Dr Vukan Vučić, profesor u penziji Univerziteta Pensilvanije u Filadelfiji

AKADEMSKI USPEH NA SVETSKOM NIVOU

Vukan Vučić je profesor Saobraćajne tehnike i urbanizma u penziji Univerziteta Pensilvanije u Filadelfiji, drugog najstarijeg univerziteta u Severnoj Americi.

Napisao je veliki broj stručnih i naučnih radova i održao stotine predavanja na univerzitetima, stručnim konferencijama i javnim tribinama.  Radio je kao konsultant za urbani transport u mnogim gradovima severne Amerike, Rusije, Kine i drugim zemljama. Kao ekspert u oblasti saobraćaja, dr Vukan Vučić je imao značajan uticaj na razvoj lakog šinskog prevoza Light Rail Transit – LRT - moderni tramvaj čija je pruga odvojena od drugog saobraćaja i na raskrsnicama ima specijalne signale.  Učestvovao je u planiranju LRT, metroa ili regionalne železnice u San Francisku, Vašingtonu, Edmontonu, Pertu, Bergenu, Moskvi, Mančesteru, Rimu i Napulju, Beogradu i Singapuru gde je bio i savetnik ministra saobraćaja itd. Dragocen je njegov doprinos razmeni iskustava između gradova Evrope i Amerike. Trenutno pomaže gradovima Rusije i Kine da uče iz iskustava američkih i evropskih gradova – njihovih rešenja kao i grešaka.

Dr Vukan Vučić je autor nekoliko knjiga i dobitnik mnogobrojnih priznanja: medalja Dr Friedricha Lehnera (Minhen, 1982); nagrada za „Životnu karijeru visokih akademskih dostignuća za JGP“ (Hjuston, 2014); počasni doktorat – „Honoris causa“ -  koji mu je dodelio CNAM univerzitet u Parizu (2011) i Univerzitet Waterloo u Kanadi (2014). Inostrani je član Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU, Beograd, 1994) kao i Ruske akademije arhitekture i gradjevinskih nauka (RAASN, Moskva, 2006).

Život profesora Vučića je priča o uspehu, znanju, porodici, životu u imigraciji, životnim vrednostima, očuvanju srpskog identiteta. Zamolili smo Vukana Vučića da deo svoje bogate, poučne i inspirativne životne priče podeli sa našim čitaocima. Vodila sam virtuelni intervju sa gospodinom Vučićem dok je on leteo preko Pacifika u petnaestomilionski kineski grad Tjandžin gde je pozvan kao konsultant za gradski saobraćaj.

MLADOST U SRBIJI

SAN: U Beogradu ste odrasli i studirali i posle studija otišli prvo u Evropu, pa u Ameriku. Kažite nam o vašoj porodici  i čega se sećate iz perioda dok ste još živeli u Beogradu?

Moji roditelji su prešli iz Jagodine u Beograd 1931. godine, gde sam ja rođen 1935. Moja sestra Lidija i ja volimo i ponosni smo na Beograd, njegov jedinstveni položaj nad Dunavom i Savom, Kalemegdan, istoriju i međunarodnu (i još uvek jugoslovensku) orijentaciju jaču nego u bilo kom gradu bivše Jugoslavije.

Naš otac, dr Radmilo Vučić, bio je do rata 1941. profesor u Muškoj učiteljskoj školi. Pošto je predavao filozofiju, nije mogao (ni hteo) da posle rata to zameni marksizmom, pa je morao da predaje nemački i engleski jezik u gimnazijama. Onda je prešao na Bogoslovski fakultet, gde je predavao psihologiju religije i pedagogiju do svoje 75. godine (živeo je 96 godina).

Naša majka, dr Marija Vučić, predavala je psihologiju u Ženskoj učiteljskoj školi do penzionisanja 1950. godine. Posle toga je još 12 godina bila aktivna: osnovala je savetovalište za roditelje, radila je kao psihosomatski savetnik u bolnici u Beogradu i držala mnoga predavanja u školama i na javnim tribinama. Za svoje aktivnosti dobila je nagradu grada Beograda 1963. godine. Majka, poreklom Slovenka, i naš otac su bili oduševljeni Jugosloveni.

Moja sestra, dr Lidija Vučić, penzionisani je profesor psihologije na Beogradskom univerzitetu. Izvela je stotine studenata psihologije, objavila nekoliko knjiga i mnogo stručnih članaka, učestvovala na medjunarodnim konferencijama. Sa njom smo u veoma bliskim odnosima: ovog leta jedanaestoro nas, naša deca i unuci ju je posetilo u Beogradu!    

Sada, u poznim godinama, često mislim o svojim „ranim“ godinama. Pred rat 1941. život je taman postajao bolji, mogli smo da kupimo stvari, idemo na letovanja itd. Ali usledilo je bombardovanje 6. aprila i okupacija. Sećam se kad je Hitler objavio rat Rusiji 22. juna 1941. Nemačko bombardovanje je bilo  strašno, ali američko-britansko bombardovanje 1944. godine i to stambenih delova grada, nas, koji smo bili saveznici, bombardovanje Leskovca i Niša, a ne Zagreba, oduševljenog Hitlerovog saveznika NDH – to nam je pripalo teže nego nemački napad 1941. Nikad nisam ni ovde u SAD-u uspeo da saznam ko je doneo tu kriminalnu odluku bombardovanja Srbije 1944. Rado pamtim i godine 1945-60, jer čovek najviše raste i uči u periodu škola i fakulteta.

SAN: Kao dečak ste bili opsednuti posmatranjem tramvaja po gradu. Počeli ste da pišete Novine o beogradskom transportu sa deset godina i Novine su izlazile čak tri godine!

Već sa deset godina sam razvio interes za saobraćaj. Kako je Gradsko saobraćajno preduzeće (GSP) obnavljalo tramvaje posle ratne štete (1945. godine samo 22 vozila su bila u voznom stanju) ja sam to pratio i znao sve tramvaje po njihovim brojevima. To me je toliko interesovalo, da sam 1946. počeo da „izdajem“ (tj. kucam na pisaćoj mašini  i crtam, kasnije prenosim slike iz novina) dvonedeljne novine „Novosti o tramvajima“. To su onda čitali moji ukućani i prijatelji. Kada su uvedeni autobusi, pa 1948. i trolejbusi, ja sam moje „novine“ prekrstio u „Beogradski saobraćaj“.

SAN: Kako ste došli na ideju da odete u Ameriku?

Još kao dečko za vreme Drugog svetskog rata prateći događaje i frontove na mapi Evrope, zainteresovao sam se za druge zemlje i geografiju celog sveta. Posle rata, slušao sam od prijatelja, čitao i gledao filmove o Americi (SAD) i vrlo se zainteresovao za tu zemlju. Već onda sam počeo da maštam da jednoga dana živim u Americi. Kao ‘tinejdžer’ u gimnaziji počeo sam da učim engleski, da se dopisujem sa svojim vršnjacima u SAD-u, Engleskoj, Nemačkoj, Švajcarskoj, itd. U meni je vladao „svetski duh“ i počeo sam već tada da širim svoje veze i znanje iz Jugoslavije na druge (većinom zapadne) zemlje.

Posle mnogo teškoća dobio sam 1957. pasoš za putovanje u zapadnu Evropu, gde sam posetio prijatelje u Nemačkoj, Danskoj i Engleskoj. Tu sam posećivao saobraćajna preduzeća i ustanove, doneo mnoge stručne materijale i napisao nekoliko članaka u tehničkom časopisu „Saobraćaj“.  Čak sam postao i prvi student koji je držao predavanje u Društvu inženjera i tehničara u Beogradu.

AMERIČKI SAN

SAN: Kako ste uspeli da odete u Ameriku?

Bio je to dug i komplikovan put. Čim sam diplomirao na Saobraćajnom fakultetu u Beogradu 1960. godine prijavio sam se i bio primljen na tri univeziteta u SAD, ali nisam dobio stipendiju, tako da nisam mogao da to prihvatim. Međutim, uspeo sam da dobijem praksu u gradskom saobraćajnom preduzeću HHA u Hamburgu koje je gradilo U-Bahn (metro). Tri meseca prakse sam preživeo sa minimalnom kompenzacijom od 100 maraka mesečno, a onda sam se prijavio i dobio mesto inženjera u Odeljenju za planiranje (sa platom od 850 maraka).

Moj željeni „skok u Ameriku“ se ostvario opet jednim srećnim događajem. Kad je profesor John Reps sa Cornell University posetio Beograd 1959. i održao predavanje na Arhitektonskom fakultetu, ja sam to predavanje prevodio (delimično i simultano) i tako se upoznao  sa njim. Iz Hamburga sam mu pisao da bih hteo da dođem u SAD, i on je moje pismo poslao sa preporukom jednoj saobraćajnoj firmi u Njuhejvenu u Konektikatu koja mi je ponudila posao i izradila da dobijem „First Preference Visa“ kao stručnjak kojih nema dovoljno u SAD-u. Tako mi se „otvorila“ Amerika.

SAN: Kako ste upoznali vašu suprugu?

U Beogradu sam se od 1957. godine zabavljao sa Radmilom Zeljić. Iako je to bila velika ljubav, mi smo se rastali jer su nju roditelji poslali u Pariz, a ja sam imao još godinu dana studija i planirao svoj pohod na zapad. Kada sam došao u Hamburg u junu 1960, Rada je bila u Engleskoj i onda prešla u Pariz da studira na Sorboni. Ja sam joj tada napisao da nameravam da „nekako“ odem u Ameriku. Nastavili smo da se dopisujemo i kada sam ja saznao da ću dobiti vizu za SAD ponudio sam joj brak.  Rada i ja smo se 28. 12. 1960. godine venčali u Ruskoj katedrali u Parizu. Posle venčanja ja sam se vratio u Hamburg da zaradim novac za vožnju brodom do Njujorka (sada za oboje), a ona je ostala u Parizu da završi studije. Posle pet dana vožnje  brodom „United States“ stigli smo 12. aprila 1961. godine u Njujork sa $314 u džepu i tako smo počeli novi život kao mladi par u SAD-u!

SAN : Kako ste gradili karijeru u Americi?

Počeo sam od rada u privatnoj firmi u Njuhejvenu (New Haven, Connecticut). Godine 1963. sam bio primljen na studije za magistraturu i doktorat na Kalifornijskom univerzitetu. Godine 1967. sam na Univerzitetu Pensilvanije u Filadelfiji osnovao program Saobraćajne tehnike. Tu sam posle izvesnog broja godina napredovao do šefa katedre („UPS Foundation Professor of Transportation“, 1990) i predavao do penzionisanja 2010. godine.

SAN:  Da li ste bilo kada bili izloženi diskriminaciji u životu i na poslu?

Diskriminaciju nisam nikad osetio. U vreme krize Jugoslavije i terorističkog bombardovanja Srbije bio sam više puta intervjuisan i uvek sam sa svojim daleko boljim poznavanjem situacije pobijao propagandu protiv Srbije. Kada su u časopisu New York Times Hrvati i njihovi fašistički saveznici objavili veliki napad na Srbiju, nas 15 profesora univerziteta smo uspeli da odgovorimo u istim novinama, pokažemo njihove laži i iznesemo činjenice. Nažalost, politika SAD se generalno pogoršala i ja sam sada često kritičan prema njoj, naročito što nije prijateljska prema Srbiji.

SAN: Koje su glavne odrednice vaše stručne ekspertize i karijere?

Znatno sam razvio i objavio u knjigama definicije, opis, analizu i teoriju  o svim vidovima gradskog prevoza, kao i uticaj tih vidova na karakter grada i kvalitet života u njemu. Kroz moje knjige i predavanja objavio sam svoje detaljno tehničko znanje o planiranju, projektovanju i eksploataciji javnog gradskog prevoza: autobusa, trolejbusa, tramvaja, lakog šinskog prevoza - LRT, metroa i regionalne železnice), kao i privatnog: automobila, bicikla i pešaka. Uvek se trudim da primenjujem teoriju na konkretne situacije, tj. „gradim mostove između teorije i prakse“. Imam duboko poznavanje saobraćaja u SAD, kao i u drugim zemljama, kao što su Nemačka, Engleska, Italija, Rusija, Kina, Japan, Singapur i druge. Pozivan sam na univerzitete, a takođe i u kompanije gradskog saobraćaja, ministarstva saobraćaja kao i da budem savetnik gradonačelnika. Pored 43 godine predavanja na Univerzitetu Pensilvanija (University of Pennsylvania), održao sam i oko 170 predavanja na univerzitetima širom sveta. Moja predavanja su o saobraćaju, ali obuhvataju „sistemski prilaz“ da planiranje saobraćaja treba da bude usmereno ka višem cilju – stvaranju gradova koji su prijatni za život i održivi.

SAN: Koji svetski gradovi po vašem mišljenju imaju najbolje rešen urbani transport?

Primeri vodećih naprednih gradova su: Minhen, Oslo, Vankuver, Portland, San Francisko , Štutgart, Beč, Singapur, Cirih, Prag, Brisel i Kazan. To su gradovi sa velikim pešačkim zonama koji su sada mnogo „udobniji za život“ nego gradovi koji su bazirani na saobraćaju većinom privatnim automobilima, a time su postali vrlo neprijatni za pešake.  Oni su daleko ispred Detroita, Hjustona i Rio de Žaneira, a da ne govorimo o megagradovima u zemljama u razvoju.

SAN: A kada je u pitanju Toronto koje su bile vaše preporuke?

Još 1975. održao sam jednodnevni seminar o koordinaciji vidova JGP, daljoj izgradnji metroa, tramvaja i autobusa. Posetio sam tri puta TTC i svaki put održao predavanja. Zagovarao sam da se u Torontu uvedu mere da se energično razvija i poboljšava JGP (javni gradski prevoz), naročito šinski (LRT, metro (Subway)  i GoTransit, da se ograniči upotreba automobila i gradi manje autoputeva i parkiranja u centralnim delovima grada.

SAN: Zvanično ste dobili i poziv iz Beograda i dali ste svoje stručno mišljenje?

U Beogradu sam radio u nekoliko komisija za planiranje metroa i modernizovanje tramvaja od 2000. do 2012. Nekoliko dobrih planova metroa je izrađeno, ali je sadašnji gradonačelnik promenio celu ekipu stručnjaka.

SAN: Šta je po vašem mišljenju najvažnije za uspeh na poslu u severnoj Americi?

Važno je naći dobru firmu, kompaniju, položaj u vladi - upravi grada, države itd. Važno je da čovek ima ne samo tehničko znanje nego i interes u poslu koji radi. Intervju za posao treba da bude dvosmerni: o tome šta poslodavac traži, a šta nudi i kako kandidat vidi svoj položaj u firmi ili ustanovi.

SAN: Koji su vaši saveti za iseljenike o prilagodjavanju i uspehu u severnoameričkom društvu?

Ako se čovek (porodica) useljava, treba da se orijentiše prema budućnosti: planira kako će da živi, napreduje, nađe nove prijatelje. Da zadrži znanje o radu ili životu, navike i tradicije iz „stare zemlje“, ali i usvoji navike, znanja i način života koji su bolji u „novoj zemlji“.

Svakako je u severnoj Americi važno naučiti engleski ali i održati dvojezične sposobnosti. Ako je ikako moguće, insistirati da prva generacija dece govori bar osnovni srpski iz tri razloga. Prvi je da mogu da razgovaraju sa rodbinom da ne budu „stranci“ za baku ili ujaka u Srbiji, Bosni, Hrvatskoj. Zatim, znanje bilo kog stranog jezika veoma doprinosi kulturi svakog čoveka. I na kraju znanje srpskog jezika širom otvara vrata znanja i interesovanja o istoriji, književnosti, geografiji ne samo Srbije nego i svih slovenskih zemalja (Češke, Poljske, Rusije i drugih).

PRIVATAN ŽIVOT

SAN: U Americi ste postigli uspeh, stekli društveni i profesionalni ugled i poštovanje, a ostvarili ste se i na porodičnom planu kroz svoju veliku porodicu. Kažite nam nešto više o svojoj porodici.

Rada i ja smo veoma srećni što smo dobili četvoro dece i sada naša familija ima 17 najbližih članova. Ponosni smo na Moniku, Borisa, Lili i Viktora jer su svi dobro obrazovani, govore jezike, imaju odlične međusobne odnose, dobre porodice i poslove. Svi su preduzimljivi i ambiciozni. Često se međusobno posećujemo, ali zajednički susret svih nas zahteva dugoročno planiranje. Povremeno se posećujemo sa Lili u Virdžiniji, Boris nas sve poziva za Dan zahvalnosti (Thanksgiving) u Nju Džersi, Monika živi tri kilometra od nas u Filadelfiji, a prošle godine sam sa Viktorom proveo tri dana na planinarenju po Stenovitim planinama (Rockies) u njegovom „komšiluku“ u Kaliforniji.

Podizanje dece je, naravno, ogroman posao koji smo Rada i ja koordinisali. Ona je ne samo vodila svakodnevni život porodice nego je uspela, takođe, da magistrira na Pennu i doktorira na University of Delaware, gde je onda i predavala predmet Lingvistiku. I pored tih poslova ona je uvek mene podržavala u mojoj struci i putovanjima. Ukratko da kažem, ja ne bih postigao svoje uspehe da nisam imao moju  Radu. Zato i slavimo 56 godina braka. Do sada!    

SAN: Uspeli ste kod svoje porodice da održite srpski identitet. Sva vaša deca govore srpski. Svi vaši prijatelji i komšije  godinama redovno dolaze kod vas na slavu…

Slava je divan običaj jedinstven u Srba. Rada i ja smatramo da je Sveti Nikola naš najveći praznik koji održava našu srpsku pravoslavnu veru i koji slavimo sa našim prijateljima. Tada nas redovno posećuju ne samo naši srpski i jugoslovenski prijatelji nego i mnogo prijatelja drugih nacionalnosti. Redovni posetioci su naučili da kažu „Srećna slava“ i da se posluže žitom. Mi time ujedinjujemo srpsku tradiciju u američki stav da se cene običaji i verovanja raznih nacionalnosti. Kad smo živeli u velikoj kući i deca bila još sa nama, imali smo i po 50-80 gostiju na slavi za koje je to bio nezaboravan događaj.

SAN: Čime se bavite u slobodno vreme?

Čitam istorijske knjige, romane, gledam tenis na TV-u – naročito kad Novak igra, planinarim, plivam i igram ping-pong. Rada i ja idemo u bioskop i pretplaćeni smo na koncerte našeg čuvenog Filadelfijskog orkestra (Philadelphia Orchestra).

Knjige Vukana Vučića, neke su prevedene na srpski, japanski, ruski, španski, kineski i turski:

Vuchic, Vukan R. (1981). Urban Public Transportation Systems and Technology. Prentice Hall

Transit Trilogy:

1. Vuchic, Vukan R. (1999). Transportation for Livable Cities. CUPR/Rutgers
2. Vuchic, Vukan R. (2005). Urban Transit Operations, Planning and Economics. John Wiley & Sons
3. Vuchic, Vukan R. (2007). Urban Transit Systems and Technology. John Wiley & Sons

Veb-sajt: Vukan R. Vuchic   https://vuchic.seas.upenn.edu/