Писмо уреднице
Као што је већина вас и упозната, први број часописа САН изашао је у јулу 2015. године и засад се продаје на локацијама у Торонту, Мисисаги и Хамилтону. Могућа је и годишња претплата преко интернета. САН ће излазити сезонски - једном у три месеца. Већина читалаца је поздравила концепцију часописа. Захваљујемо вам на многобројним речима похвале, као и на конструктивним критикама и идејама.
Жеља редакције је да САН, поред актуелних чланака везаних за живот емиграције са Балкана у Северној Америци, у скромној форми задовољи и неке наше интелектуалне и духовне потребе кроз рубрике као што су одломци из одабране литаратуре, прикази о књигама и представама, интервјуи са нашим успешним суграђанима. САН би требало да допринесе и повезивању људи у нашој заједници, размени информација, одржању наше културе и језика. Наша замисао и амбиција је да САН у будућности допринесе активном укључењу друге и треће генерације наше деце у заједницу и утиче на побољшање знања српског језика. САН није замишљен да замени интернет већ да буде предах од електронски засићеног живота.
И ја сам као многи овога лета посетила Србију. Кад год одлазим у Србију из Канаде, увек сам фасцинирана ванредним осећајем путовања кроз време. Као да је у питању повратак у своју домовину и град, али не у реалном времену, већ у онај временски тренутак кад смо га напустили. Тако се ствара илузија повратка у свој живот из прошлости и макар накратко осећај да сам она иста особа из доба када сам тамо још живела. Повратак у домовину велика је привилегија коју имамо ми који смо се иселили, јер на тај начин имамо могућност самоспознаје. На том путовању можда добијемо и одговоре на нека питања: Да ли смо срећни? Да ли смо тамо где смо желели да будемо? Шта је заиста важно у животу и око чега се треба трудити и бринути, а око чега не? Како променити нешто у животу и у свакодневној рутини у складу са евентуалним спознајама до којих смо дошли за време путовања у домовину? Након пет година поново сам посетила Србију и била сам врло пријатно изненађена. Београд је изграђен, саобраћај је унапређен, град је чистији, службеници су љубазни. Највише ме је фасцинирао нови мост преко Саве, не само због своје лепоте већ и што је драстично унапредио саобраћај и живот у граду, као и променио набоље урбанистичку структуру града. Нажалост има и даље негативних утисака као што су неодржаване и оронуле фасаде које су унакажене графитима који више нису шармантни знаци младалачке, побуњеничке, урбане културе већ знаци немара и агресије. Највећа промена коју сам осетила у Београду први пут после више од 20 година је да се град вратио себи. Доживела сам га поново као онај опуштени, шармантни град из доба моје младости, а Београђани су оставили утисак људи који су прихватили свој живот и своју судбину и који су срећни ту где јесу без жеље да буду негде другде.
Још једно лето у Онтарију се завршило. Кратко, као и сваке године. У Онтарију неминивно стиже јесен. Научили смо се да живећи у клими са кратким летом искористимо лепо време што боље можемо. Остају успомене са плажа, планина, камповања, излета. Уместо да жалимо за летом сада је време уживања у јесењим лепотама, посебно током периода од шест недеља фасцинантних “јесењих боја” у Онтарију, као и у наступајућој сезони богатој културним догађањима.
Оставимо летње успомене у лепом сећању и кренимо заједно у нове походе и у прикупљање нових успомена током још једне лепе јесени у Онтарију.