ПИСМО БУДУЋЕМ ИМИГРАНТУ

Писала Весна Недић давне 2000. године док је била још свеж имигрант

Ово писмо је упућено теби, будући имигранте, да се касније не би љутио што ти нисмо рекли. Премда знам да те ништа, а понајмање ова моја прича, не може спречити у намери да дођеш у Канаду. А  када се (и ако се) то догоди, тек тада ћеш можда разумети неке поруке, јер тек тада ћемо говорити истим језиком.

Навика

Људи су чудни и склони критици, па чак и „пљувању” свега што се коси са њиховим навикама. Рецимо навикли смо на машине које искувавају веш, Бајеров аспирин, памучну постељину, дезодоранс у спреју, бетонске куће, стално запослење, здраву храну са села, бесплатно школовање, непознавање појма порез итд. Човек воли своје навике, живи са њима и тешко прихвата нове, чак и оне очигледно боље. Овде ретко ко похвали превоз чија удобност и тачност пружају потпуно задовољство урбаног транспорта, јер је исувише скуп. Ретко ко примети добру снабдевеност артиклима из свих крајева света јер ипак нема кајмака, еурокрема и смокија, а и кисели купус је жилавији. Или мисли да је изузетна развијеност и напредак привредних и непривредних делатности на рачун сиромашних земаља. Међусобно поштовање народа, раса, полова тумачи се као лажно, а не искрено, а високи стандард живљења важи само за богате и то Канађане, а не за нове имигранте итд.

Очигледно смо ми нека незадовољна нација. Југу смо цео живот критиковали, а сада смо ту навику пренели и на своју нову средину.

Стрес

Зашто су људи овде у Канади под много већим стресом него што су били у Југи? Оно мало што је просечан човек имао у Југи, нико му није могао одузети: сталан посао, 100 ДМ плату, стан, покварене старе уређаје у стану, паркирана кола која нису прошла технички преглед, породицу и пријатеље, његова омиљена места у Београду, Шумадији, у Босни, у Крајини, на Дунаву, на планинама, на мору.

А овде у Канади и много (за појмове Југе) је нешто што лако може нестати. Плата је одлична, али скоро пола одлази на порез, стан је диван, али бацаш десетине хиљада долара неповратно за изнајмљивање или плаћаш огромне камате уколико је купљен на кредит, посао је сјајан, али сутра може фирма пропасти, смањити обим посла, или наћи бољег, способнијег, јефтинијег стручњака.

Што човек више има, то је под већим стресом да то не изгуби, јер тада се цео свет који почива на том поседовању руши. Када немаш, свет који ни на чему не почива сам по себи је мизеран да би постојао страх од његовог губитка, нити постоји опасност да ти га неко укине, отме, или да га својом грешком изгубиш.

Полицијска држава

Тек када дођеш у Канаду, схватићеш шта значи имати свој досије. Не један, већ много њих, уредно сложених у некој бази података којој свако може да приступи. Нема лагања, мувања, зезања. Сваки твој корак је негде забележен.Опасност вреба иза многобројних обавештења и уговора, попут услова исписаних ситним словима које никад ниси прочитао, или правилно протумачио, или иза законских регулатива и чланова који су ти непознати, рокова плаћања који су прекорачени, или вреба иза неке организације и групација које се баве разним акцијама за које никад ниси чуо/ла, а они за тебе јесу и сл.

Остаје ти да молиш бога да у свом том сплету неразумљивих и непрочишћених информација не постоји нека кључна због које ћеш пре или касније платити у времену, новцу, нарушеној кредитној историји, лошој репутацији за тражење посла, погоршаним условима за осигурање итд.

Смешно или тужно

Смешни су Канађани у свом извештаченом осмехивању непознатим особама и постављању реторичког питања: ”Како сте данас?” Смешни су и у својим рутинским поздравима: „Have a nice morning/afternoon/evening/weekend, или у својим чудним и извитопереним енглеским изразима и изговором, уз стално извињавање за све и свашта, у својој опчињености шопингом, али ипак цицијашким менталитетом, у свом дисциплинованом прилагођавању правилима у друштву, у свом великом саосећању према гладнима, болеснима, просјацима, гејевима, а  понајвише животињама.

А када после неког времена погледаш себе, схватићеш да готово ниједна од тих особина ни манира теби не недостаје. Постаје ти нормално да изговараш реченице типа: „Sorry about that“; „Have a nice day“; да размењујеш широке осмехе са људима на улици и продавачицама у радњама, остављаш понеки новчић просјацима умотаним у ћебе што седе изнад решетки метроа.

Да ли се ми овде претварамо у нешто што нисмо, или тек овде постајемо оно што заправо јесмо? Порекло

Овде сви воле да се позивају на неко своје порекло. То је потпуно нормално када су у питању тек пристигли имигранати, али постаје необично када се примети да су томе склони чак и они прави Канађани. Вероватно свима нама дођошима звучи неуверљиво, безлично и без икаквог националног идентитета када нам на питање одакле сте пореклом одговоре просто да су Канађани, па су приморани да се позивају на своје бабе Иркиње, деде Енглезе, тетке са  Тринидада, стричеве из Мексика.

Иако новији европски имигранти задржавају и одржавају свој национални идентитет и поносни су на њега, често се дешава да га својевољно уступају идентитету Европљанина. Са представником било које европске нације човек осећа више заједничког него са  неким Канађанином, а још мање са Кинезом, Арапином, Индијцем, Африканцем. Изгледа као да се у контакту два Европљанина јавља прећутни савез којег прате емоције, разумевање, саучесништво, носталгија а понекад и презир према Канади и Канађанима.

Идеална држава

Канада је идеална држава за педере и лезбејке јер вероватно нигде на планети нису толико цењени, заштићени, јаки, било да су хомо, хетеро, оперисани, неоперисани, травестити. Дозвољено им је чак и да усвајају децу.

Канада је идеална држава за поклонике Елвиса Прислија јер, веровали или не, овде је Елвис и даље жив. Постоје фестивали на којима певају „елвиси“, професионални музичари који имитирају Елвиса, а излоге продавница краси биста Елвиса итд.

Канада је идеална држава за жене које желе да оробе мушкарце — било то разводом од богатог мужа или жалбом због тзв. сексуалне злоупотребе које су доживеле на послу итд. Суд ће у тим случајевима пресудити у њену корист и она има шансу да живи срећно и богато до краја живота.

Канада је идеална држава за хендикепиране људе — колица и остала опрема нису баснословно скупи и недостижни, свуда постоје рампе и лифтови за њихово удобније и брже кретање, специјални аутобуси само за хендикепиране круже градом, велики број јаких државних институција је обавезно да их запосли итд.

Употребна држава

За нас остале који се не препознајемо у претходним категоријама, Канада је ”употребна” држава. По принципу: употреби и шутни. Не дај боже да избије овде рат, вероватно не би имао ко да брани ову земљу. сви бисмо побегли на све стране.

Ипак, не мисле сви тако. Имигранти из Југе по доласку овде пролазе углавном кроз три фазе: фазу еуфорије, фазу разочарања и фазу прилагођавања. У почетку је велико одушевљење због контраста у односу на средину из које долазе, напретка, обиља, отворених могућности, слободе.

Одушевљење се топи са спознајом тешкоћа, огромне конкуренције која влада, опште равнодушности и себичности, трошкова који премашују примања.

Коначно, неки и не дочекају последњу фазу, фазу прилагођавања, када наступа реално схватање ове средине, као и прихватање и стапање са њом.

Велики је број имиграната који су се прилагодили и прихватили Канаду као своју нову домовину. Можда су такви и најсрећнији, јер човек, као што мора негде имати дом, мора имати и домовину.

Машина

Људи са Балкана не воле машине.

Ко уђе у њу – кајаће се, ко не уђе – кајаће се.

„Машина“ по балканском схватању је човеков непријатељ. Одузима му слободу, везује га, лишава га уживања и што је најгоре могућности избора. „Кад уђеш у машину, тешко је из ње изаћи“, каже балкански човек тријумфално као да је он управо најслободнији и најсрећнији житељ планете.

Зачудо, канадски имигранти са Балкана јуре да уђу у машину. Врло брзо се у Канади, најтрулијем западу, схвата да што пре уђеш у машину, пре ћеш имати прилике да је подесиш према себи, па и из ње можда једног дана и изађеш, да ти живот ван ”машине” пружа лажну слободу у свакодневици, али укида слободу у будућности. Без машине углавном нема пара, а без пара нема сигурности, без сигурности нема мира у души, без мира у души нема слободе.

Амерички сан

Америчке филмове гледаћеш овде кроз потпуно нову призму. Видећеш да јунак живи у кући  попут оних из твог комшилука, једе исте виршле које ти имаш у фрижидеру, подиже новац у банкомату што је твоја свакодневна активност, има снимљену поруку на телефону потпуно исту као што је твоја. Управо као и ти одлази на посао јурећи великим колима по огромним аутопутевима, има састанак са агентом осигуравајућег друштва или агентом за запослење, за некретнине, агентом за аутомобиле. На паузи руча неко готово јело подгрејано у микроталасној пећници, пије кафу у чекаоници приградског воза, чита у метроу најновију књигу о бизнису и успеху, одлази у шопинг гурајући пуна колица деце и робе.

Само, јунаку филма то је тек површински слој живота. Он поред тога и игра тенис, лети у Банкок, на послу је менаџер/шерхолдер, купује некретнине, одлази у ноћне клубове. Открива се полеђина приче, страст, конспирација, злочин, магија.

Чекаш и ти свој филм. Али, он никако да почне да се дешава. Амерички сан за тебе је и даље сан. Једино су виршле и даље у фрижидеру.