Поводом 25 година Новина Торонто, САН преноси интервју са Иваном Ђорђевић, уредником и власником Новине Торонто

Оригинално објављено у САН-у 11, Januar 2018.

Негде сам прочитала да је управо добар слушалац савршени саговорник. Ивана Ђорђевић је и једно и друго. Док уз капућино разговарамо за САН, њене речи, опаске, мисли, описи и слике оживе не само звуком, него и на њеном увек ведром лицу. Ивана и своју биографију боји њој тако својственим ведрим духом. Сазнајемо да је рођена шездесетих година у Нишу, да је проговорила у трећој години и да то до дана-данашњег надокнађује, и да је у Београду завршила све потребне школе - по маминој жељи. И не зна како се једне кишне ноћи 1992. обрела у аутобусу на Славији и долетела у Канаду, али зна сигурно да се због тога никад није покајала. Ивана каже да је мајка нејнеобичније девојке, једине особе која може да је остави без текста. У Новинама је од 1995. Ради као директор маркетинга, ПР, новинар и фотограф. Подржава многе културне акције, а у некима и учествује. Активно се бави хуманитарним радом. Ивана каже (и ми јој верујемо) да признања, захвалнице и награде не држи на зиду, већ у срцу, да је материјалне ствари не мотивишу и да живи једноставним животом, али не из нужде, већ из опредељења.

САН: Ви сте и власник, и уредник, и новинар у исто време. Да ли Вам Новине остављају довољно времена и снаге за приватни живот и задовољства?

Новине Торонто, чији сам сувласник са Мирком Стокановићем већ двадесет три године, испуњавају ме и приватно и пословно. Мој пословни ангажман је везан за људе и догађаје у српској заједници, што захтева да све и сваког познајем. То је, наравно, напорно, али и забавно, и разликује се од већине послова којима се остали људи баве. Немам одређено радно време, али се борим за своје слободно време и за сада у томе успевам. Мој пословни и приватни живот су, у принципу, у многим сегментима испреплетани, тако да за све нађем време.

САН: Феминистички покрет одавно је покренуо, па и решио нека питања положаја жена на радном месту. У последње време многи проблеми су поново актуелни, пре свега неједнакост у односу на мушки део популације. Да ли се, као жена новинар, суочавате са другачијим третманом? Мислите ли да је женама теже у овом претежно мушком новинарском свету?

Слажем се да је жени увек теже него мушкарцу да се пробије у пословном свету. Она заостаје у новчаној надокнади, има више породичних обавеза, жели да се оствари и као мајка и као супруга, и има потребу да мења свет. Родну разлику у новинарству лично не осећам, али у маркетиншком делу послова које обављам, пожелим понекад да сам мушкарац. Пратећи свој ритам и потребе у сагласности са својом природом, посао који нема стриктно радно време је оно што ме испуњава. Некад је кратак дан или је викенд препун догађаја, а телефон усијан, а ноћ пред штампу често је непроспавана. Па, ипак је све то оно што волим и чему се радујем.

САН: На какве сте препреке наилазили у почетку бављења овим послом и шта Вам је било најтеже? Шта се у међувремену променило – услови или Ви?

Могућност да до познатих личности дођем као новинар, да са њима проводим време изван рефлектора јавности, била је на почетку својеврсна тешкоћа за мене. Требало је да превазиђем своју стидљивост, ненаметљивост, радозналост, а да при том постигнем оригиналност и аутентичност. Проблеме смо решавали радећи у тиму, прилагођавали смо се и мењали и себе и околности. Као што је време у ком смо почињали имало своје изазове, тако и данас, без обзира на искуство, постоје ситуације које није лако решити. То ми диже адреналин и оно што би некад били проблеми, данас су изазови у којима растемо. Једна од тешкоћа која нас прати од оснивања је то што Новине Торонто излазе на ћирилици и тиме ризикују да читаност буде мања, али ми од тога не одустајемо.

САН: Шта Вас опушта после радног дана без радног времена? Како се одмарате?

Урбани живот је оно што ми посао намеће, стална јурњава од приче до приче, и зато волим да направим баланс одласком у природу. Некад ми је и шетња шумом довољна. Са првим снегом ту је и скијање. Канадске реке и језера у друштву кануиста, у камперским шаторима или планинским кућама, доносе ми мир и опуштање. На свим излетима напуним ауто камењем, пањевима, гранама и другим предметима из природе, од којих правим разне инсталације, у чему посебно уживам. Поред тога, књиге и филмови су моја велика страст.

САН: Шта Вас покреће и инспирише?

Стваралачка активност, коју захтева публицистички рад у Новинама, наметнула ми је упознавање са људским судбинама, од којих сам, пратећи њихове успехе, и сама добијала подстрек за рад. Уметност живљења је оно што ме интригира, мотив који ме води и инспирише, како у послу тако и у свакодневном животу. Људске судбине, посебно успеси у савладавању препрека  у животу, за мене имају велики значај. Фотографијом и писањем o незаборавним тренуцима или значајним догађајима наших људи у Канади успевам и себе да изразим. Бележећи фотографијом емоције, гримасе, покрете и догађаје, ја у ствари пишем приче. Креативно се односим према амбијенту у коме живим, па сам с пажњом и љубављу сакупила колекцију уметничких слика и антикварних предмета живих боја и украса, који ми у тренуцима одмора доносе велико задовољство, јер је сваки предмет пун емоција и део нечег већ проживљеног.

САН: У свом послу се срећете са најразличитијим профилима људи. Успевате ли да оставите своје личне афинитете по страни и будете објективни слушалац, записивач и извештач?

Да, у свом послу сусрећем различите људе и дајем им слободу да се изразе и покажу у светлу у каквом они желе. Људи о којима пишем су, захваљујући свом успеху у животу, разлог због кога се нађу у Новинама Торонто. Ја се лично не одређујем, нити намећем у том разговору. Мислим да је моја срећа што разговарам са занимљивим и по нечему посебним људима. Највећа уметност је представити их онако како они заиста заслужују.

САН: Зашто су Новине Торонто опстале после толиких година? Шта Новине, по Вашем мишљењу, значе за нашу заједницу?

И сама се често питам шта је то што нас је одржало. Свакако да су присутни основни постулати доброг пословања, а то је ВЕЛИКИ рад и труд, буквално даноноћна ангажованост, где, и поред најбоље воље, не можемо да предвидимо како ће нам започети наредни дан.

Све то, уз огромну љубав, ентузијазам и, што је најважније, истрајност, довело је до тога да успемо у својој визији и да већ двадесет година сваке недеље будемо на продајним местима. Веома је важно да будемо прилагодљиви и да у сваком моменту имамо резервни план и, наравно, подршку читалаца. А уз све то иде и нека чаролија. Поред сувласника Мирка Стокановића и мене, Новине Торонто имају и тим сарадника - дистрибутере, оглашиваче и појединце. Захваљујући тим људима, могуће је редовно издавати недељно штампано издање, одржавати сајт, инфо сервис, пословни именик и Календар Новина, којим су покривени сви најактуелнији догађаји. Наравно, примарну улогу имају наши клијенти (оглашивачи), који су увек уз нас и без којих би све било неупоредиво теже. Јер, нас НИКО НЕ ФИНАНСИРА, НЕМАМО ГРАНТОВЕ, НИ ДОНАЦИЈЕ, живимо само од огласа.  Велики удео припада и свим сарадницима, који су стални или повремени део тима Новине. Сви они, а било их је много, уткали су нешто своје и допринели да ова „прича“ и даље успешно траје. На томе им неизмерно хвала.

САН: Шта је потребно да би се Новине сваког петка ујутро појавиле на продајним местима?

Пре свега је потребно да смо сви ми који радимо здрави, да све Марфијеве законе, који се увек дешавају баш четвртком увече, превазиђемо без хистерије (сви нестанци струје су били у четвртак, сви прегледи код лекара нам се увек, од свих седам дана у недељи, заказују управо у четвртак), да будемо спремни на непроспавану ноћ (што значи да смо за компјутером од 16 до 26 сати, све док се посао не заврши), да нас деца не цимају сваких пола сата са драма-порукама на телефону, да сви сарадници доставе текстове и фотографије на време... И, наравно, оно најважније, да су оглашивачи са нама.

САН: У једном ранијем разговору, сложиле смо се са тим да сви имамо своју појединачну и заједничку сврху или мисију у овом свету. Само је треба препознати и прихватити. После дугогодишње успешне каријере у Новинама, осећате ли да је новинарсто Ваш прави позив, оно што Вам је било намењено, оно у чему највише можете да пружите и притом будете задовољни собом?

Сваки човек има цивилизацијску одговорност да остави свој запис у животу. Неко то остварује кроз своје потомство, неко у епохалном открићу, неко у посвећеном раду или креативном истраживању. Ја сам тај запис оставила у Новинама Торонто. Мој надимак или прилепак мом имену тако и гласи: Ивана Новине. Новине Торонто, негујући српски језик и ћирилицу, бавећи се српском заједницом у Канади, допринеле су ширењу лепе слике о Србима у овој средини, повезују и премошћују удаљеност од Србије, промовишу и подстичу активан живот свих нас који смо се силом прилика одселили. Самим тим, и ја се осећам остварено.

САН: Присутни сте на већини важних догађаја и сусрета у Торонту, свуда Вас има, срећемо Вас наоружану фотоапаратом и осмехом. Међутим, Новине нису Ваша једина страст. У последње време сте ангажовани и у хуманитарној организацији „Мали свет“. Шта Вам значи „Мали свет“, а шта Ви значите њему?

Помоћ нашим земљацима, коју ми који живимо у дијаспори пружамо, све је значајнија и неопходнија. Дуги низ година Новине Торонто су учествовале у многим хуманитарним акцијама. „Мали свет“ је пре свега хуманитарна фондација која помаже деци у плаћању школарине или стипендије, куповини лектире или школског прибора, и свега онога што ће им помоћи да развију своје таленте. Деца у Србији, која су пре свега успешни ђаци и велики борци, немају основне услове за развој својих талената. Група ентузијаста, мојих пријатеља и познаника, покренула је ову акцију и ја сам од првог дана уз њих. Помагати деци у образовању је нешто што ме је највише привукло и због чега сам се и лично ангажовала (поред тога што су и Новине медијски спонзор) и постала део тима. Предивно је и то што су део тима и млади људи, који су себе препознали у овом нашем „малом свету“ и дали нам један младалачки импулс да радимо на неки други начин, да будемо, колико можемо, препознатљиви. „Мали свет“ са овим дивним ВЕЛИКИМ људима свакако ће се потрудити да буде стално присутан и план нам је да организујемо дружења разноврсног тематског садржаја. Наравно, опет морам да нагласим, јер у то исконски верујем, ЉУБАВ, ПОШТОВАЊЕ И МЛАДОСТ ПОКРЕЋУ СВЕТ, а свега тога има напретек у хуманитарној организацији „Мали свет Канада“.

САН: Расејање је наша стварност. Да ли после четврт века живота у овом граду Канаду и Торонто доживљавате као свој дом? Да ли сте некад помислили да се вратите?

Канада је земља у коју сам сплетом животних околности стигла. Срећа је да је то уређена мултинационална држава, која оставља простор да се развијају све заједнице подједнако. Мој допринос неговању и очувању српског идентитета, његове посебности и аутентичности, уједно је и мој лек за носталгију. Честим боравком у Србији, разним мостовима културе и уметности, актуелним праћењем појединаца и организација, учествујем у животу и Србије и свих Срба у Канади. Успевам да балансирам између земље у којој сам рођена и земље у којој живим, и не размишљам о томе да ли бих се вратила или не. Та одлука зависи од животних околности, а не само од моје жеље. Овде сам и за сада ми је добро. Дубоко верујем да постоји разлог што смо на одређеном месту. То није само ствар наше одлуке. То је и оно нешто што носимо у генима, у срцу, у души од својих предака, записи којих морамо бити свесни. Моји преци су већином били авантуристи радозналог духа, којима је живот био изазов, а не патња, иако су сви имали тежак живот. Као неко ко верује да смрт није крај и да су небеска пространства непрегледна, сматрам да се не треба ограничавати местом рођења.

САН: Када смо прошлог лета славили јубилеј Николе Тесле у Хамилтону, сва српска гласила из Торонта нашла су се на једном штанду. Била је то дивна слика колегијалности људи који су на заједничком задатку. Како видите односе између људи који раде у новинама, часописима и на телевизији?

Новине Торонто сарађују са свим осталим медијима, допуњавамо се и помажемо када је потребно. Сви смо на заједничком задатку што боље информисаности и очувања српског националног идентитета. Овај наш разговор можда и јесте један од примера сарадње и колегијалности и зато се овом приликом захваљујем САН-у и Вама лично што сте ме позвали на разговор. Нема много српских гласила, па нема разлога да спотичемо једни друге, јер има довољно места за све.