Комеморација у спомен жртвама НАТО бомбардовања СР Југославије 1999. године

У Генералном конзулату Р. Србије у Торонту, 25. марта о.г. одржана је комеморација у спомен жртвама НАТО агресије на СР Југославију 1999. године, са освртом на погром на Косову и Метохији 2004. године. 

            Генерални конзул Василије Петковић је у свом излагању рекао да је пре 20 година почелa НАТО агресија на Савезну Републику Југославију која је уследила након неуспелих преговора у вези са решењем кризе на КиМ у Рамбујеу и Паризу у фебруару и марту 1999. године. Током преговора, Скупштина СРЈ је донела одлуку да не прихвати договор о присуству страних трупа у својој територији, након чега је тадашњи генерални секретар НАТО-а Хавијер Солана 23. марта 1999. године, издао наређење за почетак ваздушних напада, што је заправо била објава рата.

            Повучена је паралела између понуђеног Споразума из Рамбујеа са ултиматумом који је Аустро-Угарска упутила Краљевини Србији пред почетак Првог светског рата да дозволи присуство страних инспектора на српској територији. У оба случаја карактеристичан је захтев за присуством стране силе на територији суверене државе, што је било и остало неприхватљиво за нашу земљу.

            24. марта 1999. године, у 19.45 часова, на више локација у Србији, почели су напади ракетама и авијацијом, а Југославија је исте ноћи прогласила ратно стање. Током 11 недеља колико је трајало бомбардовање, погинуло око 2.500 цивила, од којих 79 деце, и 1.008 припадника оружаних снага СРЈ. У нападима су тешко оштећени инфраструктура, привредни објекти, здравствене установе, медијске куће и војни објекти, што је не само успорило, већ и уназадило српску привреду, а последице се осећају и данас.

            НАТО агресијом почињен је злочин према грађанима Р. Србије, без правног и било каквог другог легитимитета и агресија, по својим последицама, још увек траје. Било је пуно примера бомбардовања цивилних мета и колона избеглица што не може да се подведе под „колатералну штету“ јер је „из ваздуха било јасно уочљиво да то нису били војни циљеви“.  Посебно неприхватљиво је било коришћење оружја и муниције која су по свим међународним уговорима и споразумима забрањени - касетна муниција и муниција са осиромашеним уранијумом.

            НАТО пропаганда je желела да војну акцију прикаже као "хуманитарну акцију`` под, на изглед, безазленим именом - ``Племенити наковањ`` са циљем заустављања етничког чишћења косовских албанаца. Међутим, у два одвојена ваздушна напада на КиМ на избегличке колоне које су се кретале у правцу централне Србије, убијено је 147 косовских Албанаца, међу којима чак 30 новорођених беба, што је, поред страдања четворогодишње Милице Ракић и друге недужне деце и цивила био нечувен злочин у модерно доба и то на тлу Европе. После овог напада, чак су и неки косовски Албанци поставили питање оправданости НАТО агресије на СРЈ.

            Канадски генерал Луис Мекензи је, приликом обиласка Алексинца 6. априла 1999. године, који је бомбардован, како се касније сазнало, због тога што је родно место тадашњег начелника ГШ ВЈ Н. Павковића, изјавио да чин агресије НАТО снага нема оправдања и да је у питању злочин против цивилног становништва. 

            ГК Петковић је обавестио присутне да је у мају прошле године Народна скупштина Србије усвојила предлог о формирању Комисије за истрагу последица НАТО бомбардовања 1999. године по здравље грађана Србије, као и утицај на животну средину.

            У другом делу излагања учињен је осврт на погром Срба са КиМ 2004. године, његову повезаност са ратом против НАТО агресора из 1999. године, као и последицама по каснији ток догађаја у овој нашој јужној покрајини.

            На крају предавања, присутни гости су позвани да погледају изложбу фотографија које сведоче о стравичним људским жртвама и материјалним последицама НАТО агресије на нашу земљу.