НАШ ВРЛИ НОВИ СВИЈЕТ

Давне 1932. године објављен је роман „Врли нови свијет“ (Brave New World), једно од стотину најважнијих д‌јела двадесетог вијека судећи по критеријима зналаца који састављају књижевне рејтинг листе. Жанровски припада дистопијској литератури која се бави будућношћу, најчешће негативно представљеном, обиљеженом тоталитарним режимом, друштвеним пропадањем и другим неповољним условима.

Енглески писац Олдус Хаксли (Аldous Huxley) maštovito је искритиковао различите аспекте будућег друштва: масовну производњу, јаку контролу владе над популацијом, губитак индивидуалности и људскости у високо технолошком друштву, конформизам, конзумеризам и константну тежњу ка задовољству на рачун дубљих међуљудских односа. У његовом врлом свијету трудноћа се сматра примитивном и нови нараштаји се стварају контролисаном репродукцијом, у машинама, у различитим категоријама интелигенције, како би друштво имало савршену пропорцију алфа паметних и епсилон глупих који су одмалена програмирани да не воле књиге и природу, и без размишљања обављају најпростије послове. Основни циљ сваког појединца је срећа, стога су веома промискуитетни и при најмањем симптому нерасположења узимају сому, дрогу за бјежање од стварности.

Да ли случајно или визионарски, Хакслију је одлично пошло за руком да истакне опасности друштва које је вођено хедонизмом и површном радошћу. Као у његовом антиутопијском роману, скоро стотину година касније, суочавамо се са тјескобом и проблемима данашњице, са неконтролисаним технолошким достигнућима и њиховим етичким импликацијама, све озбиљнијим владиним надзорима и ерозијом приватности, жртвовањем личних слобода у име друштвене стабилности, тајновитим фразама Новог свјетског поретка и невидљивим алгоритмима који нас воде ка њему - то је Наш врли нови свијет.

Пола вијека прије видовитог Хакслија, њемачки филозоф Карл Маркс је теоретисао о томе како ће капитализам неизбјежно отуђити човјека, и од његовог рада, и од међуљудских односа, јер обавља посао чији производ не припада њему, ни његовој заједници, већ искључиво капиталисти. Apple, Аmazon, Microsoft, Теslа, Мета,  Alphabet Inc. (Google), имена су која не захтијевају додатно објашњење. Око 735 америчких капиталиста посједују више богатства од половине америчких домаћинстава (податак из 2022, популација САД 333,3 милиона). У вријеме пандемије ковида која је финансијски унесрећила многе, богатство најбогатијих се  увећало за 70%.

У процесу масовне производње, савремени радник нема везу са производом који најчешће не одражава његове потребе, интерес и идентитет. Отуђење од људских односа је неизбјежно, јер профит је изнад свега, а конкуренција доводи до растакања солидарности и емпатије међу људима. Оно што је најузнемиравајуће на листи Марксових отуђења је губитак сопственог битка, када умјесто да се развијамо као цјеловито људско биће, постајемо средство за прекомјерно богаћење других.

Уморни и експлоатисани, без обзира на ниво образовања, било да радимо на фабричкој траци или руководимо маркетингом велике компаније, бомбардовани смо трендовима који нам обећавају медаљу у трци за задовољством и срећом, те многи од нас постају покорни конзумери. Као хрчци на точку, радимо, трошимо, радимо, трошимо... Гомиламо што нам треба и не треба, све оне стварчице које је произвео неки други отуђени радник. Купујемо у шопинг центрима, на интернету, у специјализованим радњама, мало ауто, па онда мало веће, кућу с три спаваће, па онда с још једном, док дугови расту и трансформишу човјека у власништво банке која му је посудила кредитну картицу и новац за некретнине. Уз камату, наравно.   

Говорећи и бројкама, 31,2 милиона Канађана користи кредитну картицу, а њен просјечан мјесечни баланс износи преко четири хиљаде долара. На крају сваког мјесеца, 43% потрошача немају довољно новца да исплате свој баланс, те просјечан потрошачки дуг износи, узмите воде и шећера, двадесет и једну хиљаду долара! И непрестано расте.

Отуђење у нашем врлом новом свијету, очигледно је на сваком кораку: на аутобуској станици, у чекаоници код зубара, у музеју, ресторану, аутомобилу, школи, канцеларији, чак и на романтичном састанку. И очи и прсти су на екрану мобитела, у виртуелном свијету диригованом алгоритмима који нас варају да смо владари своје судбине док нам крајње осмишљено елиминишу потребу за властитим размишљањем.     

Контрола репродукције из Хаклсијеве приче се чини научном фантастиком, све док се не упознамо са концептом ЕctoLife иза којег стоји љепушкасти Hashem Al-Ghaili, молекуларни биолог, научник и филмски продуцент. Његова идеја, за коју тврди да ће бити спроведена за неких десетак година ако законски буде одобрена, је да се родитељима омогући куповина беба из вјештачких утроба. Елитни пакет, за имућније сретнике, дозволио би одабир бебине интелигенције и физичког изгледа, чак и боје косе, очију и коже. Није тајна да научници широм свијета улажу огромне напоре да креирају вјештачку утробу која би спашавала пријевремено рођене. Све што човјек замисли, кад-тад оствари, то смо већ научили, једино је питање времена када ће мајке попут Ким Кардашијан које за своје трудноће изнајмљују утробе других, бити у стању да уз лате са пуно пјене одаберу из каталога између талента за пјевање и сликање... или оба, зашто да не, ако можете да приуштите такво дијете.  

У савршеном друштву Врлог новог свијета сви су лијепи и сексуално пожељни, јер им је биолошко старење заустављено; шездесетогодишњаци изгледају као двадесетогодишњаци, а такви и умиру. У нашем, више таштом него врлом свијету, двадесетогодишњацима се гурају под нос креме против подочњака и бора, а којекакве  машине, третмани и ласери, воде скупе битке против датума са родних листова. Неоспорна је културна опсједнутост љепотом и младошћу, подстакнута медијима и друштвеним мрежама са приказима идеализованих стандарда (постигнутих хируршки, филтерима и дигиталном манипулацијом), што ствара огроман притисак на појединца да се прилагоди нереалним физичким идеалима. Зашто наше друштво ставља претјерану вриједност на вањски изглед, је ли то намјерна дистракција од дубљих потрага и личног раста? Зашто се по друштвеним мрежама промовише култура поређења и валидације путем лајкова и пратилаца? Комодификација љепоте и младости има огромне економске импликације, покреће индустрију козметике, моде и естетске хирургије, и одржава циклус конзумеризма по мотивима који се воде профитом, не марећи за оне који пате од ниског самопоуздања, па чак и менталних проблема.

Хакслијеви јунаци су условљени да приоритизују уживање, личну срећу и прилагођавање друштвеним нормама, а да би били одвраћени од дубље интроспекције и критичког размишљања, навикнути су на дрогу, сому, која изазива еуфорију и умањује негативне емоције. Писац није ни сањао како ће се човјечанство лако навући на различите врсте дрога, од марихуане у виду капљица и бомбоница, до овисности од ајфона, Инстаграма, видео игара, телевизије, шопинга, трендова... било чега што одвраћа од стварности и помаже избјегавању дубљих егзистенцијалних питања и личних изазова. Преко двадесет посто Канађана задовољава критериј овисника од супстанци, било да је у питању нешто са улице или из љекарске ординације. Канадска либерална влада је дала све од себе да легализује марихуану, у Британској Колумбији није криминал ни посједовање тешких дрога до 2,5 грама. А што се тиче остале забаве, коцкања и браузања порно сајтова, оног момента када почне да има негативан утицај на појединца (изолација, губитак контроле и толеранције, здравствени и финансијски проблеми, осјећај кривице) значи да је постала адикција. Такве пацијенте статистика још није избројала.

Свако припада свакоме, мото је сексуалне слободе у роману, а мото канадске онлајн агенције Ashley Madison, основане 2002. у сврху сексуалног повезивања већ ожењених и удатих партнера је „Живот је кратак. Имајте аферу“. Моногамија је за многе монотонија, те је агенција у брзом року стекла преко 80 милиона чланова. Група хакера им је 2015. провалила у базу података и запријетила да ће објавити листу чланова, укључујући њихове кредитне картице, кућне адресе и сексуалне фантазије, ако се агенција не затвори... након што се затресла гора, а родио миш, агенција је привремено промијенила мото у „Пронађите свој моменат“. У међувремену је број онлајн агенција и апликација експлодирао, укључујући и оне са којима, небитно да ли сте у браку или не, можете инстантно пронаћи партнера за секс.

И у нашем врлом свијету понестаје слободе говора, уводе се закони који кажњавају протестовање и вријеђање, промовишу се идеје мањина јер се подразумијева да су у праву само зато што их је мање, охрабрује се диверзитет без обзира на квалификацију за посао и, поврх свега, много се прислушкује путем телефона и телевизора. Да ли сте примијетили да након што поведете конверзацију о нечему што треба да купите или о медицинској дијагнози, интернет почне да вас обасипа информацијама и рекламама на ту тему?

Важно је препознати да упркос свим паралелама са Хакслијевим романом, савремено друштво ипак има могућности за отпор и критику. Кроз образовање, активизам и медијско представљање, постоји потенцијал да се изазову и редефинишу друштвене норме и постигне инклузивније разумијевање самопоштовања и испуњења. Није срећа пара пуна врећа, не губимо свој битак и вјештину комуникације са живим људима. Највеће задовољство у животу, осим љубави, је способност да препознамо истинске вриједности.

И, ако већ нисте, прочитајте Хакслијеву књигу док заслужено одмарате овог љета.