ИНТЕРВЈУ СА БОРИСОМ МАЛАГУРСКИМ „Истина више не може да се забрани“

Разговарамо са Борисом Малагурским, редитељем, новинаром и продуцентом из Београда који се школовао у Ванкуверу, а прославио својим сатиричним политичким документарцима„Тежина ланаца“ у два дела, због чега га у медијима често називају „српски Мајкл Мур“. Ове године гостовао је у Торонту на промоцији свогдокументарног филма „Косово: Моменат у цивилизацији“ када смо се и упознали. Управо је изашла и прва реклама његовог најновијег филма – „Тежина ланаца 3“.

САН: Која је тема Вашег најновијег документарног филма?

Малагурски: То ће бити последњи део трилогије„Тежине ланаца“, чиме ће се заокружити прича о војном, економском и биолошком уништавању наших људи на Балкану. Кроз изношење чињеница о бомбардовању осиромашеним уранијумом, који је оставио трајне последице по нашу животну средину и здравље, као и чињенице о нашој кривици што не водимо довољно рачуна о себи и свом окружењу, објаснићу зашто је куцнуо час да се изборимо против неправедног економског и политичког система који је постављен тако да се води брига само о профиту, док је све друго запостављено.

САН: Зашто је премијеру филма „Косово: Моменат у цивилизацији“ у Торонту покушао да спречи албански лоби, упркос чињеници да филм углавном промовише средњовековне манастире које треба заштитити од вандализма?

Малагурски:Логично је да ће филм који се залаже за очување тих манастира да засмета онима који их деценијама, па и вековима, немилосрдно нападају и руше. Такозвани „почасни конзул Републике Косово“ у Торонту Чед Роџерс чак је и претио биоскопу пријавом Комитету за људска права Онтарија ако пусте филм. Међутим, биоскоп је имао увид у филм, закључио је да је мирољубив и филм је приказан. Циљ нам је био да свет види истину о нашим светињама и мислим да смо у томе успели. Истина више не може да се забрани.

САН:На филму смо видели српску културну баштину која сведочи о вековном присуству Срба на Косову и Метохији. Какве утиске носите са снимања филма на Космету? Како данас Срби живе тамо, а како Албанци?

Малагурски: И једни и други живе лоше. Србима је, наравно, горе, јер су жестоко дискриминисани на Космету, али осети се и незадовољство Албанаца, који масовно напуштају тзв. „Републику Косово“. У једном тренутку је Приштина морала да откаже аутобусе који возе од Приштине до моје родне Суботице, одакле Албанци прелазе границу и одлазе у ЕУ, у очајничком покушају да спрече егзодус. Космет је окупирана територија, коју контролишу САД, а све је јасније да је пројекат „независног Косова“ доживео неуспех. Зато је сада, више него икада, важно да Срби издрже све притиске.

САН: Снимању овог филма претходила је кампања под називом #NoKosovoUnesco. Који су резултати овог ангажмана?

Малагурски: Част ми је што сам био део те кампање, јер смо заједно са многим другим организацијама и појединцима доказали да кад смо сложни, можемо да урадимо велике ствари. У почетку је та кампања подразумевала петицију против чланства такозване „Републике Косово“ у Унеско, као и лобирање, те је филм „Косово: Моменат у цивилизацији“ логични наставак кампање. После петиције и лобирања, Косово није примљено у Унеско, а кад је Приштина поново хтела да аплицира за чланство, филмом смо их у великој мери спречили у томе. То није мој став, већ став Истраживачког центра Конгреса САД, у чијем извештају је наведено да је мој филм имао утицај на то да тзв. „Република Косово“ не буде примљена у Унеско.

САН:Када је могуће видети крај косовске кризе и како ће се тамо одвијати ситуација?

Малагурски: Мислим да се крај косовске кризе не назире, јер новом неправдом не може да се исправи стара неправда. Наша политика мора да буде двострана: Да максимално подржавамо опстанак Срба и наших светиња на Косову и Метохији, а и да лобирамо за наше интересе по питању Космета у геополитичким круговима који имају утицај на Балкану. Морамо да исправимо прву неправду, тј. отимање Космета насиљем, да бисмо говорили о трајном решењу. Не треба да нас обесхрабри то што Американци наизглед чврсто подржавају албанско руководство у Приштини. Подржавали су они и Садама Хусеина и талибане. Све може да се промени.

САН: Многи сматрају да је Косово наша омча око врата која спречава нашу интеграцију у обећан европски савез, стабилно друштво и економски бољитак, па га се треба што пре решити. Како гледате на ово мишљење и аргументе?

Малагурски: Прво, Србија одрицањем од Космета неће добити карту за улазак у ЕУ. Године 2001. из ЕУ су нам слали сигнале да само треба да испоручимо Милошевића у Хаг и врата ЕУ су отворена за нас. Пар година касније су нам говорили да само још треба да испоручимо Радована Караџића и улазимо у ЕУ. А кад смо и то урадили, „последњи услов“ је да испоручимо Ратка Младића. Кад смо и то урадили, онда су почеле приче о „правно-обавезујућем споразуму са Приштином“... Кипар је примљен у ЕУ иако је добар део територије окупиран од стране турских снага, те кад би ЕУ стварно хтела да прими Србију, поготово имајући у виду да нису све чланице ЕУ признале независност Косова, она би то учинила још давно. Примили су Бугарску, која има ужасне проблеме са корупцијом и криминалом. Оно што нама из ЕУ представљају као услове, заправо су њихови изговори. Инвестиције којима се политичари хвале су шарена лажа – из државног буџета се дају паре страним „инвеститорима“ да исплаћују бедне плате радницима, којима се пласира робовласничка теза да је „и то боље него да умрете од глади“. Од ЕУ има корист само увознички лоби у Србији, који и финансира еврофанатичну политику сваке власти и медијско испирање мозгова грађана који на то наседају.

САН: Овог лета нова подела је уздрмала српску јавност и друштвене мреже.Поделили смо се на навијаче за и против хрватске репрезентације на Светском првенству у фудбалу. Како да се превазиђу те сталне поделекоје трагично расипају енергију на међусобна гложења? Шта мислите око чега би могли сви Срби да се уједине и сложе и направе неки помак?

Малагурски: Малочас сам поменуо медијско испирање мозгова. С једне стране имате пласирање лажних вести, а са друге имате одвлачење пажње од суштинских тема. То одвлачење пажње се најбоље чини кроз медијско наметање тема које поларизују јавност на оне који су „за“ и оне који су „против“. Отприлике као да ја кажем да вас водим у логор, а на вама је да одлучите да ли сте за Јасеновац или Стару Градишку. Па се сад ви силно мислите за коју опцију треба да будете и свађате се са онима који су за другу опцију, уместо да сви заједно одлучно кажете: „Не, одбијамо да нас водите у логор!“

САН: Ваша ТВ емисија „Глобално“ која се приказивала на ТВ БН у Републици Српској, имала је огромну гледаност широм региона. Плени актуелношћу, интересантним дебатама, али и креацијом и гегом по којима су препознатљиви сви Ваши радови. Какви су Ваши утисци о животу у Републици Српској, да ли тамољуди имају више ентузијазма него у Србији?

Малагурски: Друштво у Републици Српској је живље него у Србији. Ипак, то не значи да се тамо добро живи – има сувише много оних који једва састављају крај са крајем. Као и у Србији, многи млади напуштају Републику Српску и траже бољи живот у земљама Запада. Зато су корените промене система потребне на свим нашим просторима. Патриотизам за мене не подразумева само љубав према застави, грбу и химни. То је и љубав према домаћој економији. Јер без јаке економије, нема ни квалитетног живота за народ, нема ни јаке војске која треба да брани тај народ, нема ни сигурне будућности за нашу децу. Зато бих волео да се сви Срби у региону сложе око промене система набоље. То ће нас ујединити јаче него било шта друго.

САН: Господине Малагурски, како у данашње време , медијске манипулације, човек да буде истинито информисан? Како се Ви информишете о догађајима у Србији и у свету?

Малагурски: Кључна формула је време. Мора да се одвоји време за то. Знам да смо сви веома заузети нашим пословима, обавезама и жељом да квалитетно проводимо слободно време, али део тог времена мора да се одвоји и за квалитетно информисање. Знање је моћ, или можда још прецизније – знање је слобода. Слобода да одлучујете о себи, свом окружењу и државном уређењу на основу чињеница, што је у вашем интересу, а не на основу лажи, што је у туђем интересу. Зато треба истражити сваку тему из што више извора и временом се схвата шта је поуздано, а шта не. Примера ради, ако у некој вести пише да ће „Трамп вратити Србији Косово“, треба прочитати одакле им то. Ако пише да је то рекао у неком интервјуу Лерију Кингу 2001, треба истражити да ли је стварно дао интерјву тад. Провером на сајту Си-Ен-Ена сазнаћете да није и да је о Косову причао само 1999. у интервјуу Лерију Кингу. Послушате интервју, чујете да није ништа слично рекао и знате да је вест коју сте прочитали лажна. И више нећете ни читати текстове тог медија и појединца који је ту лажну вест написао (осим ако је грешка ненамерна, те се понуди извињење и деси искрен покушај да се грешка исправи, односно да се још интензивније пласира тачна вест). Тако човек мора да се информише. Све друго се заснива на поверењу, које лако може да се експлоатише зарад разних манипулација.

САН: Како је могуће опстати као независан аутор у времену када је новинарска, а и филмска професија толико злоупотребљена?

Малагурски: Пре свега, начин на који финансирам своје филмове је крајње независан. Ја на сајту поставим пројекат и ко год жели да га подржи, може то да учини, и тако од великог броја мањих донација скупимо довољан буџет (сви су наведени на сајту, постоји потпуна транспарентност), уместо да од једног великог финансијера тражим комплетан буџет, па да тај финансијер захтева да у пројекат убаци и нешто своје. Зато толико и сметам делу невладиног сектора у Србији, који добија паре за пројекте које финансијери одреде.

САН: Активни сте и на друштвеним мрежама, многи воле да прочитају Ваше коментаре на актуелне политичке догађаје. Каква су Ваша искуства као утицајног корисника мрежа?

Малагурски: Друштвене мреже колико су добре, толико су и лоше. С једне стране су нам дале могућност да се повезујемо и комуницирамо брже и више него било када у нашој историји, те да размењујемо идеје и планирамо акције. То је начин на који их ја и многи други користе. С друге стране могу и да нас пацификују – да нам дају привид да нешто чинимо, а заправо не чинимо ништа. Све што радимо на друштвеним мрежама има смисла само ако то радимо и у стварном свету – тоне смемо никада да заборавимо. Такође, друштвене мреже су нам омогућиле и да се окружимо само оним размишљањима са којима се већ слажемо. То је врло опасно, јер људи који се зачауре у самонаметнуто једноумље имају тенденцију да се убрзано удаљавају од истине. Такви људи временом више заволе угодну лаж од неугодне истине. Потребно је довољно отворености и скромности да се прихвати чињеница која се коси са нашим уверењима. Кад нас неко увери да грешимо, треба ту особу да славимо, јер је унапредила наш интелектуални живот, а не да ту особу нападамо, јер нам говори нешто што нам се не свиђа. Истина је важна, а не да ли се она некоме свиђа или не.

САН: Како су друштвене мреже задобиле толики легитимитет кад један твит може покренути дипломатске потезе и утицати на животе милиона људи? Нпр. као у скорашњем случају прекида дипломатских односа између Саудијске Арабије и Канаде због твита подршке активисткињи за људска права у Саудијској Арабији који је написала министарка иностраних послова Канаде.

Малагурски:Твитер је у дипломатији само још један вид јавне комуникације, не много другачији од објаве на сајту или писменог саопштења неког дипломатског представништва. Разлика је у томе што статуси на Твитеру морају да буду релативно кратки, па има више простора за неспоразум. Кад сте већ поменули Саудијску Арабију, она је сјајан пример како је прича САД о људским правима празна. У Саудијској Арабији су жене власништво мушкараца – не смеју да доносе ниједну велику одлуку без њих, не смеју да се слободно такмиче у спорту, не смеју да комуницирају са непознатим мушкарцима, итд. Противницима режима се одсецају главе или их вешају по крановима. Геј парада у Ријаду? Нема шансе, јер се хомосексуализам кажњава смрћу. Поред тога, Саудијска Арабија је главни светски финансијер исламског радикализма и тероризма у свету, што кроз подршку вехабизмa, ИСИС-а и других терористичких групација. И која је прва држава коју нови амерички председник посећује? Саудијска Арабија, највећи пријатељ САД. Одједном су све приче око људских права небитне, битно је само да теку нафта и новац. То што су се Канада и Саудијска Арабија посвађали је више представа за јавност. Саудијска Арабија је други највећи трговински партнер Канаде на Блиском истоку. 2014. године је Саудијска Арабија купила канадско оружје у вредности од 15 милијарди канадских долара. Оружје које Саудијска Арабија сада користи да би убијала цивиле у Јемену, где су створили највећу хуманитарну катастрофу на планети. Канада неће умањити своју кривицу за то некаквом дипломатском препирком. Држава Канада се некада залагала за међународно право и праве вредности. Волео бих да се премијер Џастин Трудо више угледа на свог оца, великог државника Пјер Елиот Трудоа, уместо што само покушава да буде кул, модеран и сладак.

САН: Како је било студирати у Канади? Која тековина овог друштва Вас је највише дојмила, а на шта сте се тешко навикли?

Малагурски:За Канаду ме везују године које сам провео тамо, дивни људи са којима сам се дружио и филмови које сам у њој стварао још док сам био на студијама. Ванкувер је један од најлепших градова на свету и да нема толико кише, вероватно би био и најбољи за живот. Систем функционише боље него у Србији. С друге стране, канадско друштво има и своје мане – превише су људи опседнути послом и парама, нема толико квалитетног дружења (напијање викендом не сматрам квалитетним дружењем) и задуживање је сасвим уобичајено. Мислим да многи у Србији нису ни свесни колико је драгоцено бити власник своје некретнине. Као и да плата од пар хиљада долара звучи феноменално у Србији, али се у Канади те паре истопе за тили час, јер су трошкови живота већи. Упознао сам доста наших људи у Канади који сањају о повратку на наше просторе, само кад би се систем тамо мало довео у ред. Мој сан је да систем стварно доведемо у ред, па да се многи наши људи врате из иностранства, да донесу са собом знање и стручност које су стекли и да заједно стварамо државу по нашој мери.

САН: Неуобичајено је да се млади одавде враћају и остварују каријеру у Србији као Ви. Како сте се Ви одлучили на тако нешто?

Малагурски: Искрено, 2011. године сам дошао из Ванкувера у Београд да снимам филм. Заљубио сам се у једну прелепу девојку и остао сам у Београду. Нисам се ниједном покајао, иако није увек лако истрпети многе апсурде српске свакодневице. Али леп је осећај бити свој на своме. Можда то ценим више од већине, јер сам живео далеко од своје отаџбине и знам колико је то тешко, без обзира колико се зарађује. У Ванкуверу сам имао посао још док сам студирао али oставио сам све то, јер сам пронашао вишу сврху живота у Србији. Свако од нас има ограничен временски период који ће провести на земаљској кугли. Можемо тај период да проведемо чекајући – чекајући да се систем промени, чекајући да се створе околности да бисмо урадили оно што желимо, чекајући да се појави неко ко ће нам решити проблеме – или можемо да покушамо све то сами да урадимо.

САН: Како је дошло до тога да направите легендарни филм „Тежина ланаца“? Фасцинантно је да сте тако млади реализовали овакав филм, а још више чињеница да први пут на филмском платну видимо реконструкцију умешаности страног фактора у разбијање Југославије и њихове колонијалне апетите. Како сте успели да добијете интервјуе од многих значајних личности које се појављују у филму?

Малагурски: 2008. године сам завршио филм о људским правима на Косову и Метохији – то је био мој први филм о Космету, „Косово: Можете ли да замислите?“ Буџет тог филма је био врло мали, што се донекле одразило и на квалитет филма, али је успео да заинтересује неке телевизије попут „RussiaToday“. Касније сам сазнао да је и Владимир Путин гледао тај филм и подржао емитовање на „RT“, који је после емитовао и остале моје филмове и на којем сам почео да радим ове године. Али пре 10 година нисам знао шта би требало да буде мој нови пројекат. Седео сам једном са другаром на кафи, Слободаном Гудељом, сећам се тога као да је јуче било. Били смо у „Старбаксу“ у Корнвол улици у Ванкуверу и Слоба ми је говорио како има много филмова о томе како се распала Југославија, али ниједан о томе зашто се она распала. То је, заправо, била његова идеја, а не моја. Послао ми је гомилу текстова и помогао да успешно спроведем идеју у дело. Друга велика помоћ је дошла са аустралијског континента од Бранислава Грбовића из Перта, који је понудио да помогне око прикупљања средстава. Захваљујући њему, а касније и другима, организоване су акције ширења вести о филмском пројекту, вечери на којима су се прикупљале донације и тако смо скупили довољно пара да снимимо овај важан филм. А што се тиче саговорника у филму – до свих њих сам дошао тако што сам им послао мејл и објаснио шта ми је намера. Мислим да кад радите нешто срцем, то други осете и увек су вољни да помогну.

САН: Посебно су интересантни делови који сведоче о онима који су покушавали да спрече ратне сукобе, о хуманости и људскости која је постојала на свим странама, али која је била непопуларна у ратно-хушкачким медијима деведесетих, те то никад до Вашег филма нисмо ни успели да видимо. Какве су данас шансе за младе генерације у земљама региона да буду добре комшије, да ли је то могуће после, ево већ више од 25 година латентне напетости?

Малагурски: Ако узмемо у обзир да је недавно забрањен чак и Бајагин наступ у Хрватској, чини нам се да од рата никад нису били гори односи између већ посвађаних народа. Рекао бих да је узрок новог таласа шовинистичке хистерије коју намећу чувари трулог система тај што се неолиберални економски модел убрзано распада. Знамо какав је хаос пропаст Агрокора изазвала у Хрватској и региону, и Република Српска и Федерација БиХ се задужују код ММФ-а, званични Београд је опседнут мегаломанским пројектима док је стопа сиромаштва у Србији преко 25 одсто, социјални мир у Црној Гори се буквално купује мафијашким новцем, а најзанимљивији пример је Македонија. Македонци су прихватили све захтеве Запада у нади да ће тако избећи етнички мотивисане ратове и постићи просперитет.Али 2001. је ипак избио рат са Албанцима, који је завршен тако што су терористи добили државне функције (један од вођа сепаратиста који је ратовао против македонске војске, Таљат Џафери, касније је постао министар одбране Македоније – сада је председник скупштине).А што се тиче економије, Македонија је тренутно трећа најсиромашнија држава у Европи. Све ове државе су на ивици потпуне економске пропасти и једини начин да чувари трулог система скрену грађанима пажњу са катастрофалне економске политике коју деценијама воде јесте да их окрећу једне против других.Зато је потребно да разговарамо са онима који су свесни и нису оптерећени мржњом. Није увек лако, али сви други путеви воде у непрестане сукобе и ратове. Окупатори дођу и прођу, али комшије остају.

САН: Вама је тек 30 година, толико тога сте већ остварили. Какви су Вам планови, у ком смеру ће се наставити Ваша каријера с обзиром на бриљантне успехе на више поља, па чак и имитације и глуме?

Малагурски: Имам лошу особину да прихватим превише пројеката одједном, па наћи време и за спавање постаје проблем. 0сим рада на филму „Тежина ланаца 3“, свакако настављам да правим клипове за „RT“ и српски Спутњик, а кад филм буде готов, планирам нову филмску турнеју по свету. Видећемо шта ће бити после тога. Волим и да имитирам наше политичаре, кажу ми да стопроцентно умем да „скинем“ глас председника.

САН: Када се очекује да ће филм „Тежина ланаца 3“ бити завршен?

Малагурски: Надам се 2019. године, али то зависи од буџета, који тренутно скупљамо путем донација. Дакле, то зависи и од Ваших читалаца. Ако су вољни да нас подрже како бисмо светској јавности представили истину о НАТО бомбардовању, ГМО храни, загађењу животне средине и трулом систему који гази добробит човека, могу то да учине одласком на наш веб-сајт: WeightOfChains.ca/3.

САН: Недавно је наш часопис контактирао организатор изложбе поводом 70. годишњице постојања НАТО савеза која  се организујеследећег лета у Торонту. Замолили су нас да их повежемо са нашим људима који би испричали своје личне приче о томе „како им је НАТО помогао, одбранио их и унапредио им живот”, што би они убацили у своју изложбу. Као борац за истину и присталица аргументоване борбе да ли бисте се упуштали у дијалог са представницима овакве империје и какав би био Ваш приступ?

Малагурски: Мислим да Срби треба да науче нешто од Албанаца, Хрвата и Бошњака. Они су сложнији од нас и схватили су како се лобира на Западу. Мој савет би био да се НАТО преплави писмима и порукама наших људи о томе како нам је НАТО „помогао“ да изгубимо контролу над 15 одсто своје територије, јер свака држава „једва чека“ да буде окупирана. Како нам је НАТО „помогао“ да добијемо епидемију рака због изложености осиромашеном уранијуму, јер зашто да будемо здрави кад можемо да будемо болесни („фармакомафијalikesthis“)? Како нам је НАТО „помогао“ да останемо без Милице Ракић, јер су убијена деца само „колатерална штета“. Како нам је НАТО „помогао“ да добијемо велику рупу у згради РТС-а, јер је слобода медија тотално „аут“. Како нам је НАТО „помогао“ да нас Запад економски окупира, јер је савремено ропство тотално „ин“. И на крају да то пошаљемо и медијима и да НАТО-у одлучно поручимо – немојте више да нам „помажете“.

САН: Господине Малагурски, хвала Вам најлепше на овом разговору.