često mi prijatelji postavljaju takva pitanja.

Evo napabirčio sam već poneku godinicu, ali nemam baš sad ni preko 90, pa da iščekujem kad će mi naići poslednje svečano diplomiranje u životu. Višegodišnja istraživanja su pokazala da čovek dosegne najbolje fizičke predispozcije za trčanje negde oko 27. godine života. Od 16. godine se atletske sposobnosti progresivno i rapidno povećavaju iz godine u godine do tog vrhunca snage. Ali isto istraživanje je pokazalo da se potom dešava nešto iznenađujuće. Ta sposobnost opada, ali mnogo sporije kako godine prolaze. Tako se prosečan čovek vrati na fizičke sposobnosti koje je imao sa 18 godina tek negde oko svoje 60. godine života. Zamisli sad to. A mi smo već dobrano zakoračili u period života gde nas je poneki ispisnik iz generacije, nažalost, i prerano napustio. U najmanju ruku, imamo sve više zdravstvenih tema o kojima diskutujemo kad se skupimo. A nekad smo pričali o muzici, koncertima, žurkama, filmovima... Sad, da vidiš kad neko iznese aparat za merenje pritiska kako se svi sjate oko njega. Bez izuzetka se svi potrude da se provere, pusti ti to... Koliki mi je pritisak? Dobar, a? Uh, laknulo mi. Meni je ceo život pritisak bio nekako dosadnjikav - 120/80.

Dakle, da li mogu? Naravno da mogu. Još mogu. Ma mogu, brate, i dalje. Kad treniram za tih nekoliko trka na koje idem svake godine, radim na izdržljivosti, što brzinskim, što dužinskim treninzima. Pretrčim u toku nedelje na vrhuncu treninga 30-40 kilometara. I stalno imam utisak da sam spor. Uvek se trudim da vidim da li postoji način da nešto popravim, ubrzam ili poboljšam. Ceo život sam bio takav. Retko sobom zadovoljan. Bogu hvala, ništa mi ne fali. Imam tu i tamo neku posledicu koja odiše na malo požutelu krštenicu, ali ništa ozbiljno me ne muči. Nemam kardiovaskularnih problema, imam dobar holesterol, nisam gojazan, nemam giht, kukovi i kolena me služe, odavno sam prestao da pušim, a pijem tek ponekad, onako u društvu.

Pa šta ti fali onda? Realno, ništa mi ne fali. Mada iznutra... Imam nekog crva koji mi ne da mira. Triatlon, pogotovu oni duži, predstavljaju zapravo veliki izazov. Fizički napori su stvarno ogromni. Za najduže triatlone, telo potroši i do 15 hiljada kalorija. Ne samo to, triatlon predstavlja jedan stvarno dugačak i neprekidan niz iskušenja. Ima tu mnogo nijansi i finesa od kojih se sastoji triatlon, o kojima bih mogao da smaram sagovornike satima. Ali na primer, triatlon nije samo tri discipline nego šest. Šest? Kako šest?

Pa lepo. Prvo plivaš, onda voziš bicikl i na kraju trčiš. To ide tim redosledom, valjda da se ljudi ne bi podavili dok plivaju na samom kraju. Četvrta disciplina je tranzicija koja obuhvata prelazak iz jednog režima izdržljivosti u sasvim drugi, pri tome izlažući telo različitim sredinama kroz koje se kreće. Tako je izlazak iz vode i prelazak na bicikl propraćen otežanom koordinacijom tela, jer odjednom više nema vode koja pruža mnogo veći otpor. Kad se sa bicikla pređe na trčanje, noge budu pune krvi, olovne, utrnule, nekako uspavane. To je zbog odsustva čvrste podloge u cirkularnoj kretnji stopala na pedalama. Kada se počne sa trčanjem, potrebno je dobrih 15-20 minuta da se taj višak krvi, pritiskom stopala o tvrdu podlogu, potisne nazad u krvotok. Peta disciplina: ishrana i hidratacija. U vodi su za to mogućnosti očigledno ograničene. Međutim, posle toga kreće prava strategija unošenja potrebnih kalorija i tečnosti. Kolika je trka? Koliko je telu potrebno kalorija? Koliko često? Kalorije u kom obliku? Koliko se često unosi voda? Naravno, mnogo tih pravila se nauči tek empirijskim putem. Šesta disciplina je možda i najvažnija jer predstavlja nadogradnju na sve ostale: raspoređivanje snage i rezervi na celu trku. Dakle, moraš da znaš kad da stisneš zube, a kad da držiš ustaljen ritam.

A zašto? Ispunjava me, i to ne samo emotivno nego i fiziološki. Molim? Da, ispunjava me emotivno. Svaki put kad završim neku trku, budem veoma ponosan na samog sebe. Nešto sam postigao, nekud sam bio krenuo, pa sam na kraju i stigao tamo, a put nimalo nije bio lak. Per aspera ad astra. Odlično se osećam i dok treniram i na samoj trci. Nakon trke i ogromnog napora, celo me telo ponekad boli. Ali glavni fiziološki doživljaj je kad stanem posle dužeg i kontinualnog napora. Sam fenomen kratko potraje, možda minut-dva. Butine me jedva drže na nogama, ahilove tetive koje se hlade i zatežu, bole me dok hodam, sav sam mokar od dugotrajnog preznojavanja i generalno nekako na izmaku snage. I pored toga, tih stotinak sekundi svestan sam svakog i najmanjeg delića sopstvenog tela. Tokom tog kratkog intervala, percepcija vremena mi se potpuno promeni. Imam utisak da svaki otkucaj srca traje minutima. Nekako sam u kompletnom i potpunom dodiru sa samim sobom i osećam tako duboko kako sam tu, u tom trenutku, prisutan, povezan i nadasve... živ. Prosto osećam kako mi svaka ćelija u telu pulsira istim ritmom, u nekoj čudno prožimajućoj i sveobuhvatnoj harmoniji. To je dakle taj jaki i kratkotrajni nalet endorfina koje samo telo luči. Pretpostavljam da je njegovo prisustvo u krvotoku podstaknuto i ogromnom satisfakcijom i ponosom zbog upravo završene trke. I onda to brzo prođe. Nakon tog  trenutka odmah razmišljam o tome šta ću sledeće. Koja trka je sledeća? Koliko mi je potrebno vremena da se dovoljno oporavim i nastavim sa treningom?

Mogao sam. Šta si, bre, mogao? Šta ja znam, mogao sam štošta. Možda čak i svašta. Ili bar ponešto. Dakle da, aktivan sam, što je i zdravo, a i meni vrlo zabavno. Nisam ostao da spavam u krevetu tog nedeljnog jutra kao 99,9 posto moje starosne kategorije. Nisam odabrao da me život iznenadi u srednjem dobu raznim tegobama i boleštinama zbog učmalosti i sedentarnog načina života. Nisam uzeo da se bavim politikom i zaludno gubim vreme prateći domaća, inostrana i međunarodna zbivanja kojih nikad ne manjka. Nisam počeo da pijem. Nisam se rešio ni da okušam sreću u tamnim vodama i polusvetu raznih kockarnica.

A mogao sam. Umesto svega, odabrao sam triatlon. Mogao sam to i odavno. A onda konačno i jesam. Duboko me ispunjava i ludo se zabavljam. Jedini žal koji imam je... kud ne počeh ranije?