Интервју са Весном Голдсворти - ГВОЗДЕНА ЗАВЕСА СУДБИНА ИЛИ САН О СЛОБОДИ

Када се у српским круговима каже да је неко у иностранству успео, пре свега се мисли на новац и славу. Успех Весне Голдсворти базира се на интелектуалној моћи и таленту у уметничком стваралаштву, званом књижевност.

Велико ми је задовољство и част да сам имала прилику да интервјуишем ауторку романа: Гвоздена завеса (2022), Чернобиљске јагоде (2005), Горски (2015), романа који су проглашени за најчитаније широм Европе и превођени на немачки, бугарски, холандски, италијански, каталонски, српски, шпански, шведски, пољски, португалски и румунски. Само Чернобиљске јагоде доживеле су око 250 критика у светској штампи; шест недеља на листи бестселера Франкфуртер Алгемајне Цајтунга. Да подсетимо читаоце да је ова књига аутобиографска и слика детињство и младост коју је Весна Бјелогрлић Голдсворти провела у Београду, као и њене прве кораке у области поезије и књижевности уопште. Ово је и својеврсна слика живота и навика нас који смо живели у социјалистичком друштвеном уређењу. И тематика Гвоздене завесе има сличан оквир – главна јунакиња из ушушканог живота црвене принцезе одлази на Запад и доживљава нови живот у окружењу које је познавала само кроз литературу…

У доба друштвених мрежа и све тежег препознавања правих вредности, Ваша нова књига наилази на леп пријем и похвале на Западу. Није ли тај засићени запад ипак жељан  нечег новог, аутентичног, различитог?

Да, стално се трага за нечим новим јер је засићење на тржишту огромно. Тешко је објавити књигу, а још теже после бити примећен. Али, од моје прве књиге прошло је четврт века тако да ја сигурно нисам нека новост. Не могу да говорим уопштено о Западу јер је пријем мојих  књига био толико различит од земље до земље, а са Гвозденом завесом многе преводе тек очекујем. У Немачкој и Аустрији, рецимо,Чернобиљске јагоде имале су четрнаест издања, позоришну  представу,  рекламе  на  метроу  и бројне телевизијске емисије. Међутим, иако су у Британији биле бестселер и имале серијализацију на Би-би-сију, нису доживеле америчко издање. Сећам се да је пар тамошњих издавача сматрао да је то „сувише европска књига“. Парадоксално, после се британско издање тамо добро продавало, чак је уврштено у лектиру на универзитетима. Измишљање Руританије објављено је, пак, прво у Америци, а Вашингтон пост дао је књизи целу насловну страницу свог књижевног додатка. С нестрпљењем очекујем северноамеричко издање Гвоздене завесе у фебруару јер је Нортон један од најеминентнијих издавача „преко баре“. У Британији је роман поздрављен као један од најзначајнијих романа у 2022, али знам и да су укуси различити. Имам пријатеље међу британским писцима који су у САД звезде, а овде је њихов одјек осетно мањи. То су два света иако је језик исти. Канада, такође, има своје специфичности, свој укус.

Женски рукопис све чешће доноси нови угао гледања на свет и појаве у друштву. Да ли је жена у политици, књижевности, техници, само мода или је и нешто више?

На ово питање може се одговорити на више начина. Књижевност коју пишу жене стара је колико и књижевност сама, од Сапфо наовамо. Византијски свет се може похвалити невероватним достигнућима жена писаца, од Ане Комнине до наше Јефимије. У Британији су највећи класици деветнаестог века управо жене – сестре Бронте, Џорџ Елиот. Па ипак, морале су да објављују под мушким псеудонимом да би биле озбиљно cxваћене. Такозвано женско писмо, идеја да жене пишу друкчије од мушкараца, новијег је датума; представља један специфичан, флуидан стил. Ја књиге писане тим стилом, рецимо Маргарит Дира или Елен Сиксу, много волим, али то није мој стил писања. Књижевност је добра или лоша, а не мушка или женска. Исто важи и за политику итд. Међутим не заборављам да је и дан-данас женама много теже да се искажу јер је свет и даље кројен по мушкој мери. Моја мајка се бојала да ћу у Енглеској морати да радим двоструко више да бих постигла половину успеха који бих постигла на матерњем језику. Можда је то тачно и за жене уопште. Жена странац: двоструки хендикеп. Али имам сина и знам да је свет суров и према дечацима. “Треба знати стићи и утећи и на страшном месту постојати.”

Већ смо навикли да наши људи постижу врхунске резултате у области технике, бизниса, спорта. Ви сте звезда у области литературе енглеског говорног подручја. Да ли се британска публика према Вама односи као према егзотичној појави у својој средини или сте јој се представили у форми и по садржају какав се на том културном простору ређе јавља?

Питање се чини једноставним, а заправо је крајње комплексно. Ја сам своју универзитетску каријеру изградила на проучавању слика Балкана у књижевности и филму и знам колико је идеја балканске егзотике, дивљег истока Европе, штетна када се из индустрије забаве пренесе у политику. Измишљање Руританије то објашњава на готово триста страница. Међутим, свесна сам своје различитости, чињенице да сам ја српски писац на енглеском језику и да припадам у том смислу једној бескрајно малој групи. То ми нимало не олакшава ствар, можда је чак и отежава. Шта помисли британски читалац кад види моје име на корици књиге? Да ли се боји да ће то бити неко заморно штиво о делу света о коме зна врло мало, а нема неку мотивацију да сазна више?  Предност дуге каријере, неких награда, стотина приказа, јесте да сад не мора много да размишља. Али, ако се моје име препознаје, ако ме понекад зауставе чак и у једном мегалополису као што је Лондон да би се сликали са мном, па више не смем да лутам рашчупана и „апа-драпа“, како би то рекла моја бака, то не значи да сам звезда. Њих је у књижевности врло мало.

Да ли су гвоздене завесе судбински изазов у животу сваког емигранта из источноевропске земље или је превазилажење гвоздених завеса ослобођење?

Идеја Источне Европе се мења. Она завеса коју описује мото мог романа, од Шћећина до Трста, померила се већ 1948. даље на исток. Онда су после 1989. бивши совјетски сателити кренули у Средњу Европу, па даље на запад у Европску унију, а Југославија у светлију прошлост. Сада сви говоримо о новој гвозденој завеси. Желела сам да се вратим у осамдесете да бих промислила управо то: значење слободе. Моја јунакиња Милена својом судбином исцртава разлику између Истока и Запада, па на неки начин и немогућност ослобођења. Ми смо таоци управо тих подела.

Да ли би роман Гвоздена завеса мање био занимљив да је јунакиња из нижег сталежа? Искуство доласка у капиталистичку, високоразвијену земљу, јуна-киња романа доживљава као разочарење, али се не изненађује, већ се хвата у коштац са неоче-киваном реалношћу. Како дожи-вљавате класне разлике у Енглеској и да ли су оне и данас тешко премостиве?

Да је роман о једној од оних стотина жена са истока, рецимо, које се мyче по западним старачким домовима, могао би бити моћан и добар. Замислите шта тек те жене виде. Гвоздену завесу инспирисала је делом и Еурипидова Медеја, прича о варварској принцези која се удаје за цивилизованог Јасона, Грка, а знамо како се то завршава. Занимала ме је идеја судбине на истоку и западу: Стари Грци верују да је испуњавамо, ма колико бежали од ње, на западу изгледа верују да можете да будете шта хоћете само ако то довољно желите, на томе се гради милион „селф-хелп“ књига. На истоку за све кривите систем, на западу би онда требало да кривите само себе (смех), а не класне разлике и све остало што вас свакодневно онемогућава да остварите пун потенцијал. Северна Америка би требало да буде мање класна од Британије, а мени се понекад чини баш супротно: тамо се рецимо наслеђују политичке функције на начин који би у Британији био тешко замислив. Династија има свуда.

Жена као емотивно биће и као интелектуалка – постаје ли она све занимљивија и вишеслојнија? Да ли је жена у данашњем друштву слободнија него било када у историји и да ли је због тога срећнија? Колико је способна да руши уврежене предрасуде и да ли јој хумор и иронија помажу у томе?

Нисам сигурна да имам одговор на прво питање. Жене су образованије него било када раније или је бар тако у оним деловима света где им је образовање дозвољено и доступно. У тим истим деловима света сигурно су и слободније него досад. Срећа је комплексна ствар. Мислим да се у богатом свету око питања среће ствара непотребан притисак, срећа постаје некаква амбиција коју треба остварити. Ја много волим да се жалим на све и свашта: и то је нека срећа, можда источна срећа, та слобода да ми све смета (смех).

Сматрате ли да је Исток сачувао традиционалне вредности у култури, религији и друштвеним односима или је конзервативан?

То је неко стереотипно виђење Истока, како Истока Европе тако и Истока уопште, од Трста до Токија. Традиционалне вредности и конзервативизам су два начина да се опише иста ствар. Ако мислите на Исток Европе онда је ту социјализам донео радикално нове вредности, а пад социјализма носталгичну жељу да се врати нека често измишљена прошлост. У пракси транзиција значи и ту суровост поновне акумулације капитала која доноси мали број богатих и радничку класу која је мање заштићена него на Западу. Нисам политичко биће, не знам да ли се то после 1989. могло избећи. Социјализам, показало се, није био ништа мање труо од капитализма.

Не могу а да Вас не питам: Да ли сматрате да је љубав са песником највећа и најнеизвеснија авантура? Нису ли велике љубави само увод у трагедију?

Симпатично питање.Одговор је потврдан можда само за романтичарске песнике, њихове бојеве и двобоје, било да се ради о Бајрону у Грчкој, Шелију у Италији, Пушкину у Русији. Многи песници социјализма били су песници естаблишмента, са становима и привилегијама, па би већа авантура било заљубити се у водоинсталатера. Таквих песника естаблишмента има и на Западу, да се разумемо, тиме се управо бавим код Џејсона кога мој роман хвата у тренутку када од млађаног романтичара постаје опортуниста. Али, пазите, он је притом врло талентован песник. А волим ону Арагонову песму која каже да нема срећних љубави. Нађите је.

Волите ли Црњанског? Уживала сам у Вашем Ламенту над Лондонградом, посебно у оном делу где кажете: „Црњански јесте дух с којим ја можда разговарам, али…“

Црњански и ја: то је некакво опште место мојих разговора са српским новинарима, из потпуно очигледних разлога. Довољно је да кажем да пишем романе о Лондону, па да то српском читаоцу нешто значи и симболички док је за хиљаде мојих читалаца на енглеском па и другим језицима то тек буквална чињеница. Велика већина и оних најобразованијих нема појма ко је Црњански. Ја сам главног јунака мог првог романа, оног тужног пребогатог Руса Горског, назвала Роман. Британци мисле да је то због Абрамовича, а није. То је због Милоша. Његова поезија, то је некакав мој животни фон. Ја не могу, кад пишем, у реченицу да убацим реч међутим, а да не помислим на Ламент. Претерујем, али не толико колико мислите. А притом ме онај џангризави Црњански много љути, онај његов крхки и често неоправдани осећај супериорности према Енглезима, па некакво ниподаштавање старијих жена које је сразмерно његовој идолизацији младог женског тела. Видите већ како ми диже притисак (смех). Ништа му не праштам, али се клањам његовом дару.

Шта вас у последњих десетак година одушеви, а шта разочара када се вратите у Србију? Како видите нашу књижевну сцену и колико имате времена да је пратите?

Увек се дешава исто: док стигнем са аеродрома до Газеле, као да никада нисам ни одлазила. То, тај континуитет дружења, смех и тајне, места у граду где се налазимо, књижаре, скривене мале радњице које обожавам, посластичарнице са кестен пиреом, концерти на Коларцу и на њима неке бакице у астрагану којима се све више приближавам, она једна посебна пријатност мог београдског света: одушеви ме што све то одолева и постоји. Разочара ме рушење и загађење града, комплексност система у коме већ три године немам ни српски пасош ни личну карту јер увек треба бар пет дана више него што ми се каже преко телефона у поласку па се у Лондон вратим тужна и празних руку, као да ми неко шапуће да можда нисам онолико „наша“ колико замишљам.

Пратим српску књижевну сцену. Пријатељи ми шаљу и препоручују књиге а људи са којима сам одрастала сада чине добар део те сцене. Још чешће ми британски издавачи шаљу књиге на српском да прочитам и вреднујем да ли заслужују превод на енглески. Ако препоручим десет, од њих се објави једна или ниједна. Овде се и даље јако мало преводи.

Сматрате ли да је наша жена у дијаспори одговорна за очување матерњег језика своје деце и колико је то важно?

Одговорни сy и мајка, и отац, и школа, и црква, и матична земља, а не само и увек жена. Мислим да јесте важно, не само за очување језика самог и не само y дијаспори, већ и за тy децу, за њихово лично богатство. Верујем у онy изреку „колико језика знаш толико људи вредиш“. Сваки језик отвара читав један свет. Притом знам и колико је тешко, посебно нама који смо окружени огромном глобалном снагом енглеског језика. Он yгрожава и језике на извору, а камоли далеко од њега. А то кажем као неко ко је писац на енглеском и ко живи y енглеској породици, дакле са пyном свешћу о лепоти енглеског језика. Има у глави довољно места за оба.

Како сте доживели пријем у Краљевско књижевно друштво (The Royal Society of Literature), где се приступ потписује пером лорда Бајрона? Можете ли себе видети на још неком трону енглеске и светске књижевности?

То је заиста огромна част. Свечаност пријема има тај тренутак у коме се ви потписујете у књигу чланова, списак на пергаменту, а негде изнад вас су Бајрон, Дикенс, Елиот, Шо... да не ређам. Дрхтала ми је рука. Гласање је тајно, али та помисао да ме је неко предложио, да сам онда изабрана међу ко зна колико кондидата да своје име упишем баш ту: мени је енглеска књижевност подарила нешто веома битно. Лагала бих ако бих рекла да ми награде не пријају, оне су и пут до много више читалаца, али покушавам да не размишљам о њима. Била сам у жиријима довољно често да знам колико ту има елемената лутрије.

Желимо Вам успешан излазак Гвоздене завесе на америчком, канадском и светском тржишту у фебруару 2023. године, а након изванредне промоције Вашег најновијег романа у Европи, а ту убрајам и Србију.