СРБИЈА: ЗНАЧИ ТАКО ТО ИЗГЛЕДА (КАЖЕ ЈЕДАН КАНАЂАНИН) - 2

За крај, реч-две о српском језику. Учим га, али сам уверен да никада нећу моћи да кажем да сам научио српски. Српски није лак језик. Како је то за потцењивање? Када сам први пут срео своју партнерку и свакодневно слушао српски језик, нашао сам се у конфликту. Знао сам да желим да научим језик своје партнерке првенствено да бих разумео шта говори о мени својим пријатељима док са њима разговара телефоном. Чуо бих низ речи на српском, своје име, још мало српских речи, па онда смех. Али звучало ми је тако непознато. Када сам поменуо да је ово тежак језик за учење, Срби су ме уверавали да је лак, ипак је то фонетски језик, једноставно изговарате сва слова. Зар не? Био сам сумњичав. Такође је лепо слушати како Срби међусобно разговарају. Док смо посећивали разна места у Србији, слушао сам их како говоре са највећом страшћу, како повисују и снижавају тон у говору и користе више гестова и израза лица него што сам мислио да је то могуће. Сећам се да ми је партнерка негде на почетку наше везе рекла да српски језик није нимало узбудљив за слушање и морао сам да је исправим. Било је право чудо чути га и гледати. Седећи са њеном породицом и пријатељима, био сам задивљен гласношћу и брзином вођења разговора. Кажем разговора, јер се чинило да већина њих прича у исто време. Али необично је то што су могли да слушају једни друге у исто време. Да, српска љубав према галами испоставила се истинитом и након мог боравка тамо. Музика и певање су свуда наоколо, а о плесу да и не говоримо. Ретко сам наилазио на људе код којих је страст за животом била толико јака. И ретко на језик толико тежак.

Када сам био у друштву њене породице и пријатеља, схватио сам да ће моје оскудно познавање српског језика бити недовољно, па сам инсталирао Google преводилац на свом телефону, што саветујем свим странцима када путују у Србију. Заиста ми је помогло да кажем ствари које сам желео да кажем и то неколико пута када сам имао шта да кажем. Врло често сам се у мору разговора борио да схватим суштину онога што је речено. Када бих разумео и имао нешто да узвратим, извукао бих телефон и почео да куцам, чекајући да се појави превод који бих могао да изговорим. Када сам утихнуо, у соби је завладала тишина и сви су гледали у мене и нагињали се напред, у ишчекивању онога што би полунеми, збуњени Канађанин могао смислити. Напрезали би се да ме кроз мој нагласак разумеју и били су веома захвални на мојим покушајима.

Можда је најупечатљивији дан нашег боравка у Србији био онај када смо крстарили Дунавом. Била је то комбинована тура аутобус - брод. Возили смо се од Београда до Дунава и крстарили 90 минута, а онда смо се вратили. То је суштински опис, али искуство је било много више од тога. Када смо сели у аутобус, моја партнерка ми је рекла да нас чека дуга вожња аутобусом, вијугавим путем ка југоистоку, све до румунске границе. Морам признати да имам клаустрофобију и да се помало успаничим кад негде седим предуго. Идеја о дугом путовању у препуном аутобусу на почетку ме је донекле плашила. Али чим смо изашли из Београда, толико сам био занесен свим призорима, да сам се потпуно смирио. А онда негде ван града, посматрајући  брда која су постајала све валовитија, а пејзаж све зеленији, изнова сам био опчињен Србијом.

Наша прва станица била је Голубачка тврђава. Имајте на уму да је у Канади оно што се сматра старом зградом обично старо око 100 година. Ова тврђава датира из 14. века и представљала је готово прототип онога како људи замишљају средњовековну тврђаву. Куле и импонзантни зидови гледају на Дунав претећи  - ако размишљате о опсади, али и умирујуће - ако размишљате о одбрани. Умарширали смо као група и гледали лево и десно у мале катапулте, топовску ђулад, стазе које воде до великих и малих врата... Неспорно, завладао је осећај чврстине, снаге и лепоте. До главног улаза водиле су праве поплочане стазе. У једном тренутку сам направио грешку и крочио ван стазе на траву. Одједном, један човек, кога сам сматрао још једним туристом међу нама, извукао је звиждаљку и почео да звижди и упире прстом према мени. Чини ми се да сам прекршио врло важно правило, трава не сме да се гази. Партнерка ми је рекла да се вратим на стазу. Изгледа да је био један од многих запослених државних службеника који обављају не толико захтеван посао, али ја сам га схватао врло озбиљно.

Помало потресен, ушао сам унутра са групом, слушајући уводно предавање које је очигледно привукло пажњу свих, осим овог Канађанина чији је познавање српског језика и даље било веома оскудно. Уместо тога, почео сам да гледам около у артефакте који су стварали још богатију атмосферу. Приметио сам крзнени плашт, разапет на дрвеном раму. Било је помало застрашујуће, плашио сам се да би то могла бити кожа неког туристе који се замерио чувару траве изван тврђаве. После обиласка овог каменог здање уследила је прелепа вожња кроз Карпате на путу до Капетан Мишиног брега, где смо имали ручак. Локација, смештена високо у скровитом делу шуме, заправо је био простран и рустични ресторан са двориштем у којем бисмо могли провести и недељу дана. Дуж свих стаза гледали смо преко Дунава у Румунију. Читао сам о Дракули када сам био знатно млађи, а легенде и предања о вампирима је свуда. Да ли сте знали, на пример, да је реч „вампир“ српског порекла и једина реч на свету из српског језика коју користе сви други језици света? И ево ме, гледам земљу преко пута у којој  је Дракула живео и радио све све оне грозоте које су вековима изазивале ноћне море и приче код младих и старих људи. Али, док смо јели традиционалну српску храну и шетали около, осећали смо само лепоту и мир. Посебно је интересантан брачни пар Стефановић који породично брине о овом етно-комплексу. Жика је некада био у патроли телохранитеља Тита и зато се на зиду налази велики мурал Тита. Очигледно је да је његова супруга Душанка задужена за цео посао, али мурал и дуборези су дела његових руку. Изрезбарио је на десетине слика природе у дрвету које се налазе дуж стаза којима смо корачали. Отишли смо сити укусне хране и дивног осећаја. Као и на многим местима у Србији, осећате се као да истовремено додирујући историју и прошлост, осећате садашњост. Нема много случајева када тренуци постану искуства, али ово је био један од њих.

Читајући оно што сам написао, приметио сам да сам очигледно заљубљен у Србију и Србе, што можда делује помало смешно. Али није. Заиста волим ту земљу, њене људе и све што може да понуди. Међутим, било би сулудо покушати да је представимо као рај, јер ипак постоји само један рај и то не на овом свету, а савршенство је потрага која се никада добро не завршава. Постоји прича о будистичком монаху који је отишао у манастир да учи како да постане савршен монах. Главни монах га је примио и као први задатак одвео у башту и рекао му да је очисти што боље може. Радио је два дана, шишајући, секући, чистећи и радећи гомилу других баштенских активности. Када је главни монах прегледао, климнуо је главом и рекао: „Веома лепо“. Затим је одшетао до дрвета и снажно га протресао да би расуо лишће по претходно беспрекорно уређеном травњаку. Окренуо се према запањеном монаху и рекао:

„Ваша прва лекција је да научите да на овој земљи нема савршенства.”

Дакле, Србија није савршена: величанствена да, али не савршена. Дозволите ми да вам испричам о једном не тако светлом моменту који смо доживели, али то је био моменат коме смо се делимично и смејали. Морали смо да тражимо смештај за последње две ноћи нашег боравка пре одласка у Ирску. Да, признајем, омашили смо неке датуме, тако да је то била наша кривица. Успели смо да пронађемо смештај преко Airbnb, само неколико блокова од места где смо боравили у старом делу Београда. Имали смо велика очекивања да ће наш боравак бити једнако диван као ових 12 дана. Човече,  баш смо погрешили!

Размажени претходним смештајем, надали смо се  да ће ново место за две ноћи бити слично. Такође, надао сам се да ће ми коса једног дана поново израсти и обе наде биле су подједнако пусте. За почетак, лифт није ишао до петог спрата, само до четвртог, а онда се морало ићи степеницама. Није страшно осим ако не носите четири торбе, две изузетно тешке, које смо ми вукли. Када смо стигли на наш спрат, шифра за улазак у стан није функционисала. Након неколико неуспешних и збуњених позива нашој газдарици, која је на крају заиста била као наш тамничар, ушли смо унутра. Помислили бисте да ћемо након што коначно закорачимо у стан бити срећни. Радост је замењена ужасом. Већ сам одседао у  студентским домовима, али нисам очекивао да ћу и преко Airbnb доживети такво искуство. Живот у малој и лоше опремљеној соби, попут студентског дома, када имате готово 60 година, мало је понижавајуће. И могло је да нам остави горак укус у устима. На крају крајева, место где боравите може имати огроман утицај на ваше мишљење о земљи коју посећујете. Али ништа од тога, чак ни место дводневног боравка, које сам назвао „Хотел Шошенк“, није могло да умањи мој доживљај Србије.

Док се осврћем на свој први боравак у Србији, реч која се издваја за мене је „први“. Али „први“ не знчи и „последњи“. Не поставља се питање „да ли ћу се” вратити, већ само „када“. И то није зато што је моја партнерка Српкиња. За своју љубав према Србији сву кривицу сваљујем на Србију. Уз Србију, једино је Ирска у нама изазвала сличан осећај изузетне лепоте на сваком кораку, осећај задовољства због гостопримства и топлине људи и осећај да живот постоји да би се у њему уживало. Моје познавање историје сведочи да су Срби много страдали, али и даље трпе неправду од других народа који су их оклеветали. У ствари, често сам примећивао сличности историје мог народа у Ирској и Срба. Упркос многим потешкоћама, које су им наметнуте, постоји љубав према животу и топлина око њих. Они славе живот кроз свакодневне активности, које су заправо суштински део културе. Оброци постају прилика да се не само добро једе, већ и да се седи и дружи уз музику, смех, причу, игру... Не могу да помислим на Србију, а да ми се не наметне тај њихов карактеристичан став. Док исписујем ове редове, схватам да је тај радосни став захваљујући (а не  упркос) свему кроз шта су прошли, будући да су били мета критика и напада, вербалних и физичких. То је нација отпорности, поноса и топлине. Србија је чаробна земља у којој сте добродошли, захваљујући њеним људима. Због њиховог опхођења, Србији ћу се враћати изнова и изнова.