ПОСТПАНДЕМИЈСКИ ХУМАНИЗАМ (И РЕНЕСАНСА) НА РАДНИМ МЕСТИМА

На западу много тога новог после више од две године „локдауна“ и званичног укидања стања пандемије. Једна од сфера живота која је претрпела највеће промене је посао. Рад од куће проузроковао је тектонска померања углавном набоље када су у питању запослени, а много тога позитивног и за одређене бизнисе и послодавце.

Сада смо већ (неки би рекли тек) у фази када многи канадски послодавци утврђују политику и стратегију повратка на посао на минимум два до три дана недељно. И премда је за све индустрије и компаније, укључујући и државне службе, средњи именитељ повећана ефикасност са радом од куће, закључак је ипак да сваки посао подразумева тимски рад и да је углавном немогуће наставити без хибридног система рада. На тренутак се неко може запитати чему толико буке ни око чега! Послодавац као и обично лупи руком о сто и овчице се враћају у стадо! Али, неко чудо се у међувремену десило. То више не пали. Моћ послодаваца у односу на запослене, барем по том питању, угрожена је, а тренутно стање задаје главобоље онима који су у руководству фирми. Повратак у офис је постао осетљива тема. Jасно je да је већина запослених против, јер су ненадано добили више слободног времена током радних дана, на рачун врло дугих вожњи до посла и прековременог рада у самом офису. Нико више није расположен да „пређе са коња на магарца“, па чак ни ти исти шефови којима је од стране највишег руководства фирми дато у задатак да промовишу повратак у офисе. Сада се за ову промену примењују правила тзв. „имплементирања промена“ (change management), за шта је по теорији најважније промене спроводити постепено и уз отворену и јасну комуникацију са запосленима, као и прилагођавање промена у складу са мишљењем и расположењем запослених. А реакције (и акције) запослених су већ почеле да излазе на видело. Многи напуштају своје садашње послове и прелазе у друге фирме. Услови за рад од куће су постали један од главних, ако не и главна преговарачка ставка у запошљавању, можда у истом рангу са платом. И један од најлакших начина да се запослен из једне фирме украде од стране друге. Јер, зашто би неко радио недељу дана из офиса ако може да ради барем три дана од куће, из викендице, па чак и из стране земље и то све за исте (или веће) паре!

Тренутни однос моћи између послодаваца и запослених је поставио запослене у далеко бољу позицију за преговарање него икада раније у скоријој прошлости (ако изузмемо време пред Y2K којег се многи сећају, када су запослени у IT-ју добијали чак хонорар за довођење новог запосленог у фирму). Коинциденција је да се пандемија десила управо у време када су многи бејби бумери одлазили у пензију и ослободио се велики број радних места. Премда, могуће је да је пандемија и убрзала одлуку људи да се пензионишу, схвативши током пандемије да је живот кратак и да није неопходно радити до својих седамдесетих година и касније.

Вероватно ће се у будућности радити магистарске и докторске студије на тему промена у пословном свету и условима за рад као последица пандемије двадесетих година 21. века. Могуће је и да ће се радити антрополошке студије о променама човечанства изазваним новим режимом рада. Биће и научних студија и књига о утицају на људску психу, квалитет живота и промену животних вредности, услед новонасталог баланса између рада и приватног живота.

Без обзира што послодавци и даље остају оријентисани на профит и продуктивност, намеће се утисак и рађа нада да улазимо у нову ренесансу у којој ће будући рад и радни односи, бити хуманији. Имаћемо више избора и где ћемо живети, будући да локација посла неће више у толикој мери утицати на избор локације за живот. И захваљујући овако драстичним променама на послу, пред нама и новим енерацијама је будућност са више слободног времена за породицу и пријатеље, културу и хобије, као и природу и здрав живот, а све уз веће људске слободе.

Период пандемије је већ прозван машином за путовање кроз време, а услови рада у постпандемијском времену умногоме ће бити условљени променама насталим у току пандемије. Ево неких предвиђања промена и трендова који ће настати на радним местима.

ХИБРИДНИ НАЧИН РАДА ЈЕ НОВА НОРМА

Са око 75% запослених који су гласали за хибридни посао или само рад од куће, нема сумње да компаније немају превише избора. Процене су да ће фирме које се врате на петонедељну радну недељу из офиса изгубити и до 40% запослених. Ипак, предвиђања су да неће сви запослени имати користи од хибридног начина рада и да ће се створити услови за нову врсту дискриминације, пре свега мање могућности за напредовање у каријери оних који су мање присутни у офису. Ту се поново намеће да ће се жене, којима ће флексибилнији хибридни систем више одговарати, још више суочавати са стањем статус кво у каријери.

Као последица хибридног рада биће и то да се састанци више готово никада неће водити уживо, као и да ће се драстично смањити пословна путовања.

ПРОМЕНЕ ПОСЛА ПОСТАЈУ УОБИЧАЈЕНЕ

Већ сада према анкетама, око 50% запослених је изјавило да ће увођење или неувођење флексибилног рада утицати на њихову одлуку да остану у организацији. Треба очекивати да ће и запосленима бити далеко лакше да „скачу из фирме у фирму“ уз хибридни начин рада, јер локација фирме више неће бити битна у мери како је некада било, па ће радних места и компанија за избор бити више. Такође, запосленом који ради у хибридном моделу биће лакше и ментално да се  „откачи“ од једне фирме а прикључи другој, посебно у случајевима где организација није развила јаку културу на послу и разним методама утицала на проналажење и задржавање добрих стручњака у фирми.

КРАЋЕ РАДНЕ НЕДЕЉЕ СУ НА СЛЕДЕЋОЈ ТАЧКИ ДНЕВНОГ РЕДА

Имајући у виду успорење економије и немогућност неких компанија да и даље плаћају исти број запослених, предвиђа се да ће многи послодавци понудити радницима мањи број радних сати.

ЕЛЕКТРОНСКО КОНТРОЛИСАЊЕ ЗАПОСЛЕНИХ ЈЕ У ЕКСПАНЗИЈИ

Послодавци су током пандемије и рада од куће били приморани да се потпомогну технологијом у праћењу рада и контролисању запослених, путем виртуелног пријављивања и одјављивања са посла, праћења коришћења пословне мреже компјутера запосленог, прегледања интерне комуникације и имејлова и тсл. Компаније помоћу технолошких оруђа настављају да усавршавају методе контроле продуктивности и ангажмана запослених на послу.

БОЉИ БАЛАНС ИЗМЕЂУ ПОСЛА И ПРИВАТНОГ ЖИВОТА ПОСТАЈЕ ОСТВАРЉИВ

Намеће се утисак да запослени у данашњем времену и оном које тек долази добијају моћ и избор да тежиште ставе на своју добробит и баланс између посла и приватног живота, што је пре пандемије у великој мери барем у Северној Америци било само пусти сан. У врлом новом свету, запослени очекује флексибилност рада, жели да задржи и додељено лично радно место (као пре пандемије), а не тзв. „хотелско“ радно место које дели са другим запосленим, тражи и да се задржи приватност у току рада. Коначно, постаје тренд да се од послодавца више него икада очекује да разуме и инвестира у физичко и ментално здравље запослених. Послодавци који су развили културу и правилник који не подржава само рад, већ и здравље и добробит запослених, имају највеће шансе да задрже талентоване стручњаке.

НОВИ ТРЕНД – „ПРИКРИВЕНО ЗАБУШАВАЊЕ“

Нови тренд на радним местима о којем се много прича у последње време, могао би се превести као „прикривено забушавање“ (quietquitting). Један број запослених има тенденцију да ради мање и спорије него раније, да не превазилази основна очекивања, да не дозволи да „прегорева“ на послу, већ да само покрива минималне захтеве посла. Са оваквим приступом радник нема амбицију да буде скинут са платног списка, већ да уз покривање ризика од добијања отказа од послодавца, обезбеди себи бољи баланс између приватног живота и рада и спречи ситуације у којима ће се „растурати од прекомерног и прековременог рада“. Стога многи одбијају да прихвате назив забушавање који има негативну конотацију, већ радије кажу да је у питању само „нормалан рад“. Постоје већ различите теорије о овом тренду. Једни сматрају да је тренд стар колико и „рад за плату“, док други ово приписују само млађој генерацији која је размажена и далеко више цени баланс између приватног живота и рада, а мање јој значе новац и материјална добра. Ипак, из медија и контроверзних LinkedIN постова и TikTok-ова намеће се утисак да је овај тренд био у експанзији током пандемије и да се наставља. Објашњење је да су многи на послу током пандемије радили много више него раније, понајвише због мањка радне снаге настале смањивањем броја запослених у фирмама, па је код многих дошло до „сагоревања“ на послу, што они који практицирају „прикривено забушавање“ желе да спрече да се понавља у будућности. Може бити да је овом растућем тренду допринело и што су се запослени преморили од преефикасног рада од куће, ређег паузирања у раду уз разговоре и трачање са колегама „око апарата за воду“, или што су осетили лепоте боље избалансираног приватног живота са радом, или комбинације свих горе наведених фактора. У сваком случају послодавци су веома забринути због овог тренда, јер продуктивност на послу је на још већој цени у времену економског подрхтавања које је пред нама.

Закон 27 из 2021. године - Право радника на искључење из пословних активности у приватно време

Прошле године је у провинцији Онтарио изгласан закон који обавезује послодавце са више од 25 запослених да компанија мора имати пропис везан за право радника за „искључење од пословних активности“ у слободно  време. При томе под том дефиницијом подразумева се сва пословна комуникација, укључујући имејлове, телефонске разговоре, видео позиве и тсл.

Право радника да игноришу пословне позиве, поруке, имејлове и остало разматра се у Канади још од  2018. године, а све инспирисано законом који је донет у Француској 2016. године којим је дато право радницима да искључе компјутер ван регуларног радног времена. Могуће је да је рад од куће током пандемије у великој мери убрзао доношење овог закона.