Завичај је брижна мајка - Арно Гујон, директор Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону

Где год да су наши људи у свету, важно је да знају да их дедина кућа чека да је обиђу и унесу јој нови живот

Љубав чини чуда, свакојака, па и то да странац научи српски језик, кажу, један од најтежих. Али дан за дан, сати и сати преданости и радости учења, испреплетени дубоким осећајем за правду, која постаје права реткост међу људима, учинила су да Арно Гујон почне да говори и мисли на српском. Тог тренутка престао је и да буде странац.

• Српски језик је јако тежак, али је и веома леп – каже у разговору за наш часопис Арно Гујон, директор Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону. - Заволео сам га чим сам почео да га учим, а уз љубав је све, наравно, могуће, па и научити српски. Ипак, много сам читао и пре свега сам учио српски кроз књиге.

Шта вам је било најтеже?

• Најтеже ми је било да савладам падеже. Али, био сам упоран. Најважнији су посвећеност и редовно учење. Током пет година посветио сам сваки дан пола сата учењу српског језика. Некоме ко је рођен овде довољно је да учењу посвети и по пет минута дневно и већ за неколико месеци постићи ће одличне резултате када је у питању култура говора. Нико није рођен са способношћу да лепо говори, него је то потребно научити.

Шта је вас определило да се толико посветите српском народу?

• Имао сам ту срећу што сам од свог оца могао да чујем истините приче о Србији и Србима, о томе шта се дешава на Балкану. Тада сам имао 13 година. Док смо били изложени медијској пропаганди против Срба, мој отац је успевао да разлучи истину од лажи, пропаганду од истинитог извештаја. Увидели смо да је Србији и Србима учињена велика неправда и често смо разговарали на ту тему у кругу породице. Када је мој професор историје оправдао бомбардовање РТС-а и уопште разлоге за НАТО бомбардовање тадашње Југославије, јавио сам се и рекао да тиме што бомбардујемо нама пријатељски народ, не чинимо хуманитарно дело и да је убијање новинара ратни злочин. Професор се толико изнервирао да је хтео да ме избаци с часа.
• Отац ми је после рекао да сам исправно поступио и да увек треба бранити истину, чак и онда када си у мањини.

Како сте кренули да конкретно помажете Србији и Србима?

• Када се десио погром на Космету 2004. године, то ме је погодило једнако као и да руше моју цркву у Греноблу и одлучио сам да урадим нешто више, па сам се с братом и сестром дао у скупљање хуманитарне помоћи за Србе. Дошли смо на идеју да продајемо колаче на излазу из цркве у Греноблу, недељом ујутру. Колаче су спремале моја мајка и сестра. Кад смо скупили 60 евра, могли смо да напунимо резервоар, са 1500 евра могли смо да изнајмимо комби. Потом сам основао хуманитарну организацију „Солидарност за Косово“.

Шта мислите да је најпотребније Србима на Косову?

• Поред безбедности, најпотребнија им је економска сигурност. Моја организација „Солидарност за Косово“ сваке године помаже самоодрживе пројекте, делимо стоку и пластенике, како би људи живели од свог рада, а не од помоћи. Срби на КиМ су вредни и радни, треба им само помоћи на почетку, да крену да раде. Управо смо привели крају фарму за краве музаре у Грачаници и планирамо проширење постојећих фарми и изградњу сокаре да би воће с КиМ могло да нађе пут до тржишта.

Која је по вама највећа неправда која је учињена Србији?

• Према Србима је учињена огромна неправда деведесетих година прошлог века. Бомбардовање, као пример агресије без преседана, где на једну суверену земљу напада готово читав НАТО, мимо одлуке Савета безбедности УН, и у својим ваздушним нападима користи муницију забрањену ратним конвенцијама попут осиромашеног уранијума. Tо је злочин. Неправда се чини према Србији и данас. Бомбардовање је било само увод у покушај отимања Косова и Метохије, колевке српског народа и његове културне заоставштине. Али Срби су отпорни и истрајни и увек су били на правој страни историје, спремни да поднесу највеће жртве.

Зашто већина прве генерације Срба рођених у иностранству већ не зна српски језик и мало зна о српској култури и традицији?

• Те прве генерације често говоре српски штуро само код куће, с родитељима, а ако су из мешовитих бракова, онда ни толико. Кад је дете свуда изложено језику земље у којој живи, у школи и свим ваншколским активностима, чак и када с родитељима говори српски, то често није довољно. Причала ми је једна самохрана мајка, како њено дете, иако му се она увек обраћа на српском, све разуме али одговара на енглеском. Због тога је један од приоритета Управе којом руководим, оснивање допунских школа српског језика, у којима деца не уче само српски и ћирилицу већ и српску културу, традицију и историју и имају прилику да на матерњем језику говоре са својим вршњацима.

Да ли мислите да се Срби рођени у дијаспори, можда, стиде свог порекла? Или желе да се што пре утопе у глобалну културу?

• За нешто више од две године колико сам у Управи, обилазио сам српску дијаспору у европским земљама и САД и видео сам баш супротно, да су поносни на своје порекло иако су одлично адаптирани на друштва у којима живе. Вероватно има и ових других, које сте споменули, али нисам стекао утисак да је то масовна појава.

Кажу да одлично познајете српску историју. Који историјски догађај је на вас оставио јак утисак?

• Тешко је издвојити само један догађај. Јунаштво српских витезова у Косовском боју, који су се жртвовали не само за Србију већ и за целу Европу, затим Церска и Колубарска битка када су Срби потукли надмоћно Аустроугарско царство, па пробој Солунског фронта у Великом рату када су се херојски вратили у своју отаџбину, све до Кошара и отпора агресији НАТО. Срби могу да буду поносни на своју славну историју.

Како сарађујете са српском дијаспором у Америци?

• Откад водим Управу, два пута сам био у Америци. Прошле године за Божић у Чикагу, а ове године у Вашингтону. На конференцији дијаспоре коју је организовао амбасадор Марко Ђурић, упознао сам представнике наше дијаспоре. Покренули смо отварање допунских школа српског језика у САД. У сарадњи с Министарством просвете Србије отворићемо допунске школе у Чикагу, Милвокију и Аризони. Српска дијаспора у Америци је једна од најстаријих на свету, а до сада није постојала ниједна допунска школа у систему нашег Министарства просвете.

Када да вас очекују канадски Срби?

• Још нисам имао прилику да боравим у Канади, али верујем да ћу доћи јер знам да је наша дијаспора тамо многобројна и добро организована.

Француска вина су најбоља на свету, а каква су српска?

• Српска вина из Велике Хоче су одлична.

Шта бисте младима из српске дијаспоре рекли о Србији?

• Позвао бих их да дођу у завичај, да обиђу куће својих родитеља, дедова. Где год да су у свету, важно је да знају своје корене. Србија је њихова домовина и ту су увек добродошли. Волео бих да једног дана одлуче да се настане у Србији.