Свето дрво запис

Стари Словени су одувек гајили дубоко поштовање према природи, а посебно према дрвећу. Постојао је стари српски обичај да се клекне пред дрво пре него се посече да би се замолило за опроштај. Међутим, овај обичај се скоро сасвим изгубио у новије време.

Некада је у скоро сваком српском селу постојало једно дрво -светилиште. Такво дрво се звало „Запис“, због тога што је на њему био урезан или записан крст. Такво дрво је било освештано. Према српском историчару религије, Веселину Чајкановићу, запис потиче још из паганских времена, пре хришћанства, када је имао улогу храма. За запис се бирало крупно дрво, најчешће храст, и представљало је светињу за село. Храст је код Старих Словена сматран дрветом Перуна, бога громовника. Осим храста, запис може бити и тиса, граб, цер, крушка и липа.

Свето дрво запис је било заштитник сваког места. У турско време запис је служио уместо цркве – под њим се служила литургија. Под њим су се читале молитве, под њим се држали народни зборови и суђења, он „штити од грома“. На њега се не сме пењати или под њим спавати, плодови му се не смеју кидати нити гране ломити, и он се никада не сече. И дан-данас у неким крајевима, мештани не смеју померати нити скупљати чак ни гране које су саме од себе отпале.

Село може имати више записа: главни запис је био у центру села и било је главно култно место. Често је постојало и неколико других записа који окружују село са свих страна. Улога записа је била најважнија у време обележавања сеоске славе-заветине, када су се на том месту окупљали сељани као у цркви. Заветина или прослава у част заштитника свеца једног села имала је велики значај. Име јој потиче из времена када се село заветовало да ће прослављати свеца који им је помагао да се спасу од великих невоља. Славље је почињало окупљањем код „записа“, где је свештеник заједно са сељанима читао молитву. Увек се најпре поново урезивао крст на истом месту у дрвету, а затим би се дрво обишло три пута, и на крају поливало вином. Урезани крст је стајао на западној страни „записа“, да би они који стоје испред њега били окренути према истоку, као према олтару у цркви. Након што би се дрво-запис даривало цвећем и плодовима, кретала је Славска литија око села. Исти ритуал се понављао и код другог дрвећа за које се веровало да је свето. У току литије изговарале су се молитве за заштиту села од болести и несреће, суше  или неких других временских непогода. После литије, сељани су се славље настављали гозбом и весељем.

Поред дрвета-записа обично су се постављали и тзв. трпезари, направљени од неког већег камена или дрвета, где су се остављали дарови. Понекад је простор око дрвета ограђиван дрвеном оградом који се у Шумадији звао порта. Поред трпезара у неким крајевима источне Србије су подизане и једноставне грађевине, собрашице. Подигнуте поред дрвета-записа, собрашице нису имале зидове, већ само мали кров. Под кров би се сместили клупа и сто. Ту се обедовало у време сеоске славе. После Другог светског рата прослављање сеоске славе поред „записа“ у неким селима је било забрањено да би се цео обред преместио у двориште цркве.

Иако се прослава сеоске заветине поред „записа“ више не уобичајава, веровање да ће свако ко оскрнави дрво-запис бити кажњен и даље је веома присутно у Србији. Проучавања етнолога о овом лепом обичају су потврдила да сељани и данас знају које је дрво обележено као „запис“ и готово се сви придржавају правила да оно не сме да се оштети. Колико је присутно поштовање према светом дрвету показују и истраживања у источној Србији, где се не дира чак ни отпала кора са дрвета. У једном селу код Зајечара забележен је случај да дрво које се срушило на пут није померано зато што је „запис“. Сељани из тог места су чак изградили нови пут, да свето дрво не би померали.

Свето дрво је имало значајну улогу не само у религијском већ и у друштвеном животу људи. Како се сматрало да на светом месту човек није смео да лаже, ту су се некада обављала суђења, или се исповедало. Поред „записа“ се одлучивало и о важним стварима у животу заједнице. Тако је, Други српски устанак 1815. године подигнут поред једног храста-записа, познатог под именом „Таковски грм“.

Сличан однос према дрвету постоји и у Македонији, мада се тамо култно дрвеће не назива записом. У региону Ђевђелије на Ускрс причешћују крушку: најпре је окруже иконама, а затим свештеник чита Јеванђеље и шкропи дрво светом водом, а затим ставља причест под кору дрвета. У другим областима су постављали крст, огњиште и камени сто поред дрвета израслог на брдашцу близу воде.

Порекло и значење обичаја сечења бадњака

Култ дрвета у народној религији и дан-данас се одржао кроз најважнији религијски празник Божић, где бадњак представља божанство, демона вегетације који се ритуално спаљује да би се поново родио. Тиме се ритуално подржава природни животни циклус обнављања.

Сам обичај сечења бадњака има хришћански смисао – гране церовог или храстовог дрвета се спаљују да би се поново родиле. Због тога се према обичају бадњак сече у рану зору и у рукавицама, а приликом сечења приноси му се житна или животињска жртва. Обично старешина куће сече бадњак, али тек након што је бадњаку честитао Божић, и увек уз извињење и молбу за опроштај.

Приликом уношења бадњака у кућу, укућани му приносе жртву: посипају га житом, а каткад и преливају вином, а негде је био обичај да сви укућани љубе бадњак. Бадњак се на Божић ритуално спаљује, а приликом спаљивања се џара ватра уз жељу за срећу, добро здравље, радост, плодност, добар род усева и напредак.