MLADI I COVID-19

Virus korona, i sve što se dešava zbog njega, danas je neizbježna tema. Covid-19 je uzdrmao sve segmente naših života i zbog toga su internet portali i radio i TV-programi prepuni različitih informacija. Međutim, u cijeloj toj diskusiji vrlo malo pažnje se pridaje mišljenju mladih o ovoj nesvakidašnjoj situaciji, pa sam upravo iz tih razloga odlučio da napišem nekoliko rečenica.

Kao i svi ostali, i mi mladi smo uplašeni ovom situacijom, ponajviše zbog silnih vijesti o širenju virusa i broju mrtvih, o čemu nas mediji svakodnevno bombarduju. Međutim, pored svih tih ozbiljnih i ružnih stvari koje slušamo, meni i mome društvu najteže pada činjenica da nam nije dopušteno da viđamo jedni druge. Svaki dan liči na prethodni i očigledno je da smo se svi poprilično unervozili…

Mojoj generaciji se definitivno ne dopada ideja o samoizolaciji, ali zbog straha od mogućih posljedica pristajemo na nju i manje-više, ćutke je podnosimo.

Iako su neki vrlo uplašeni, mislim da se mladi u prosjeku manje plaše od odraslih. Svi želimo da se ovo što prije završi. Jedan moj drugar je čak glasno razmišljao da bi za nas bilo mnogo lakše da nas, na mjesec dana, stave u potpuni karantin, ali da se onda možemo vratiti u normalan život, umjesto da mjesecima sjedimo u „polukarantinu“. Meni lično se ta ideja nije dopala, jer mi djeluje nerealno; ja bih se osjećao kao zatvorenik ako ne izađem barem jednom dnevno i mislim da bi se većina složila sa tim.

Drugi veliki problem je škola. U životu odraslih stvari izgledaju manje dramatično (ili se to samo nama mladima čini), – neki su nastavili da odlaze na posao, a većina se prestrojila na rad od kuće, u čemu, čini mi se, mnogi i uživaju. Školstvo je, međutim, sasvim drugačija priča.

Zbog nepripremljenosti TDSB-a (Toronto District School Board), sporog povratka u školski radni režim i činjenice da se ocjene ne mogu pokvariti, mnogi učenici tretiraju period samoizolacije kao raspust. Ova „raspuštenost“ se osjeća i kod nekih učitelja, što dodatno urušava našu već umanjenu motivaciju. Sasvim drugačiji primjer je moj profesor matematike koji od početka krize sa nama radi nesmanjenom žestinom. On je odmah krenuo sa onlajn-časovima, zadaje domaće zadatke, provjerava kroz kontrolne radove… Zbog neobične posvećenosti profesora matematike, mnogi moji drugovi i ja se sada osjećamo kao da imamo samo jedan predmet, pa i kada dobijemo zadatke iz drugih, nekako ih ne shvatimo previše ozbiljno. Za nas u dvanaestom razredu, kojima su ocjene ekstremno važne, ovo može kreirati ozbiljan problem. Nespremnost univerziteta i ograničene mogućnosti za popravku ocjena mogu nam dramatično umanjiti šanse za upis na željeni fakultet.

Pored svega, otkazivanja maturske večeri i svečanog uručenja diploma sve nas je poprilično iznenadilo i veoma razočaralo.

Ljudi u ovoj situaciji veoma raznoliko reaguju i nije dobro generalizovati. Primijetio sam razliku između reakcija „običnih“ Kanađana i reakcija Kanađana balkanskog porijekla. Balkanci su opušteniji i više izlaze. Neki i ne vjeruje da je pandemija tako ozbiljan problem, niti da je drugačija od prethodnih epidemija sezonskog gripa. S druge strane, roditelji mojih prijatelja Kanađana, redom su u svojim kućama uveli velike i ozbiljne restrikcije.

U želji da stvorim jasniju sliku o tome kako mladi razmišljaju o koroni, odlučio sam da nekim od svojih prijatelja postavim par pitanja na tu temu i - evo njihovih odgovora:

Plašiš li se?

Matej (16 godina): Ne mnogo.

Yishan (18): Ne plašim se za sebe, ali za svoju porodicu se prilično plašim, najviše za svoju baku koja živi sa nama.

Mireille (18): Ne previše. Mislim da dok god se držim propisanog rastojanja sve će biti u redu. Jedino čega se plašim je velika količina protivrječnih informacija. Zbog toga je veoma teško doći do nekog zaključka.

Sam (17): Podatak da problemi sa plućima povećavaju vjerovatnoću smrtnosti me je uplašio, jer ja imam slične probleme.

Emily (18): Cijela ova situacija je strašna; pandemije bez lijeka treba ozbiljno shvatiti! Dovoljno se plašim i poštujem sva pravila koja su uvedena zbog virusa, pokušavam biti razumna. Panika mi je i oko škole i upisa na fakultet.

Koliko vjeruješ informacijama koje čuješ?

Matej: Većini.

Yishan: Uglavnom mislim da su istinite.

Mireille: Mislim da je oko 80% informacija istinito, ali sam takođe nailazila na neke drugačije teorije pa me to pomalo zbunjuje.

Sam: Čuo sam mnoge čudne stvari, ali je mnogo više onih koje zvuče logično.

Emily: Ja vjerujem određenim izvorima i samo to pratim. 

Šta misliš o samoizolaciji?

Matej: Mislim da je veoma dosadna.

Yishan: Postoji dobar razlog zašto je uvedena.

Sam: Mislim da je u redu. Najbolji način da zaustavimo pandemiju, kad već nemamo vakcinu.

Emily: Važno je da se izoluješ čak iako si mlad. Samo zato što smo otporni na virus ne znači da smo imuni.

Da li misliš da je važno da ostajemo unutra?

Matej: Dobro je za usporavanje širenja bolesti.

Yishan: Veoma važno, ali ponekad moraš izaći, recimo da bi išao u kupovinu.

Mireille: Mislim da je veoma važno.

Sam: Mislim da je veoma važno da ostajemo kod kuće da bismo zaustavili širenje bolesti.

Emily: Ostajanje unutra je dio samoizolacije. Kuća je najbezbjednije mjesto, ali istovremeno je važno izlaziti ponekad.

Da li izlaziš?

Matej: Izlazim, jer mislim da je na otvorenom opasnost mnogo manja.

Yishan: Ne.

Mireille: Da. Idem u kupovinu i viđam se povremeno sa drugom.

Sam: Da, ali samo sa članovima porodice.

Emily: Idem vani ponekad, ali uvjek nosim masku i održavam propisano rastojanje.