LAŽI KOJE MI JE ISPRIČALA MOJA ZEMLJA

Kako je nekadašnja Jugoslavija postala model za zapadno mešanje i raspad pod plaštom brige?

Zamislite da ste na nekom javnom skupu i da se jedan od učesnika proglasi poklonikom boga Zevsa. Kakva bi bila vaša reakcija? Nema sumnje da biste pretpostavili da se ta osoba šali ili je u opasnoj zabludi, verovatno nestabilnog mentalnog sklopa. Vidite da se mitologija danas uglavnom doživljava kao sistem verovanja koji je postojao davno kako bi neukim masama objasnio naizgled neobjašnjiv svet. I to je delimično tačno. Ali mitologija je imala još jednu dimenziju, a to je da je ona omogućavala kontrolu nad tim masama. Uradite ono što bogovi kažu preko vladara na zemlji i prihvatite našu vlast kao što bi trebalo da prihvatite i njihovu.

Ironično, danas se na nižu klasu drevnog sveta osvrćemo s osećajem neverice. Uostalom, kako bi ljudima jednostavno mogli saopštiti istinu i prilagoditi njihovo ponašanje u skladu s tim? Zar nisu mogli da vide da je bilo malo ili nimalo dokaza i da je ovaj sistem verovanja koristio samo eliti? Zbog toga zauzimamo nadmen stav prema njima.

Ali ovde naša nadmenost nehotice postaje izvor humora. S tim što šala ide na naš račun. Jer i mi na zapadu živimo u skladu sa mitologijom. Jedina razlika je u tome što je mitologija našeg vremena sekularna. Puna je neistina i poluistina, a ponekad, sasvim slučajno, proviri i istina. I ta mitologija omogućava vrlo malom procentu našeg sveta, veoma imućnog, da vlada ne gvozdenom, već manipulativnom rukom. Rečeno nam je da svet počiva na određenim načelima i moramo se ponašati u skladu s tim. Ne protivimo se, slažemo se poput ovaca i marširamo, sasvim bukvalno u nekim slučajevima, bez pogovora.

Temelj moderne političke mitologije proizlazi iz vrlo važne premise: da je svet, u stvari, prilično jednostavan. Postoje dobrice i negativci, i na dobrima je da spreče loše da rade loše stvari. Veoma bajkovito. Zlikovci i junaci, zmajevi i vitezovi, vrsta pripovesti koju smo upijali kao deca. Kako smo rasli i spoznavali svet, nadali smo se da i taj delić haosa ima sličnu jednostavnost. Nema, ali poput dece, dato nam je da imamo taj pogled na svet u političkom carstvu preko elite. Koristeći Jugoslaviju kao model ove obmane, nadam se da ću pokazati flagrantni primer manipulacije svetskim stavom koji je još uvek aktuelan, uprkos mnoštvu dokaza da je to danas laž.

Jugoslavija je, možda, najslikovitiji primer te vrste manipulacije i mitologije koja je svetu podmetnuta u najskorijem sećanju. Tužan je to bilans kada se radi o izveštavanju o aktuelnim događajima, kao i onome što ostaje upisano kao istorija bilo koje zemlje, što se više ljudi nije pobunilo, ne samo zbog onoga što se dogodilo u Jugoslaviji, već i zbog laži koje su zapisane i danas se smatraju istorijskim činjenicama. 

Pa, šta je tačno ovu zemlju učinilo jedinstvenom? Izuzetno, a reklo bi se i izvanredno, budući da je tako malo poznato, Jugoslavija je sprovela akciju unošenja ravnoteže između politike istoka i zapada. Nikada u potpunosti spreman da prihvati tvrdi komunizam Sovjetskog Saveza, ali nikad spreman da potpuno zanemari zapad i ono što je zapad mogao da pruži, Maršal Tito je hodao po tankoj liniji. Decenijama je to predstavljalo uvredu za obe strane. S jedne strane, bavio se državnim korporacijama koje su narodu obezbeđivale pristupačne potrepštine kao što su grejanje, lekovi, prevoz i slično. Ipak, s druge strane, postojao je stepen slobodnog preduzetništva koji je omogućavao nekim pojedincima da žive kao elita, u velikim rezidencijama i sa privilegijama koje bi tvrdokorni komunisti izbegavali. Bez obzira što su takve elite postojale i u Sovjetskom Savezu, na papiru nisu. A dopuštanje takvih gnusoba bilo bi u suprotnosti sa zvaničnom politikom. Jugoslavija je bila mnogo umerenija u svom pristupu.

Shodno tome, Tito, iako nije skroz okrenuo leđa majci Rusiji, bar je malo skrenuo s njenog puta. Što se tiče zapada i iluzije masovnog bogatstva za mase, Tito je znao da je ovo upravo to, iluzija. I tako je plesao na onoj tankoj liniji između istoka i zapada, i to vrlo uspešno.

Ovo je bila moguća, iako nezgodna situacija, sve dok su postojale dve podeljene strane. Ali, padom Sovjetskog Saveza i tvrdokornog komunizma, Jugoslavija je postala plen mahinacija zapadnjačkog kapitalizma. A zapad je oblizivao usne zamišljajući razgradnju zemlje koja je bila uzor socijalizma kao i etničke kohezije. Bilo je vreme da spustimo zavesu na san o socijalizmu pre nego što se proširi. Gvozdena ruka kapitalizma spremala se da se obruši na nesporno najuspešniji i najmirniji narod u Evropi.

Hajde da prvo ispitamo „humanitarnu“ zabrinutost koju su UN pokazale prema Jugoslaviji i zašto su intervenisale. Čak je i sam izraz intervencija prepun najmirnijih namera. Čovek se umeša kada situacija izmiče kontroli i kada želi da spreči da se stvari pogoršaju.

Interesantno je da su UN, na povocu Sjedinjenih Država, Velike Britanije, Nemačke, Kanade i nekoliko drugih podaničkih zemalja, izvršile intervenciju koja je rezultirala bacanjem dvadeset hiljada (upamtite broj, molim vas) tona bombi i ubijanjem više od tri hiljade dece, žena i muškaraca. Sve u ime sprečavanja mogućih POTENCIJALNIH srpskih zločina. U stvari, kao što je uvaženi, ali ne iznenađujuće manje poznati, politički komentator Majkl Parenti (Michael Parenti), istakao u svojoj knjizi Ubiti naciju (To Kill aNation), sve dok UN nije izvršila napad (hajde sad da se odreknemo eufemističkog izraza „intervencije“) nije bilo građanskog rata, nije bilo široko rasprostranjenih ubistava i nije bilo etničkog čišćenja.

Šta je bila Jugoslavija pre napada Zapada? Izuzetno uspešan model socijalizma. Ljudi, SVI ljudi tog naroda, bez obzira na etničku pripadnost, uživali su stopu pismenosti od 90%, zagarantovano pravo na prihod, jednomesečni godišnji odmor, ekonomiju u usponu i očekivani životni vek koji je premašivao postotke u drugim zemljama u Evropi i širom sveta kojima je brak između SAD\UN nalagao „slobodu“. Molim vas da mi oprostite zbog učestalog korišćenja znaka navoda, ali dok prolazimo kroz more laži koje su proistekle iz ovog neosveštanog braka, moramo se kvalifikovati i kvalifikovati pojmove koji se tako ležerno koriste da na orvelovski način gotovo postaju besmisleni... Rat je mir. Sloboda je ropstvo. Neznanje je snaga i tako dalje.

Dakle, neprijatelj je jasno uočen. Neprijatelj je nezavisna država Jugoslavija sa etnički isprepletanim stanovništvom koje živi u zajedničkom prosperitetu, uglavnom bez presedana u svetu, a kamoli u Evropi. Ali iako je prilično jednostavno proglasiti naciju zlikovačkom, van kontrole i čijim ugroženim građanima je potrebna zaštita, agresorske nacije, pod zastavom UN, moraju pronaći način da ubede ostatak sveta u to zašto je vojna opcija neophodna. I upravo ovde mašina za propagandu prelazi u petu brzinu.

Dovoljno je da pogledamo samo nekoliko primera slojeva obmane kojima je naslikana Jugoslavija da bismo videli koliko su efikasno UN mogle da se poigraju žicama na harfi zapadne javnosti. Tvrdile su da se odvija humanitarna kriza koja se mora zaustaviti. Naravno, humanitarne krize su bezbroj puta promolile svoje ružne glave u modernoj istoriji.

Zanimljiva je selektivna reakcija na ove događaje. Kada je milion Iraca gladovalo tokom Velike suše, dok se pšenica uzgajana u Irskoj izvozila radi zarade, tihi odgovor sveta bio je gotovo zaglušujući. Da li je to odražavalo drevna vremena i lošiju komunikaciju? Nimalo. Dva do tri miliona Indijanaca umrlo je od gladi tokom Drugog svetskog rata usled velike suše. Šta je uradio veliki humanitarac Vinston Čerčil? Za početak, pripisao je glad činjenici da se Indijanci „množe kao zečevi“. Poslao je višak zaliha hrane trupama koje za tim nisu imale potrebe i ta hrana je istrulila dok su milioni gladovali. Danas? Imamo škole i puteve koje masovno nazivamo po ovom rasisti. Zašto? Jer je deo istorijske mitologije da je Čerčil bio dobar momak. Tako jednostavno, a takva laž. Genocid u Ruandi? Raseljavanje preko milion Palestinaca iz arapsko-izraelskog rata? 3,8 miliona Vijetnamaca ubijeno u njihovom ratu? Ratovi u Zalivu? Spisak je, nažalost, nepregledan. Bezbroj miliona ubijenih ili raseljenih.

Zajedničko je tim žrtvama da su postale ili neprijatelji moćnih nacija Prvog sveta ili za njih te moćne države jednostavno nisu marile. I tu se Jugoslavija našla krajem prošlog veka.

Kada je Dejvid Šefer, glasnogovornik američkog Stejt departmenta, objavio da se ne zna sudbina više od 100.000 muškaraca etničkih Albanaca, mediji su to objavili kao istinu bez ikakve istrage. Stejt department je potom opisao pola miliona kosovskih Albanaca koji su se vodili kao nestali i pretpostavljalo se da su mrtvi. Ponovo se lista proširuje i vredi je pogledati.

Masovne grobnice sa hiljadama leševa nikada nisu pronađene. Pronađene su grobnice stotina ljudi, a u nekim slučajevima su to očigledno bila tela ubijenih vojnika u borbama. Ali broj i okolnosti po strani, sva ta „zverstva“ bila su jasno ostavljena na prag Srbije. I dok je klevetanje naroda efikasno, uvek je lepo imati i određeno lice, vođu koji oličava sve zlo, a UN su ga pronašle u Slobodanu Miloševiću. U štampi mu se pripisuje zločin u rudniku Trepča. Gotovo hiljadu tela, žrtava srpskih zločina, bačeno je u okna ovog rudnika, što je bio besramni kraj otelotvorenja zla. Ali, u ovome leži problem. Nakon rata, nezavisni istražitelji nisu pronašli nijedno telo, a o tome se nije naširoko izveštavalo.

Ali to nije važno. Propaganda treba da bude efikasna i neposredna, a ne istinita. A kada se efekat oseti, kada počinioci dobro upakovanih laži postignu ono što žele, istina postaje samo još jedna žrtva rata.

Propaganda se može predstaviti u mnogim formama. U osnovi, propaganda je duboka laž obložena istinom. Kampanja protiv Jugoslavije, koju su predvodile UN, kao marioneta Sjedinjenih Država, bila je propagandni cirkus čiji je cilj bio da uveri većinu apatične javnosti da su njihov novac i njihove bombe i trupe bile uključene u kampanju za sprečavanje kršenja ljudskih prava i zverstva raznih vrsta. Problem je bio u tome što je kampanja bila izrazito antisrpska. Napokon, oni su bili ti koji nisu imali dobre namere. „Loše namere“ koje su se istinski ticale Zapada bilo je to što je njihov socijalistički model vlasti, koji je bio izuzetno uspešan i etnički kohezivan, bio anatema kapitalističkom modelu pohlepe, sticanja i polariteta bogatstva. Dakle, ovaj model mora biti uklonjen. A koji je bolji način da se to uklanjanje opravda nego pozivanjem na mantru kršenja ljudskih prava. Postoji jedan primer koji se i danas na zapadu predstavlja kao primer srpske nakaznosti, a to su događaji vezani za pokolj civila.

Da ne bismo raspravljali o raznim pogrešnim tumačenjima činjenica i događaja, već da bismo istakli u kojoj meri su laži predstavljane kao „vesti“ kako bi pokolebale širu javnost, pogledajmo samo slučaj izveštača Bila Mojersa (Bill Moyers) koji izveštava o događajima vezanim za jedno dešavanje u jednom selu u srebreničkom kraju.

Ovaj izveštač javnog servisa, imajte na umu - javnog servisa, opisao je kako su bosanski Srbi pogubili preko 7.000 bosanskih Muslimana. O ovom pokolju izvestio je svoju američku javnost, a da nije posetio selo ili obavio razgovor sa bilo kim oko ovog pomenutog incidenta. Na kraju svog izveštaja priznaje da su do tada službenici identifikovali samo 70 tela kao žrtve. Nedavno objavljeni britanski izveštaji o srebreničkom pokolju, koji su se ponavljali 20 godina, ukazuju na brojku od hiljadu, a ne na brojku od preko 7.000 korišćenu dve pune decenije. Naravno da je zločin i pogubljenje jednog nevinog bića, pa zašto onda divljanje s brojkama? Zbog dramatičnog efekta, a zatim i zbog manipulacije javnim mnjenjem. To nisu spekulacije, to je jednostavno laž. U kojoj meri se srpska „zverstva“ prikazuju kao činjenice, čak i bez ikakvog, pa makar i amaterskog pokušaja potvrde istih, ne govori o kvalitetu ili profesionalizmu novinara, već o njihovom mandatu. A taj mandat je jednostavno bio da Srbiju naslika kao negativca, a sve njene neprijatelje kao bastione slobode i ljudskih prava. Ali otkud taj stav? Nije teško primeniti pravnu maksimu kada se pokušava utvrditi ko je kriv za krivično delo. Jednostavno se radi o ovome: Ko ima koristi od toga?

Možemo samo ovlaš pogledati Jugoslaviju nakon njenog raspada da bismo uvideli ko je imao koristi od njenog raspada. Zapadne korporacije su ušle da preuzmu institucije koje su ranije vodile vlade.

Profit koji je trebalo ostvariti bio je ogroman, patnja običnih Jugoslovena podjednako velika. Krv nevinih civila podmazala je točkove neokapitalizma koji je sada nametnut ovoj zemlji. I sve to u ime slobode i ljudskih prava. Zapad, posebno Sjedinjene Države, decenijama su, bukvalno, marširale širom sveta preuređujući ekonomske sisteme u skladu sa maržom profita.

I u ovom slučaju, jednom od nebrojenih u tužnim analima moderne istorije, Srbiji je nanet smrtni udarac propagande kako bi ih naslikali kao ubice, kratko i jasno. Da li je Srbija počinila zverstva? Sigurno. Počinili su ih Hrvati, Bosanci, muslimani, hrišćani ... pa, odaberite. Naravno da jesu. Ali zločini koje je počinila Srbija bili su prenaglašavani, pogrešno predstavljeni ili često jednostavno neistiniti. I šta iz ovoga možemo naučiti? Jednostavno, moramo se čuvati kada nam kažu da je svet crno-beli, da je sastavljen od dobrih i loših momaka. To je površno i iskreno uvredljivo pojednostavljivanje složenih pitanja. I uvek se moramo zapitati kada naše trupe bombarduju civile i bacaju toksično radioaktivno oružje sa tako dugim odloženim dejstvom da, ironično, smanjuju životni vek nevinih žrtava koje žive s tim otrovom. Dugo nakon što su piloti otišli kući gde su im priredili herojsku dobrodošlicu.

Nasleđe? Da počnemo sa smrću civila, uništavanjem infrastrukture, širenjem straha i golim rasizmom? Nedavno je objavljen članak o ćerki srpskog gospodara rata. Njene aktivnosti nisu imale nikakve veze sa ocem, ali u naslovima je moralo da bude pomenuto da je ona ćerka srpskog vojnog zapovednika. U jednoj epizodi kanadskog programa Mardokove misterije (Murdoch Mysteries), prikazan je Srbin na netipičan način, izvan sfere zla, brada, naglasak, prezir prema vlasti i naizgled naslađivanje zlodelima. Zanimljivo je da u toj istoj seriji postoji gotovo stalni lik, Nikola Tesla. Tesla je bio jedan od najinteligentnijih pronalazača svih vremena. A bio je Srbin. Ipak, prilikom njegovog pojavljivanja u ovoj seriji, on nije identifikovan kao Srbin. Zašto? Očigledno zato što je on pozitivan uzor, a ne samo konstruisani stereotip koji se uklapa u stav 20. veka, isprazan i uvredljiv, da su Srbi negativci. Stereotipi su za osudu i srozavaju ono što čini čoveka. Pa ipak, kada se naši lideri prepuste tim stereotipima i naciju prikažu kao lošu, koju bi trebalo da  ispravi „moralna“ ruka Zapada, mi to prihvatamo. Nasleđe? Ono je svuda oko nas. Srpski narod se u vestima i narodnoj uobrazilji često prikazuje kao mračna sila. Zapad kao svetla sila.

A mi nastavljamo da gutamo propagandne laži kao istinu. Jugoslavija, Palestina, Iran, Irak, Irska... Izaberite. Izaberite i istražite. I u svim tim sukobima saznajte ko ima koristi, ko pati i gde je istina. Uveravam vas da istina ne leži u rukama onih koji kontrolišu mejnstrim medije. Mi, kao građani ove planete koja pati, imamo obavezu da tražimo istinu i podignemo glas. Inače bismo mogli izložiti vratove maču laži kojim zamahuje nekolicina koja kontroliše većinu. Ako to učinimo, demokratija će postati istorijska teorija, koja se ponekad primenjuje i koje se retko sećamo.