ОД „ДУНАВСКОГ ГИБРАЛТАРА“ ДО БРАНКОВОГ ПОЧИВАЛИШТА

Петроварадинска тврђава

Нови Сад са Петроварадинском тврђавом једно је од омиљених излетишта у Србији, а Новосађани и Београђани су најчешћи викендаши током пролећних и летњих месеци.

Када је 1780. године завршена изградња овог неосвојивог утврђења, због положаја и важности названо је Гибралтар на Дунаву, а касније је постало симбол Новог Сада.

Захваљујући и дан-данас сачуваној Горњој тврђави, која је имала своје касарне, водовод, кулу са сатом, а у подземљу галерије, лагуме и ходнике кроз четири спрата, Петроварадин представља класичан пример војне архитектуре 18. века.   

Петроварадин није био само неосвојива тврђава него и велика тамница. Михајло Полит-Десанчић пише да се могло чути „брујање и звекетање ланаца робијаша“ испод земље. Многи значајни људи из наше прошлости били су овде заточени, а међу њима и Карађорђе после слома Првог српског устанка, Васа Пелагић као бунтовник и носилац социјалистичких идеја, Антун Густав Матош као војни дезертер, родољуби Бешке из 1914, скојевци и родољуби 1941. и многи други.

Ако је дан ведар и сунчан, посетиоци могу да прошетају снажним бедемима изграђеним са више прелома намењених унакрсној ватри. Ти бедеми чине бастион. Кроз бастион се могу попети степеницама до Горње тврђаве, на чијем је улазу мала капија грађена у класицистичком стилу. Вијугаве степенице, које воде од самостана Светог Јураја до Горњег Лудвиговог бастиона, биле су некада дрвене, али су басамци од храстових балвана касније замењени каменом. Главно војно складиште за храну на Горњој тврђави смештено је испод саме терасе, где се данас налази ресторан. Ту се може поседети уз освежење или ручак и диван поглед на цео Нови Сад. Реплике оригиналних фењера постављене су на пространој тераси, а и подлога је делимично рестаурирана.

Туристи се обевезно зауставе да се фотографишу испод Сата на торњу на Бастиону светог Луја. Сат је необичан јер велика казаљка показује сате, а мала минуте. То је учињено да би некада давно лађари са Дунава и околни ратари увек јасно видели које је доба дана. Тада је време текло спорије и није се мерило минутима и секундама. Средином 18. века стара кула је срушена, а заменила ју је садашња, на којој се налази стари сатни механизам.  Овај сат зову пијани сат, јер касни кад је хладно, а жури по врућини.

Официрски павиљони су изграђени у барокном стилу, чија је фасада оживљена луковима. Унутрашњост је педесетих година прошлог века адаптирана у ресторански простор.

Не треба пропустити подземне војне галерије, највећу атракцију утврђења. Галерије су у Другом светском рату служиле као цивилно и војно склониште, а после рата су се често користиле за снимање филмова. На месту где се данас налази Музеј града Новог Сада, а где је некад била Топовњача, обнародована је мобилизација кад је 1914. године избио рат са Србијом.

Дуга касарна са својом сахат-кулом је оно по чему се утврђење најлакше препознаје. Део касарне преуређен је у хотел.

Ако посетите Петроварадин, не пропустите да се сликате испред монументалне Дворске капије широке пет метара, која повезује два бастиона. Изграђена је тако да заиста изгледа као улаз у средњовековни дворац.

Поред ње, ту је и засвођена Леополдова капија на Горњој тврђави, са каменим венцем и у њему грбом  Аустроугарске. Спољна источна капија носи име цара Карла Шестог. На њој је узидана година изградње тврђаве, 1780.

Целом тврђавом данас доминирају шанчеви, у пролеће и лето прекривени меким травнатим тепихом и погодни за излетнике. Свуда око њих су бедеми. Биће вам потребно бар пола дана да све обиђете, али ће поглед са утврђења на Нови Сад, Подграђе (које се звало и Водени град) и Дунав бити вредан сваког минута.

Ручак крај Дунава

Ако сте обишли Петроварадин пре подне и решили да наставите излет до Стражилова, свратите успут на ручак у Сремске Карловце. Ако је дан сунчан, нема лепшег места него поред реке. Ако је тог дана улов добар, нема укуснијег ручка од рибље чорбе, паприкаша, или рибе на жару.

„Наша чарда“ је мала оаза мира на обали Дунава. Рустична грађевина је сигурно добра идеја за ручак кад је време лоше, али по лепом сувом дану гости могу да седе напољу, за дрвеним излетничким столовима и пробају свеже уловљене и укусно припремљене специјалитете од рибе, или, ако не воле рибу, ћевапчиће. Док се чорба или паприкаш пуше из котлића, ту, поред вас се у плићаку љуљају мали рибарски чамци. Мирис реке отвара апетит, а звук воде и птичјег цвркута умирују нерве.

Цене су веома повољне. Четворочлана породица може добро да руча за 30 канадских долара.

Стражилово

После укусног оброка пријаће пешачење уређеном пешачком стазом до споменика Бранку Радичевићу. На само неколико километара од Сремских Карловаца је Стражилово, један од многих врхова на Фрушкој гори, популарно излетиште, на коме се налази гроб великог песника.

Стражилово је део Националног парка Фрушка гора, одакле дува ветар стражиловац, карактеристичан само за Сремске Карловце.

На 321 метар надморске висине пењемо се уређеном стазом и често застајемо на одмориштима на којима стоје табле са Бранковим стиховима и информацијама о вегетацији.

Српски романтичарски песник, један од ретких које сви знају само по имену, па чак му је и споменик обележен једноставним БРАНКО, на Стражилову је проводио слободно време и тамо налазио инспирацију за своје песме. Растајући се од живота, он се у стиховима растаје и од вољеног Стражилова:

О како је овде, како умилно!
О како душу диже силно!
О красото ти дивна брда!
О како доља лепо врда!
О како лаор мирис краде! —
Јер липа доста тог имаде.

Песник дубоког патриотског заноса и искрених љубавних осећања, велики присталица Вукове реформе језика, певао је на народном језику и више од свега волео своје Карловце, где је провео најлепше дане младости. 

Са места где је сахрањен пружа се најлепши поглед на Бранков завичај. У подножју је одмаралиште Бранков чардак, испред кога је споменик песнику.