СРПСКА ЗАЈЕДНИЦА, ИНТЕРВЈУ

Интервју са Катарином Каћом Костић

1. Октобар 2017
Снежана Ивковић
Сан издање 10 - Fall/Јесен 2017

ЧЕТИРИ ДЕЦЕНИЈЕ НЕГОВАЊА СРПСКОГ ЈЕЗИКА И КУЛТУРЕ У КАНАДИ

Интервју са Катарином Каћом Костић, доскорашњом председницом Удружења писаца „Десанка Максимовић” из Торонта

 

Културна сцена Торонта, Онтарија, а и читаве Северне Америке, не би се могла замислити без марљивог рада једног од највреднијих и најведријих прегалаца – догугодишњег председника Удружења писаца „Десанка Максимовић” из Торонта, Каће Костић. Однеговала је десетине квалитетних песника и прозних писаца и окупила мноштво уметника око овог удружења. Њен осећај за људе, стрпљење, а пре свега, знање из области књижевности, новинарства и издаваштва, остаје као вечити печат ове наше имигрантске средине у Канади.

САН: Драга Каћа, да ли сте задовољни пажњом и поштовањем које Вам је недавно српска заједница у Торонту одала поводом Вашег јубилеја – осамдесетог рођендана и, у исто време, 39 година постојања Удружења писаца Десанка Максимовић?

Тог дана, 15. децембра прошле године, још у рано поподне почела је вејавица са јаким ветром, већ предвече путеви су били непроходни од нападаног снега, а урагански ветар је скоро сасвим зауставио саобраћај. Упркос свему томе, сала од преко сто седишта се брзо испунила. Посебно ме је дирнуло кадa сам угледала старе другаре, вршњаке, Душана Басту и друге, који су са удаљених делова Торонта возили веома полако и дуго, а стигли на време.

Песничка дружина је била скоро на броју, као и прозни писци из нашег удружења „Десанка Максимовић“. Славили смо двоструки јубилеј. Смисао његов је у суштинској смени генерација. То су посведочили говори председника и других чланова нове управе који су се чак постарали да прибаве рођенданске честитке из УКС - Удружења књижевника Србије и других културних установа са којима наше Удружење деценијама сарађује. Није недостајала ни рођенданска торта са исписаним мојим стиховима. Било је то одавање признања и захвалности не само мени већ и свим претходним управама Удружења, што смо утабали дугу стазу у неговању писаног матерњег језика и оставили им у наслеђе разгранате књижевне везе, укључујући и издаваштво, како са матицом, тако и у Канади. Идуће године обележавамо 40 година постојања удружења „Десанка Максимовић“. Сви ћемо – стари и нови чланови – дати све од себе да се тај јубилеј запамти и инспирише младе генерације Срба на још већа књижевна остварења.

САН: На овој прослави изложена је била и Ваша најновија књига, избор Ваше поезије, Ехо бескраја. Колико Вас је ова књига представила и да ли је тематски заокружила Ваш портрет? Да ли сте више песник или прозни писац?

Ради се о избору из моје поезије који сам углавном сама саставила, па ме та књига доста целовито представља као песника. Ипак сам њом незадовољна због мањих измена у неким песмама. Ради се о „провокативним“ насловима, као нпр. „Распродаја демократије“ који хоћу да вратим. Уместо даљег коментара, цитираћу мудре речи знаменитог песника Петра Пајића: „Песма, ако је права, написана је за сва времена и не треба је мењати, дотеривати, прилагођавати неком назови правом времену.“ Зато ће бити и друго, допуњено издање књиге „Ехо бескраја“. По вокацији сам песник, али ћу иза себе, по свој прилици, оставити више прозних текстова и књига. Теме које обрађујем захтевају прозну форму. Објавила сам путописе, летописе, хронике, епистоле и, наравно, приповетке. Једино се у роману као књижевном жанру нисам огледала, али понекад се ради о незнатној разлици између жанрова. Ипак, највише бринем о својој поезији, јер су ме од прве књиге поезије прогласили песником, иако сам радила у новинарству. Добила сам и значајне награде за поезију. Песме су ми објављене на енглески, руски, шпански, румунски (целе збирке), француски, бугарски, арапски (појединачне песме). У припреми је књига моје поезије, двојезична: српско-француски. Живела сам у Паризу, објавила књижевно-теоретско дело на француском, на француском и руском симболизму сам брусила свој поетски језик.

САН: Како се осећате сада када сте предали палицу председника Удружења писаца Десaнка Максимовић”, Торонто и шта то нове генерације писаца и чланова Удружења могу да науче од Вас?

Осећам се нормално, у складу са законима природе. Не само да имам велико олакшање и осећање среће због подмлађене управе Удружења и знатног броја нових чланова који видно пристижу већ ми прија и ново осећање слободе. Ту сам, кад ме нешто питају, или потраже, присуствујем или учествујем у књижевним догађањима, а немам одговорност, већ у себи крчим пут слободног уметника у „новој младости“. Старост не постоји. Све се одвија природним током, млађи од старијих уче оно што их интересује и што им користи.

САН: Знају Вас и поштују у Србији и годинама сте успостављали контакте са нашим значајним писцима и култруним установама у Србији. Колико сте задовољни како се та сарадња развија и шта у овом тренутку треба унапредити?

Моје личне везе са писцима су мој „насушни хлеб“, како са оним у отаџбини, тако и са вама овде. Сва наша песничка дружења су таква, нераскидива, ванвременска. Своје књижевно наслеђе, кад су у питању везе са писцима и установама, остављам свим старим и новим члановима нашег Удружења. Могу ли песници другачије? Начелно, сарадњу са писцима у отаџбини увек треба унапређивати. Велики подстицаји су лични контакти, али званични сусрети и гостовања књижевника из отаџбине остварују се ефектно само посредством Удружења. Наше удружење има велико искуство у организовању књижевних вечери, не заостајемо у томе иза оних који се свакодневно одвијају у Француској 7, у Београду. Већ скоро двадесет година смо и званично филијала Удружења књижевника Србије. Само наставити утабаним путем, па ће и Удружење „Десанка Максимовић“ обележавати стогодишњицу и двестагодишњицу свог постојања.

САН: Много сте путовали и настављате и даље. Која су Вам најдража путовања и који су Вам сусрети са нашим људима и странцима остали у најлепшем сећању? Да ли намеравате да напишете сећања на неке од тих сусрета?

Физичка кондиција ме издаје, дуго ходање ме замара, па ће и путовања бити све мање. За узврат, подижу се у мени спратови реминисценције догађаја из прошлости. Доста од тога је сређено и објављено, а још предстоји. Континуирано објављујем есеје, записе, делове путописа... Деценијама сам са песницима из Србије походила Косово, оно је овековечено и у мојој поезији и у путописима. Српске песнике са Косова и Метохије сматрам својом браћом и сестрама, а и они мене. Друга моја љубав је Русија, присутна у мојој поезији и прози и увек ће бити. Боравила сам неколико пута у братској словенској земљи. Како могу заборавити промоцију моје књиге поезије „Плач крови“ у истој сали у којој се потом обележавало 110 година од рођења Сергеја Јесењина. Искусила сам познати феномен руске публике заљубљене у поезију. Објавила сам своје утиске са обележавања Дана Ћирила и Методија, пловидбу по Волги са песницима, посету православној гимназији, Српској цркви, а сређујем и други материјал за објављивање. Планирам подужи боравак у Москви, ради издавања Антологије српских песника из расејања на руском, као и мог превода руске протестне поезије на српском. Земље Латинске Америке су такође мој велики књижевни изазов, посебно Куба. Годинама бележим утиске са Кубе, прве репортаже сам објавила 1978. године. Ускоро ћу објавити књигу о Куби и Мексику. У књизи ПИСМА (радни наслов) која ускоро излази из штампе, такође ће бити описани неки детаљи са мојих путовања. У мом књижевном опусу укрштају се жанрови.

САН Каква је песничка традиција српске заједнице у Канади и да ли ће иза ове генерације остати забележена нека имена за будућност писане речи дијаспоре и српске књижевности уопште?

Прва и друга генерација наших исељеника оставила је трагове своје завичајне, родољубиве, љубавне и духовне поезије у етничкој штампи свог времена. И овом приликом нећу пропустити да нагласим да су сви српски листови и часописи у Северној Америци, од првог броја, у другој половини 19. века до недавно, излазили искључиво на ћирилици. То је драгоцено наслеђе којим се данас баве историчари, хроничари, писци, научници. Објављених књига на српском језику ни приближно није било у расејању колико их данас има. Међутим, српска дијаспора је и у прошлим временима дала велика имена књижевности. Довољно је споменути Милоша Црњанског и Растка Петровића. Данас је, нажалост, знатан број познатих српских писаца расутих по свету, неки су спасли животе у последњем моменту испред ратне олује. Они, као и други ствараоци који су из истих разлога напустили отаџбину, утичу на завидан ниво културног живота српске заједнице којој припадају. У догледној будућности књижевност српског расејања на матерњем језику како у Канади, тако у целом свету, одиграће значајну улогу у целокупној српској култури и подариће позната имена српској књижевности.    

САН: Како се нова промена у управи СНА (Српске националне академије у Торонту) одразила на сарадњу СНА и Удружења писаца „Десанка Максимовић“? Треба ли српска заједница више да уложи у одржање наших установа културе у Канади и како?

Свака смена генерација охрабрује. У приближно исто време подмладиле су се управе Српске националне академије и СКУП-а „Десанка Максимовић“. Српска национална академија наставља своју дугогодишњу мисију покровитеља српског културног живота у Канади. По сродности Удружење писаца јој је најближе. Активности се међусобно допуњују. Зато ће постати традиција да један члан управе удружења „Десанка Максимовић“ буде и члан управе СНА. Ове године је Гордана Лаковић, секретар Српско-канадског удружења писаца „Десанка Максимовић“ изабрана и за генералног секретара Српске националне академије. Надајмо се да ће културни и књижевни програми ове две етничке организације са дугом традицијом бити довољно инспиративни за Србе у јужном Онтарију, да осећају потребу да их подрже, пре свега као постојана публика, затим, узимањем учешћа у њиховом раду, предлозима, донацијама итд. Тако ћемо очувати матерњи језик и пренети на будућа поколења нашу богату националну традицију и православне обичаје.

САН: Ваша књига „Отисци времена“ својеврстан је културни летопис Срба у Канади. Изашла је 2011. године и занимљиво је колики временски распон покрива. Да ли сматрате да је то Ваша најзначајнија књига?

У свом жанру ова књига је за сада најзначајнија, самим тим што је најобимнија. Она ме најпотпуније представља као хроничара српске етничке заједнице на северноамеричком континенту. Њој сродна књига је „Амерички девети круг– из живота словенских досељеника у Канади у којој сам, на основу некадашњих исцрпних разговора са руским, украјинским, хрватским и српским досељеницима, као и драгоцене документације приказала емигрантски живот у Канади и Сједињеним Америчким Државама у време Велике економске депресије 1929. године. Та књига има и други том који још допуњујем пре објављивања.

САН: Постоји ли, по Вашем мишљењу, опасност да млади, који су рођени овде, или су дошли као деца, једном када се лате пера, оду у енглеско говорно подручје, а не у српско? Колико се тиме губи, а колико је то данак времена у коме живимо?

То јесте данак времена у коме живимо. Мања или већа асимилација је неминовна. Можемо је само одложити, успорити, а и то је од великог значаја. Постепена асимилација има узвратно дејство. Канада као млада држава је културни мозаик многобројних етничких заједница. Канадски писци, већ у другој, најдаље трећој генерацији досељеника, пишу углавном на енглеском, или на француском језику. Али они својим етничким пореклом чине специфичним и препознатљивим део мозаика етничке групације којој припадају и доприносе јединствености и аутентичности канадске књижевности. То можемо рећи и за нас који пишемо на матерњем језику, са искуством канадског начина живота, па ће то поглавље српске књижевности бити специфично. Наши потомци, који ће се временом асимилирати и бити канадски писци, могу подарити добра дела канадској књижевности баш својим евоцирањем, поготову дубљим знањима о српској историји и традицији која се преносила са породице на децу у емигрантском животу.

САН: Да ли је тематика нове емиграције успех и активно учешће у развоју најновијих технологија за разлику од тематике тзв. старе емиграције, која је истицала носталгију, неоствареност и изгубљеност у страном свету?

Једна о мојих омиљених тема за штампу је истицање специфичног доприноса културном животу српске, па и канадске заједнице у целини, новог таласа тзв. технолошке интелигенције. Писало је у канадском часопису Меклејну да је нови талас српске емиграције из деведесетих година прошлог века подигао образовни и радни просек емиграције у целини. Изазвали сте темељне промене у дотадашњим етничким активностима. Скупове у црквеним салама и пикнике, заменили сте позоришним представама, изложбама, концертима, а тзв. емигрантску поезију сте усмерили у новом правцу. Носталгију за родним крајем и неоствареност због изгубљености у страном свету, заменили сте савременим и разноврсним темама, увели сте у поезију компјутерски речник, у песмама постављате питања и дајете одговоре на горуће проблеме, размишљате, медитирате, полемишете, протестујете, указујете на позитивне и негативне појаве пребрзог технолошког развоја, и још много тога. Задивљује све већи број технолошки образованих млађих људи међу песницима или љубитељима поезије. Вечне теме поиезије: бесмртност, смрт, лепота, љубав, носталгија за родним крајем и даље доминирају, али је песнички језик осавремењен.

 

КАЛЕНДАР КУЛТУРНИХ ДЕШАВАЊА
Октобар
  • S
  • M
  • T
  • W
  • T
  • F
  • S
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
  • 6
  • 7
  • 8
  • 9
  • 10
  • 11
  • 12
  • 13
  • 14
  • 15
  • 16
  • 17
  • 18
  • 19
  • 20
  • 21
  • 22
  • 23
  • 24
  • 25
  • 26
  • 27
  • 28
  • 29
  • 30
  • 31
АКЦИЈА ПРИКУПЉАЊА НОВЧАНИХ ПРИЛОГА ЗА САН

Донацијом ћете помоћи да часопис настави да излази као и за одржавање веб-сајта. Ваше име или назив ваше фирме ће бити објављено на страници Наши спонзори, а уколико то не желите ваша донација ће остати анонимна (обратите пажњу да у апликацији одговорите да желите да донирате анонимно).
Хвала унапред.

ДОНИРАЈТЕ
ПОСТАВИТЕ ОБЈАВУ