ИНТЕРВЈУ: ЈАСМИНА ВУЧУРОВИЋ, УМЕТНИЧКИ ДИРЕКТОР И ДИРИГЕНТ ХОРА „КИР СТЕФАН СРБИН“ ИЗ ТОРОНТА

УДАХНУЛА САМ ДУХ СРБИЈЕ ТОРОНТУ

„Нисам желела да емигрирам у Европу, јер сам имала утисак да нас гледају као грађане другог реда. Нисам изабрала ни Америку, јер тамо морате да се одрекнете свог културног наслеђа. Канада ми се учинила као срећно решење, јер даје могућност да човек негује своју културу и језик.“

Пише: Гојко Милићевић

Дан када је магистрирала за концертног пијанисту на Универзитету уметности у Београду, Јасмина Вучуровић је доживела као да је добила Нобелову награду. Баш тада јој је уручен и позив од Ирине Арсикин да ради на Академији као корепетитор са певачима у оквиру програма камерне музике. Актуелни уметнички директор и диригент хора „Кир Стефан Србин“ из Торонта, у то време и тадашњем Београду, сарађивала је са светски познатим оперским певачима – мецо-сопраном Бисерком Цвејић и сопраном Радмилом Бакочевић. Ипак, животни таласи су је из несигурности врхунског уметничког живота у Србији однели на далеку и сигурну канадску обалу. Али, то је није променило јер, како је открила за наш магазин, Торонто јој је дозволио да дух Србије поносно носи у њему.

Зашто сте се одлучили да емигрирате када сте већ имали завидну каријеру?

– Што се тиче каријере, не бих могла да се жалим. У време кад сам размишљала да одем, ситуација у мојој земљи, политичка и економска, била је веома лоша. Многи су могли и да предвиди како ће све да се заврши, односно како ће се низати рат ѕа ратом... У једном тренутку сам схватила да не желим да будем део тога. Том тренутку претходило је шест месеци ослушкивања себе. Посматрала сам своје понашање у различитим ситуацијама, откривала шта је то што ми смета и како уопште изгледа мој живот. Пратила сам себе, као да је у питању нека друга особа. Знала сам да одлазак није наивна одлука. Исећи све везе и – отићи. Из таквог поимања стварности, срећна што одлазим у нешто ново, стигла сам у Торонто потпуно отворена. Та срећа још траје, јер оно што ми је тада пријало овде, прија ми и данас.

Због чега баш Канада и Торонто?

– Нисам желела да емигрирам у Европу, јер сам имала утисак да људе са подручја бивше Југославије гледају као грађане другог реда. Нисам изабрала ни Америку, зато што нисам желела да будем део земље у којој морате да се одрекнете културног наслеђа и да одбаците родно држављанство. Канада ми се учинила као срећно решење. То је земља доминантних европских култура, енглеске и француске, а ту је и космополитизам, могућност да човек задржи своју културу, језик и наслеђе и дели их са другима. У Торонту сам све то добила. Могу да будем оно што јесам и да имам отворен пут да напредујем. Инспирише ме сав тај разноврсни свет са сва четири „ћошка” земљине кугле, њихова интеракција и комешање који развијају град у позитивном правцу. Када сам дошла, то је био град са много стега, а мало садржаја, некако сув. Данас, Торонто је богатији, личи на град у коме желим да живим. Задовољна сам избором земље и чињеницом да увек могу да одем, као што и одлазим у Србију, али и да се вратим.

Шта прво помислите када поредите Торонто и Београд?

– Интересантно је што, за разлику од Торонта, у Београду сте увек могли да знате да ли се игра нека важна утакмица, без обзира да ли сте ватрени навијач или не. Не пратим фудбал, али то је био део градског живота. Нису многи пратили Битеф, Фест или Бемус, али су сви знали када се одржавају. Овде то није случај. Мени се више допадала ситуација у Београду када сам била упућена у све што се збива.

Шта за Вас значи бити емигрант?

– Управо избор ове државе је одговор на то питање. Захваљујући чињеници да овде живи толико различитог света и да сви имају право на културни и национални идентитет, ви се не осећате као црна овца. Човек се адаптира временом и онолико колико се осећа делом овог друштва, у тој мери се осећа или не као емигрант. Шта је то уопште емигрант? Појам је врло дискутабилан, јер је продукт личног доживљаја. Мада, сви помало остајемо емигранти, зато што је наш начин размишљања, наше васпитање, наше разумевање света формирано културним наслеђем и коренима који су негде далеко.

Да ли то значи да неке препреке на које наилазимо приликом емиграције доносимо сами својим наслеђем?

– На професионалном плану потешкоћу ми је представљало то што смо у Србији били васпитавани да је довољно да учимо и радимо, да ће то неко да вреднује и да нас одведе на право место. Тога овде нема, а мислим да тога нема више ни у Србији. То је велика заблуда и отежавајућа околност за било кога ко жели да се пробије на западу. Овде је лична иницијатива оно што одређује напредак, саморекламирање у позитивном смислу. Тај недостатак у васпитању, како мом, тако и многих мојих колега и пријатеља који овде живе, нешто је што је у почетку представљало прву и највећу препреку. Ипак, на неки начин сам и захвална том васпитању, јер је ово свет маркетинга и лако се склизне у самообману.

Која Вам је мудрост, стечена у Србији, највише помогла у почетку?

– Највише ми је помогао озбиљан приступ музици, који смо гајили на Академији у Београду, професионализам, урањање у репертоар, анализа, озбиљан рад без видљивих резултата у кратком року. То је оно што ме и дан-данас држи. Додала бих и искуство у раду са певачима по завршетку студија. Још тада сам научила да поставим границу, неку врсту одбрамбеног става, како бих олакшала сарадњу са њима.

Шта је био Ваш први успех у Канади?

– Први, прави успех је био када сам примљена у „Ensemble studio“ при највећој оперској кући у Канади „Canadian Opera Company“. То је програм усавршавања, припрема за посао кроз професионални рад перспективних уметника, превасходно певаче, али често и корепетитора. Када сам положила аудицију, упркос душебрижним саветима да нема сврхе ни да покушам, била сам неописиво срећна. Имала сам прилику да радим са професионалцима светског нивоа и да учествујем у продукцији опера. Ту сам се „заразила“ позориштем. Касније сам почела да радим у оперском атељеу „Opera Atelier“ као професионалац, „вокал коуч“, и морала сам, поред матерњег и енглеског да научим француски, италијански и немачки језик.

Зашто сте постали диригент?

– Дошла сам у Канаду као пијаниста, имала сам искуства као корепетитор са певачима у Србији, овде сам то усавршила и уздигла на висок ниво, али нисам размишљала о дириговању. У то време је почела и прича о хору која ме је бацила у воде о којима нисам размишљала. Пожелела сам да наставим студије и магистрирала сам дириговање у класи чувеног маестра Рафи Армениана, носиоца знамења „Орден Канаде“ који је и пијаниста, и композитор, и професор. Почетак дириговања, као нови вид изражавања, за мене је био велико задовољство. И сам хор, нашу причу и наше заједничко путовање доживљавам као велики успех. Та успешна пловидба и даље траје и добри ветрови нас још служе.

Какви су били планови хора и очекивања у самом почетку?

– Нисмо имали велика очекивања, нисмо правили велике планове, само смо имали велику љубав према певању и духовној музици. Волимо тимски рад из којег се изродио квалитет достојан наше богате музичке и културне баштине. Мокрањчева „Света литургија” сама се наметнула. То је био прави изазов, знали смо да неће бити лако. Након године напорног рада, упели смо да је изведемо за Васкрс 2001. у цркви „Светог Саве” у Торонту. Од тада бирамо репертоар која има снагу, најрадије изводимо дела Мокрањца и Христића, великих композитора, па је квалитет загарантован, а можемо да уживамо и из музике црпимо енергију и емоције. Када смо одлучили и да концертно наступамо, обогатили смо наш репертоар и световном музиком. Осим наше духовне музике, у другом делу сваког нашег концерта можете да чујете и италијанске канцоне, шпанске, грчке, кубанске и руске популарне песме.

Можете ли као „главнокомандујући“ хора, да се препустите емоцијама док диригујете?

– Апсолутно. То је главни мотив мог редовног доласка у нашу цркву са жељом да диригујем на литургији. Тада се кроз песму човек моли Богу. У тим тренуцима осећам да се кроз духовну музику слави љубав. Улазите у цркву са бременом свакодневног живота, а онда се препуштате емоцијама и магичним моментима – и музика потече. Ипак, део мене ради прецизно као компјутер. И то онај део професионалног музичара. Јер, да би ниво извођења био и остао висок, да би сви, било слушаоци било певачи, могли да се препусте и уживају, мора увек да постоји један контролор који све нити држи у рукама и спреман је да одреагује у моменту на прави начин. Чести су тренуци потпуне концентрације када се њихови гласови стопе и када сви постанемо део једног. После таквих наступа прилазе нам људи, захваљују се и деле свој доживљај музике са нама. То је оно што мене и друге чланове хора чини блискима. Знате, духовна музика је музика која говори из прошлости. Из тог прохујалог времена као да проговорају, исповедају се неке старе душе које говоре о вери, топлини, љубави.

Да ли духовна музика може да комуницира са људима у садашњости?

– Комуникативност духовне музике може али и не мора да се банализује. Језик музике може да се мења, а да порука и даље буде пренета на врло озбиљан, дубок и садржајан начин. Постоје композитори савремене српске духовне музике као што су Светислав Божић и Милорад Говедарица, који имају другачију, модернију хармонизацију, другачији сензибилитет. Имају специфичан музички језик, начин изражавања, али ако је квалитетан, успеће да пренесе поруку на прави начин. Човек мора да буде отворен за духовну музику. Део наше публике више воли духовну, а други, нешто већи, световну музику.

Коју духовну музику волите да слушате, а да није православна, источна?

– Бахова музика има ту врсту снаге, емотивности, интимности и преданости Богу, која је потребна да се створи врхунско дело духовне музике. Често сам изводила Бахове композиције и увек сам осећала његову посвећеност и љубав према Богу. Ту су и Моцарт, Вивалди, Брамс, Сезан Франк...

Које хорове бисте препоручили нашим читаоцима?

– У последњих 20-25 година, откад је практично нестао комунизам, почео је процват духовне музике. Поред чувеног хора „Глинка”, из Москве, ту су и „Стефан Дечански” из Новог Сада, „Бранко” из Ниша, а добре хорове имају и Зрењанин и Панчево. Павле Аксентијевић и Дивна Љубојевић су наши бисери. Сарађивали смо са групом „Божури“, да не заборавим и браћу Теофиловић...

Може ли уметност да промени свет или само мења појединца?

– Уметност не мења свет, али је незамењиви део личног живота појединца. Музика може да мења појединца у мери у којој он може и хоће да је доживи, да јој се приближи.

Добија ли хор финансијску помоћ?

– Никада нисмо имали помоћ држава и влада. Србија не може, нема новца за то, а помоћ Канаде или Онтарија је немогућа без писања молбе за „грант” донацију државе, што нисмо ни покушали. Од самог оснивања хора имамо људе који верују у нас и желе да нам помогну, приватне донаторе. Ипак, финансијска страна је веома важна, јер колико имамо у каси, толико можемо да радимо. Зато размишљамо да конкуришемо за донације Канаде и Онтарија.

Каква је разлика у организацији концерта у Србији и Канади?

– Тешко ми је и да поредим зато што се концерти нису одржавали у истом периоду мог живота. Тамо сам кратко радила као професионалац. Са техничке и организационе стране овде је скоро све могуће, за наш десети, јубиларни годишњи концерт у тек отвореном „Koerner Hall“-у публика је дворану испунила скоро до последњег места, а били смо први хор који је ту наступио.

Неки певачи Вас сматрају благом а неки строгом, али се сви слажу да сте професионалац. Како Ви себе описујете?

– Све што су рекли је индивидуалан став и поштујем га. Строга сам, али само у смислу да сви морамо да пружимо максимум, јер то дугујемо музици. Мимо музике нисам тип човека који контролише. Разлике у доживљају потичу од певачевих ставова и личног поимања ствари. На многим концертима и литургијама сам доживела тренутке када је концентрација максимална, када људи дају више од очекиваног. Ти снажни моменти када је све савршено нису само последица рада, већ и поверења. Имамо заједничку мисију и пут. Цела прича хора је заједничко духовно и музичко путовање.

Зашто сте престали да радите у професионалним кућама?

– После извесног времена је постало напорно. Добила сам велику класу ђака, ангажман око хора је постајао све озбиљнији и захтевнији, нисам била у могућности да се свему посветим на начин и у мери у којој сам желела. После извесног броја година, које сам провела у опери „Canadian Opera Company“ и атељеу „Opera Atelier“, није ми то више било толико атрактивно. Схватила сам да тај богати период каријере морам да оставим иза себе.

Који је био први концерт у Канади на који сте отишли?

– Први концерт на коме сам била је био наступ U2, после су се ређали Simple Minds, Eric Clapton, BB King, а од концерата класичне музике најлепши је био концерт румунског пијанисте Радуа Лупуа.

Шта волите да слушате од популарне музике?

– Данас волим да слушам џез, а током студија највише сам волела блуз. Сећам се, понедељком сам одлазила на „Машинац”, на блуз вечери.

Имате ли савет за нас који желимо да створимо магазин богат садржајима достојним наше богате културне и уметничке баштине?

– Најважније је да се дефинише идеја, сврха онога на чему се ради. Када се изради пројекат, неопходно је много енергије, ентузијазма и вере у оно што се ради, наравно и професионализма. То можда звучи чудно и парадоксално, јер водим аматерски хор, али као професионалац желим да увек добијем максимум. Мотивишем их и упућујем да одговорно и посвећено раде како би музику изводили на највишем нивоу, тако морате и ви.

Моје ћерке одлично говоре српски

Деца рођена у Канади ретко говоре матерњи језик, а ваше ћерке причају течно српски...

– То је интересантно, пошто су моја деца из мешовитог брака. Муж је француски Канађанин и имали смо договор да деца не причају енглески у кући, него да са њим причају на француском, а са мном на српском језику и тако је до данас. Деца имају невероватну могућност адаптације, посебно када су мала, само родитељи морају да буду упорни. Причам и причала сам српски језик, никако „serbish” и то ми је увек било важно. Два принципа су основа за очување матерњег језика код деце у емиграцији. Један је да се константно и стрпљиво разговора са њима о свему. Други је редован одлазак у Србију и Црну Гору у нашем случају, јер тамо имам породицу, фамилију и пријатеље. Наше ћерке воле да иду у Србију, ево старија је већ отишла, сада је у Београду и провешће цело лето тамо. Што у Србији, што у Црној Гори, у Тивту. Млађа ће ићи са мном и остаћемо скоро два месеца.

Жао ми је што не смем на Свету гору

Која Вам је неостварена жеља?

– Као жена не могу да одем на Свету гору, али понекад док диригујем, као да мислима осећам атмосферу у тамошњим манастирима. То је само један део мојих одлуталих мисли, један ниво моје свести – визије, слике... А овај други ниво је увек дежуран, присутан јер не смем да дозволим ниједног тренутка да ствар изађе ван контроле. Жао ми је што не могу тамо да одем и толико пута помислим да бих то желела првенствено због духовног богаћења, волела бих и да чујем те монахе како певају. Свесна сам да је то немогуће, жао ми је, али то су правила која су много старија од мене и прихватила сам их.

Спремамо материјал за CD

Припремате материјал за албум?

– Радим на одабиру програма световне музике са различитих концерата за CD. У међувремену смо снимили последњи духовни концерт у Мисисаги. То је материјал који би требало да се обради, јер је снимљен у простору који је феноменално акустичан и на готово идеалан начин – скупили смо се једне вечери и у потпуном миру, без публике, без пресије све у даху урадили.

Муж ми помаже у организацији

Како успевате да ускладите пословне и породичне обавезе?

– Некада је лакше, а некада теже. Када су припреме око концерта у усијању, онда је приватни живот тај који прилично трпи. Моја породица то прихвата, толерантни су. Дешава се некада да је и хор са мном код куће, јер имамо пробе овде, у овој соби. Интересантно је било пре пар година када смо спремали концерт са рок бендом и још једним саставом. Рок бенд је био у једном ћошку, други бенд у супротном, а сви ми остали у средини. Супруг ми много помаже у организацији наступа. Комшилук се не буни. Приметим да углавном застану и слушају, не знам колико дуго стоје и не разговарамо о томе, верујем да им се допада.