ОД ДРЕВНИХ МИТОВА ДО САВРЕМЕНИХ МОГУЋНОСТИ

У рушевинама древне Месопотамије, кључног извора за проучавање наше цивилизације, археолози су у 19. вијеку, на глиненим плочама исписаним клинастим писмом, открили једно од најстаријих књижевних д‌јела, сумерски ‘Еп о Гилгамешу'. Прича прати авантуре и искушења краља Урука, од прије 2000 година прије наше ере, са темама које су увијек актуелне - важност пријатељства и смисао живота и смрти, а главни мотив је потрага за бесмртношћу.

Постоји много примјера вјеровања и ритуала о бесмртности широм свијета. Стари Египћани су мумифицирали преминуле надајући се вјечном животу, кинески алхемичари су мућкали еликсире бесмртности својим царевима, поклоници хиндуизма и будизма су пронашли рјешење у реинкарнацији, Астеци су жртвовали људе боговима како би осигурали вјечити циклус постојања, хришћани су прихватили непролазност душе и њен боравак у божјем краљевству... Очигледно, наш дубоко укоријењени страх од смрти и жеља за продужетком живота никада нису утихнули. Ма како се наивним или очајничким чинили, управо су нас ти древни снови и тежње довели до открића и технологија које данас обећавају оно о чему су наши преци могли само да маштају. Доктор Aubrey de Grey, британски биомедицински геронтолог тврди да је први човјек који ће живјети хиљаду година већ рођен, па није на одмет осврнути се на идеје које би могле промијенити будућност.

КВАНТНА бесмртност представља, лаички речено,  модерну верзију вјеровања у духове, али умјесто да се ноћу појављују на мјестима за која су били везани, квантна физика и филозофија нам нуде идеју да људска свијест наставља да постоји у паралелним универзумима. Сваки пут када се деси квантни догађај с различитим могућим исходима, универзум се "дијели" у паралелне верзије, при чему се сваки исход реализује у неком од тих универзума. У контексту квантне бесмртности, сматра се да у тренутку када би нека особа требала умријети, постоји могућност да она преживи у некој од паралелних верзија универзума. У тој верзији, особа наставља да живи, а свијест особе, према овој теорији, "прескаче" у тај универзум гд‌је је преживјела, док за остале универзуме та особа умире. Овај концепт имплицира да особа никада неће доживјети властиту смрт, јер ће увијек постојати универзум у којем наставља да живи, чак и ако су шансе за то изузетно мале. Теорија је спекулативна и још није нашла експерименталну потврду, за сада су мале шансе да ће се неко вратити из мртвих с лабораторијским резултатима; више представља филозофску идеју јер се темељи на интерпретацији квантне механике која је и даље предмет дебата међу научницима.

ДИГИТАЛНА бесмртности се базира на идеји да људска свијест, сјећања, личност и искуства могу бити сачувани и настављени у дигиталном формату, чак и након смрти физичког тијела. Укључује неколико различитих приступа и технологија које су још у развоју или у фази теоретског разматрања:

- Снимање и чување ума (mind uploading) које подразумијева скенирање и дигитализацију људског мозга, укључујући све неуронске мреже и синапсе које представљају наше мисли, сјећања и емоције. Теорија каже да би се, једном када се овај процес усаврши, свијест могла пренијети на рачунарску мрежу или виртуелну средину, омогућавајући особи да настави да "живи" као дигитална свијест.

- Стварање виртуелних (дигиталинх) аватара који су способни да имитирају понашање, начин говора и особине неке особе на основу података прикупљених током њеног живота. Ови аватари би могли наставити да комуницирају са свијетом и након смрти особе, пружајући осјећај присуства и комуникације са вољенима.

- Коришћење вјештачке интелигенције за анализу великих количина података, укључујући личне информације, дигиталне отиске и историју комуникација, може омогућити стварање дигиталних верзија особе које се понашају и реагују на начин сличан оригиналној особи, са симулацијом разговора, доношењем одлука и сличним активностима.

- Конзервација дигиталних података се фокусира на очување дигиталних записа, попут фотографија, видео записа, електронских мејлова и других дигиталних трагова које особа оставља за собом. Идеја је да ће технологија једног дана омогућити да се ови подаци користе за реконструкцију или оживљавање особе у дигиталном свијету.

- Развој кибернетичких и роботских тијела у која би у будућности свијест могла бити пренесена, омогућавајући особи да настави да постоји у физичком свијету, али у другачијем, технолошком облику.

Уз брз развој технологије, идеје које су некада спадале у домен научне фантастике постале су предмет озбиљних истраживања. Nectome, Humai, Alcor Life Extension Foundation и Eternime су компаније које се озбиљно баве истраживањима усмјереним на продужење живота и концепт дигиталне бесмртности. Ray Kurzweil, амерички футурист, инжењер и изумитељ, предвиђа да ће у будућности биотехнологија, нанотехнологија и вјештачка интелигенција омогућити људима не само да успоре старење, већ и да "пренесу" своју свијест у дигитални формат. Он чврсто вјерује у долазак технолошке сингуларности - тренутка када ће напредак технологије постати толико брз и радикалан да ће потпуно трансформисати људску цивилизацију. Узбудљиво или страшно? Дигитална бесмртност значи да бисмо притиском на дугме активирали драгог покојника и у друштву његовог аватара провели угодно поподне. Његова личност би била симулирана тако савршено да би д‌јеловао као да је жив!

Сигурно је да не постоји нико ко се није запитао - Зашто умиремо?

Већ у добу од пете до седме године разумијемо да је смрт трајна и да се односи на све живе ствари, било да је у питању комшија, кућни љубимац или собна биљка. У тинејџерском и младом добу, та свјесност се продубљује и постаје апстрактнија, те често заводи у дубоку филозофију о неизбјежности краја. У средњем добу, од 40 - 60, видимо и разумијемо ‘сенесценцију’ - генетски смо програмирани да старимо, ћелије у нашем тијелу постају мање способне за дијељење и поправљање, и долази до акумулације оштећења од слободних радикала, УВ зрачења, токсина и других фактора.

У случају ако би успјели елиминисати процес сенесценције, постигли бисмо БИОЛОШКУ бесмртност, тј. избјегли или успорили процес старења до те мјере да би теоретски могли живјети бесконачно, под условом да не умремо усљед тешке повреде или спољашњих фактора. У природи имамо такав примјер, Turritopsis dohrnii је бесмртна медуза која има способност да се враћа у своју ранију, полипну фазу када се суочи са стресом или повредом. На овај начин, она теоретски може избјећи смрт и неограничено продужити свој животни циклус. У људском тијелу, канцерогене ћелије показују потенцијал за биолошку бесмртност јер могу бесконачно да се дијеле, најбољи примјер су HeLa ћелије, које су бесмртне у лабораторијским условима. Неки организми имају способност регенерације ткива и органа на начин који спријечава старење, као код одређених врста бескичмењака и нижих кичмењака.

Иако постоје примјери биолошке ‘бесмртности’ у природи, примјена ових принципа на људе је далеко сложенија због комплексности људског организма и регулације ћелијског циклуса; феномен фасцинира научнике, али и даље је углавном ограничен на ријетке врсте и експерименте. Истраживања у области регенеративне медицине, генетике и теломеразе можда једног дана открију начине да продуже људски живот, али потпуна биолошка бесмртност код људи за сада остаје изван домашаја науке. Зато је Bryan Јohnson, рођен 1977, амерички мултимилионер и предузетник, узео ствар у своје руке и запослио тим медицинских стручњака како би покушао да врати и одржи тијело у физичком стању као када је имао 18 година, укључујући ‘мозак, срце, плућа, јетру, бубреге, тетиве, зубе, кожу, косу, бешику, пенис и ректум’. Потрошио је преко два милиона долара на пројекту свог подмлађивања - Blueprint, уз примјену најновијих медицинских технологија и ригорозну рутину: држи се строго контролисане нискокалоричне дијете (заборавите пите и колаче) и одржава оптималну тјелесну тежину, дневно конзумира стотињак витамина и суплемената, упражњава интензивне физичке активности и вјежбе, редовно се подвргавајући различитим медицинским третманима и процедурама. Брајанов приступ је, поред тога што је скуп, строг и амбициозан, без икаквих гаранција да ће његови циљеви бити постигнути или да ће методологија имати дугорочне резултате.

У случају ако би биолошка бесмртност постала могућа, постављају се озбиљна етичка питања у вези са пренасељеношћу, ресурсима хране и воде, као и друштвеном динамиком. Да ли би вјечна егзистенција изазвала психолошке проблеме као што су депресија, досада или осјећај бесмислености? Какви су економски изазови, притисак на пензионе системе, тржиште рада и развој инфраструктуре, породични односи, генерацијски сукоби, проблеми наслијеђа? Без природног краја живота, промјене у култури и технологији могле би бити спорије, будући да би се нове идеје и приступи спорије прихватали. Загађење и губитак биодиверзитета, здравствени изазови и могућност нових болести, те питања о Праву на бесмртност и њеној праведној распод‌јели могли би изазвати социјалне немире, посебно ако само одређене групе имају приступ том луксузу. Хоће ли људи који знају да ће живјети вечно, изгубити мотивацију за постизањем нових циљева? Да ли су политичкој сцени потребни бесмртни владари?

Чак и ако је доктор Aubrey de Grey у праву, и ако је први човјек који ће живјети хиљаду година већ рођен, тај сигурно није аутор, ни читалац овог текста. Но, то нас не обесхрабрује да вјерујемо у оно што смо изабрали или да пронађемо утјеху у причи о Гилгамешу. На крају свог путовања, краљ Урука је схватио да је прави смисао живота у постигнућима, мудрости и свему трајном што ће оставити у насљедство будућим генерацијама.

Оно што надмашује пролазност живота није бесмртност, већ д‌јела нашег рада и љубави.