„Писма са ћириличним кодом“, Катарина Костић - СРПСКИ ИДЕНТИТЕТ И КУЛТУРА СЈЕЋАЊА

„Писма са ћириличним кодом“ Катарине Костић јесте књижевно остварење неуобичајене структуре и концепта, разноврсно у литерарном исказу и подтемама, а са чврстом главном темом и мотивом, које својом ненаметљивом фабулом до посљедње странице држи пажњу читаоца у стању драмског ишчекивања.

Рођена Шапчанка са дипломом Београдског универзитета, након четворогодишњег боравка у Паризу, ево, готово пола стољећа је становник Торонта, гдје се афирмише и као књижевни стваралац, али и као промотер културе и заштитник националног идентитета Срба и Србије у овом дијелу свијета.

„Кад је човек далеко од завичаја“, како сама пише, „дозива га носталгично на разне начине, најснажније кроз родољубље, предања и историјске садржаје.“

Интелектуални и књижевни ауторитет попут Предрага Драгића Кијука дефинисаће ангажовану и родољубиву поезију Катарине Костић као „поетику фактографије која се без извињења уселила у њене пјесме“.

Афирмисана новинарка, пјесникиња, прозни писац, драгоцјени скупљач књижевне грађе, хроничар и документариста, публициста, приређивач зборника и антологија, Катарина Костић и у „Писмима са ћириличним кодом“ остаје досљедна својој фактографији. Фактографија постаје њен заштитни знак; фактографија постаје њен печат...

Кроз „Писма...“ с времена на вријеме заискре необичне синтагме (временом засењени, срце затомљено, непојамна стварност...) и скоро заборављени лексеми (скрајнут, оперважен, необожен, располућен, трепетљика...).

Катарина Костић „разгрће своје време“, подсјећајући нас на свој пјеснички педигре, али истрајавајући досљедно на фактографском казивању кроз облике мемоарског, документаристичког и(ли) новинарског израза. Тај фактографски стил у „Писмима...“ је био једини логичан избор јер су чињеничност и увјерљивост тврдњи били приоритет који се није смио никаквим лирским доживљајем доводити под лупу сумње.

Тамо гдје је било могуће дјелимично одступити од императива стриктне фактографије, Катарина Костић показује своје приповједачко умијеће („Писмо из Кубе“) и вјештину путописца („Сви путеви воде на Косово“).

Занимљиво је да се уз наслов предговора и незнатно модификоване наслове двију рецензија, може склопити кратка реченица која прецизно и сажето дефинише „Писма са ћириличним кодом“:

Благородна источница српске културе на Западу (мр Радован Калабић, предговор) гледањем кроз писце (Миљурко Вукадиновић, рецензија) слика једно време (Мило Ломпар, рецензија)!

Много раније Катарина Костић се заогрнула плаштом ангажоване и родољубиве пјесникиње, а са „Писмима са ћириличним кодом“  стројевим кораком је напокон умарширала и у одабрано друштво ангажованих и родољубивих прозних писаца.

Својом најновијом књигом, она нам се представља као бескомпромисан борац за очување националног достојанства, духовних вриједности и вјерског јединства српског националног корпуса.

Као писац из чије оловке „куља људско биће“, Катарина Костић нам показује колике је боле „све ране српског рода“, колико је боли то што се, како сама пише, „Срби или мимоилазе, или сударају, јер се не препознају“, што не памте, па нам стога поручује да „морамо да се вратимо себи“ и да  „српски народ мора да негује културу сећања“.

„Срби треба да бију идентитетску битку, у овиру које, као темељ, стоји култура сећања“ – наглашава Катарина Костић.

Ријеч-двије о писцу:

Катарина Костић је свој радни вијек провела као новинар у листовима на српском и руском језику.

Један је од оснивача Српско-канадског удружења писаца „Десанка Максимовић“ 1978, чији је предсједник била све до 2016. Стални је сарадник „Књижевних новина“ и „Збиље“, као и еминентног српског часописа из Торонта „Људи говоре“.

До сада је објавила седам књига поезије:

„Одбегли пејзажи“ (двојезично) – 1990, „Загушен песнички простор“ – 1997, Избор поезије на румунском језику – 2000, „Крик океана“ – 2002,  „Плач крови“ (на руском) – 2005, „Грлећи жуте хризантеме“ (на српском и шпанском) – 2013. и „Ехо бескраја“, избор поезије – 2015.

Од прозних књига истичу се:

„Стари и нови свет“ – 2007, „Отисци времена“ – 2011, „Амерички девети круг“ – 2012. и „Писма са ћириличним кодом“ – 2020.

Добитник је више књижевних награда међу којима је и награда Матице исељеника  Србије „Растко Петровић“ – 1998. Велико међународно признање за животно дјело Академије „Иво Андрић“ додијељено јој је 2012. године.