ALEKSANDRA VELJOVIĆ ĆEKLIĆ arhitekta i književnik,živi u Kanadi i Meksiku

„Čudnovato nasleđe“, roman Saše Veljović Ćeklić, nedavno je objavljen u izdavačkoj kući Rende. Poslednjih nekoliko godina Saša živi na relaciji Kalgari (Kanada) – Puerto Valjarta (Meksiko), po zanimanju je arhitekta, po poreklu Sarajka, a u književnosti opstaje gotovo dve decenije iz neprestane ljudske potrebe da priče zapiše. Njena prva zbirka pripovedaka bila je promovisana u knjižari Srbika u Torontu i tada počinje naše književno prijateljstvo.

Bajke skoro uvijek počinju na tajanstveni način da je nekada davno, negdje daleko, postojalo neko kraljevstvo… ili knjižara! U jednoj takvoj bajkovitoj knjižari, Serbica Books u Torontu, čija je unutrašnjost bila podjednako magična kao radnja u kojoj je Hari Poter kupio udžbenike i čarobni štapić, predstavila sam 2009. svoju prvu knjigu „Sarajevo u zemlji čuda“. Oko promocije se potrudila moja tetka Dragica Braunštajn, ispred Književnog udruženja Desanka Maksimović, sa kojim sam poslije sarađivala.

U nedostatku vremena za pisanje, kao zaposlena žena i majka troje dece, shvativši da započeti roman nikada neću dovesti do kraja, dosjetila sam  se da napišem zbirku priča koje su tematski raznovrsne, ali konceptualno povezane u cjelinu.

Junak moje prve knjige je četverospratna zgrada, odnosno njeni stanari. Od stana do stana, počevši od prizemlja gdje se rodila unučica, koju će uskoro pokvariti vaspitanjem oni koji je najviše vole, nadovezuju se priče o izgubljenom prijateljstvu, nemanju ljubavi, mržnji i predrasudama, bračnim problemima, nepovjerenju i preživljavanju u poslijeratnoj drami… sve do zadnjeg stana, u kojem umire najstariji komšija sa tajanstvenom porukom u ruci – „Onaj ko želi povratak u svjetlost mora se odreći tame.“

Od Rekvijema za prošlost do Rekvijema za budućnost, služeći se pomalo arhaičnim jezikom i elementima fantazije, dotakla sam se, između ostalog, i prava na oproštaj i zaborav. Mnogi su me pitali kako to da moja prva knjiga nije autobiografska, ne shvatajući da je zgrada koju sam sazidala od priča upravo ona u koju se nikada nisam vratila.

Od kratke pripovedne forme do romana, tvoje teme su neophodnost odvajanja od nečega što nam je pripadalo, u čemu smo rođeni i živeli, pomešanihosećanja, nečemu što je i tebe odredilo i zarazilo. Kod ili šifra za rasvetljavanje sećanja u tvom pismu je humor, pomoću koga čitalac pitkije prihvata prošlost, tu neizlečivu adolescenciju iz koje je emigrirao. Na čije književno nasleđe se oslanjaš?

Nemam književnih uzora, ali dvojicu pisaca bih ipak izdvojila – Milorada Pavića i Gabrijela Garsiju Markesa, zbog njihovog stila i magičnog realizma koji je često prisutan u mojim pričama. Pojedine teme naprosto izazivaju inkorporaciju mitskih i religijskih motiva, možda kao otpor surovoj realnosti koja razbija srce.

Od knjige do knjige, poigravala sam se jezikom i formom, do tačke da bi neko mogao pomisliti da se ne radi o istom autoru. Težim, kao i u arhitekturi, minimalizmu, trudeći se da ostavim prostor u kojem će čitalac, shodno svojoj mašti i percepciji, nadograditi sve što sam namjerno izostavila.

Tvoj put književnog razvoja je različit od pisaca u dijaspori koji sami štampaju i prodaju svoje knjige. To je, pre svega, zahvaljujući izdavačima kojima daješ svoj rukopis. Kako si u tome uspela?

Prije nego sam izdala prvu knjigu, upoznala sam nekoliko „samoizdatih“ autora i iskreno se - prepala! Pogled na tiraž od 300 knjiga koje su sami štampali i uskladištili ispod kauča u dnevnoj sobi, bio je dovoljan razlog da odlučim da to neće biti moj put.

Birajući teži put do svog cilja, imala sam ludu sreću da mi u susret izađe David Albahari, koji je tada živio u Kalgariju. Svojom recenzijom mi je pomogao da privučem pažnju izdavača i knjiga je bila gotova za čas.

Imati svog izdavača, to je kao da ste među gomilom napuštene djece u sirotištu, konačno usvojeni. Izdavačka kuća je roditelj koji se brine za lekturu, korekturu, korice, promocije, distribuciju, sajmove knjiga, prodaju u susjednim državama, marketing, kontaktira književne kritičare, nominuje knjigu za nagrade, ugovara intervjue i reklamira vas u svakoj prilici.

Sarađivala sam sa izdavačkim kućama „Draganić“, „Partenon“, „Svet knjige“, a od 2019. sa IK Rende, u kojoj se, među bogatim opusom afirmisane autorske ekipe, osjećam kao kod kuće.

Od kratke knjževne forme pripovetke do dužeg romana kažu da je veliki korak, zbog obimnije građe, mnogo likova i kompozicije. Kad i kako je nastao tvoj prvi roman i čime je izazvan ili uslovljen?

Zbirke pripovijedaka Sarajevo u zemlji čuda, Vašar u malom Parizu i Purgatorium, bile su rješenje za nedostatak vremena za pisanje. Kratke priče mi nisu ni lakše ni teže za pisanje od romana, ali ih mnogo brže završavam. Na šest, sedam strana, priča se zaplete, kulminira i rasplete, kao poruka u boci. Roman, usljed svoje kompleksnosti, šireg obima i oblikovanja mnoštva likova, tema i situacija, zahtijeva više vremena.

Kako nalaziš teme za pisanje? Ili one nalaze tebe?

Teme, inspiracija, vizije i ideje padaju mi na glavu kao pahulje snijega. Poneka me pukne kao grudva, pa istog momenta zgrabim za mobilni da je zapišem. Mašta je moj najveći pokretač i nadam se da će mi neko od djece podariti unuče kako bih se opet igrala sa praznim sudićima.

Roman „Karamela“ je tematski povezan za neobičan prvi porno film i njegovo nastajanje u Sarajevu, a u romanu „Čudnovato nasleđe“ glavni junak je istorijska kuća u Beogradu. Informacija je osnovna jedinica kreiranja stvarnosti, kako povezuješ istorijske fakte sa fikcijom u romanu? Imam osećaj da se ti sama silno zabavljaš dok oživljavaš junake.

Karamela je roman koji me je veoma zabavio, jer su junaci krojeni po šnitu po kojem sam i ja rasla. Sarajevo je pored toga što je bio centar muzike i dobrog provoda, bio i supermarket švercovanih produkata, od Trsta do Istanbula. Mnogi su vrebali šansu da se na brzinu obogate, što sam prenijela u roman u vidu prodaje lažnih kineskih čajeva za mršavljenje i snimanja prvog bosanskog porno filma. Brak istorije i parodije se spontano nametnuo, jer predratna atmosfera Sarajeva jeste naličila porniću. Političke kurve su zavodile narod obećanjima prozirnijim od najlonskih čarapa. Karamelu sam napisala kao odu svojoj generaciji, ona je moje „No pasaran“ mufljuzima, papcima i nacionalistima. 

Tema romana „Čudnovato nasleđe“ je jedna kuća ali i junak, ona je  pokretač radnje. Kako si saznala za to zdanje i kako si povezala istoriju i fikciju? Da li je važno da tema bude uverljiva faktografski ili da nas pisac uveri u istinitost priče? Prepliću se i godine i dva kontinenta i porodične drame, ali i u ovom romanu žena ima snage i umeća da se izbori za svoju sreću.

Pišući ovaj roman, provela sam sate i dane nad digitalnim arhivom Vremena i Politike, istražujući fakte koji su vezani za radnju. Svi detalji u romanu iz vremena pred Drugi svjetski rat u Beogradu su istiniti. Često bih odlutala putem ličnog interesovanja u zanimljive članke, oglase i karikature i provjerila filmove koji su se prikazivali u bioskopima. Hronološki sam ispratila uspon fašizma, shvatajući da su političke vijesti sa crno-bijelih skenova nalik današnjim. Kamo sreće da smo nešto naučili.

Saša pročitala sam ovaj divan roman i prvo me iznenadila “debljina” romana, navikla sam na tvoje britke misli i kratku formu. Zatim sam prvo omirisala sadržinu dijagonalno da vidim ima li dugih poglavlja i delova i shvatila da ću igrati šah do kraja jer su ti potezi iz nekoliko istorijskih konteksta. A ja sam u priči veoma nestrpljiva i posle miliona pročitanih zapleta, hirurški precizno nanjušim tzv. „ubicu“ ili rasplet. Naravno, volim da njušim kao književni pas gde se saplete pripovedač i ostavi nespretno trag u žarkoj želji da ga sakrije. To me, priznajem, dotuklo. Jer velemajstorski vučeš poteze tajne kroz tri istorijske table i uplićeš posmatrače i navijače sa zagonetnim smeškom. Čak i da su fakti o kući arhivska građa i porodični spisi ili samo tvoja mašta toliko je motivacioni postupak opravdan svakim detaljem da književnost baš zato za mene ima najveću vrednost.

„Čudnovato nasledstvo“ se dogodilo iznenada i neplanirano u Meksiku, gdje sam uveče, nakon dugog dana na suncu, istraživala na internetu staru arhitekturu Beograda. Na monitoru je iskrsnula najstarija kuća u gradu, a u glavi crnokosa ljepotica sa plaže. Tako je počelo, srpska Julijana, inspirisana meksičkom Huanitom, prostrla se gola ispred fotografa na krevetu i uz svilen čaršav povukla priču dugu stotinu godina.

U romanu su se ispreplitale ženske sudbine iz različitog istorijskog vremena, ali sa istim ciljem – da budu ostvarene i voljene. Naizgled se društvo promijenilo od onog u kome su se neudate djevojke smatrale feleričnom robom, do ovog u kom biraju da sa partnerom žive nevjenčane, ali istina je da još živimo u patrijarhalnom miljeu. Zato sam, kao protivtežu njihovim stradanjima, poniženjima, mentalnim poremećajima i žrtvovanju za porodicu, odlučila da glavnoj junakinji podarim snagu da nauči da poštuje sebe. Uz mnoštvo iskušenja i prepreka, koje su im priredili muškarci i ratovi, dodala sam još jedno - život pod krovom misteriozne kuće po kojoj hodaju i pričaju sjenke.