ИНТЕРВЈУ СА МИРЈАНОМ ЖИВКОВИЋ

Генералног конзула Peпублике Србије Мирјану Живковић смо посетили на њеном радном месту у конзулату Србије у срцу Менхетна. Иако на крају радног дана, пред почетак викенда у узаврелој метрополи, наишли смо на топао пријем саговорника, отвореног за бројне теме. Потом смо је срели на свечаној добротворној вечери, која је организована ради прикупљања средстава за обнову цркве Светог Саве, коју је прогутао пламен пре две године. Њено присуство је испраћено бурним аплаузом и овацијама присутних припадника српске заједнице.

САН: Које су функције конзулата и на које све начине конзулат помаже људима српског порекла у САД,  као и новодошлим имигрантима у САД?

МЖ: Функције Генералног конзулата јасно су дефинисане Законом о спољним пословима, дакле реч је о конзуларним функцијама предвиђеним међународним уговорима и дипломатско-конзуларном праксом. Поред пружања уобичајених конзуларних услуга држављанима Р. Србије као што су статусна питања (пријаве рођења, пријем у држављанство, пријаве бракова и сл), издавање пасоша, легализације  докумената, Генерални конзулат се бави и питањима из области економске, културне и институционе сарадње САД и Р. Србије. Став који заступамо у овом конзулату је да смо ми ту првенствено због интереса наших држављана. Дакле, није у питању само пуко пружање конзуларних услуга, већ интерактивна сарадња, размена информација од узајамног значаја као и контаката. Ми смо сервис наших грађана, њихова скупштина општине, њихов МУП, њихов нотар, матичар, па у неку руку и правни саветник. Новопридошли имигранти који нам се обрате за помоћ добију све расположиве информације из наше надлежности, али када је у питању решавање њиховог статуса у САД, ми не задиремо у надлежност америчке администрације. Генерални конзулат располаже бројним контактима који могу бити од помоћи свима онима који се сналазе у новим условима И ми их радо поделимо са њима, уколико то они желе.

САН: Однедавно сте постали потпредседница Друштва страних конзула у Њујорку. Какво је то удружење, какву има функцију и које активности спроводи?

МЖ: Друштво страних конзула је удружење са традицијом дугом 93 године. У граду са највећим дипломатским кором на свету, који броји преко сто конзулата, ово удружење у овом тренутку окупља

педесетак генералних конзула, који настоје заједничким радом да остваре бољу узајамну сарадњу, али пре свега сарадњу са локалним органима власти – Канцеларијом Стејт департмента за стране мисије и Канцеларијом градоначелника Њујорка, али и са институцијама у области медија, културе, финансија и сл. Удружење организује бројне активности, како за чланове тог друштва, тако и за све остале конзулате.

Ове активности се углавном односе на питања од значаја за рад конзуларних представништава – њихове боље сарадње са градским органима власти и Стејт департментом, али и са бројним културним институцијама града Њујорка.

Тако је недавно, на нашу иницијативу, МоМА музеј организовао посету изложбеној поставци  Архитектура у Југославији од 1948-1980. године“, великој групи генералних конзула.

CAН: Може ли се проценити колико српска заједница у Америци има људи? Када су се доселили и чиме се баве?

МЖ: Ово је врло комплексно питање. Будући да нема правног основа за вођење евиденција ове врсте, ми имамо само оквирне процене о томе да на Источној обали САД живи педесетак хиљада наших држављана. Миграције су трајни процес свуда у свету па и у САД. Сматра се да су први имигранти санаших подручја у САД стизали почетком 19. века, а то су тада углавном били Срби из подручја окупираних Аустоугарском.

Следећи талас је стизао са почетком и крајем Другог светског рата, а затим и деведесетих година, током сукоба на простору бивше Југославије. Ни данас тај процес не престаје, па смо сведоци великог прилива наших младих и високообразованих људи који се ради даљег школовања или запослења, одлучују на живот у САД. Њих, дакле, има у свим областима, али најчешће их срећемо у области науке и образовања, финансијским институцијама, здравству, IT индустрији, као и у области уметности.

CAН: Који су најзначајније институције и догађаји који окупљају наше људе у Њујорку и околини?

МЖ: Град Њујорк је познат као град који нуди немерљив број догађаја различитих садржаја па се и ми трудимо да дамо свој допринос овој богатој понуди. Генерални конзулат настоји да сваког месеца организује барем један културни догађај различитих садржаја као што су изложбе слика, презентација књига, филмске пројекције, предавања и сл. Српска православна црква, поред окупљања у циљу бележавања најважнијих верских празника и традиционалне добротворне гала вечере у новембру месецу, такође организује велики број културних и едукативних догађаја који окупе велики број наших грађана. Сваке године, у јануару месецу, у хотелу Њујоркер, одржава се комеморативна конференција посвећена Николи Тесли у организацији Тесла научне фондације из Филаделфије. У фебруару месецу, настојимо да пригодно обележимо национални дан Р. Србије. Ове године у септембру месецу, имали смо велико задовољство да уз подршку Министарства спољних послова – Управе за дијаспору, организујемо јединствени културни догађај у Карнеги холу. Концерт „Путовање кроз звуке Србије“, у организацији овог конзулата и пијанисткиње Јасне Поповић, окупио је двадесетак врхунских уметника са Источне обале САД који су својом музиком бројну публику повели на јединствено путовање кроз векове.

МАТИЦА И ДИЈАСПОРА

CAН: Који су били разлози укидања Министaрства за дијаспору? Да ли данас постоји државна агенција чија  је основна делатност веза расејања са матицом?

МЖ: Познато је да се Р. Србија дуги низ година суочава са економским тешкоћама, односно са мерама штедње које се у великој мери одражавају и на буџет Р. Србије из којег се финансира рад министарстава. Након укидања Министарства за дијаспору 2011. године, и његовог трансформисања у Канцеларију Владе Р. Србије за питања дијаспоре, од 2014. године имамо Управу за сарадњу с дијаспором и Србима у региону која функционише у оквиру Министарства спољних послова. Подсећам да при Народној скупштини Р. Србије постоји Одбор за дијаспору и Србе у региону, у чијој су надлежности питања која се односе на сарадњу Р. Србије са дијаспором.

CAН: Која иницијатива мора да се покрене да би дијаспора добила своје представнике у српском парламенту?

МЖ: Законом о дијаспори и Србима у региону, предвиђено је да је Скупштина дијаспоре и Срба у региону највише представничко тело дијаспоре и Срба у региону. О резултатима рада овог тела немам информација, па ми је тешко о томе било шта рећи, нити ми је познато ко су делегати дијаспоре САД (Законом је предвиђено да САД представља четири делегата). Поменути закон не предвиђа могућностда дијаспора, путем својих представника, буде заступљена у Народној скупштини Р. Србије. У том смислу, одговор на ваше питање је иницијатива за доношење новог Закона о дијаспори, којим би се овопитање уредило, или бар иницијатива за измену и допуну постојећег Закона.

CAН: Да ли по Закону о држављанству Републике Србије потомци српских држављана у Америци могу добити држављанство и на који начин?

МЖ: Апсолутно да! У складу са чланом 18 Закона о држављанству Р. Србије, потомци српских држављана могу поднети захтев за пријем у држављанство Р. Србије посредством надлежног дипломатско конзуларног представништва, али и у Р. Србији. Поступак је, по мом мишљењу, достапоједностављен, посебно када знамо да читава породица може поднети захтев за пријем у држављанство (уз наплату једне таксе), али свакако захтева времена за решавање, будући да је унадлежности Министарства унутрашњих послов. Овде желим да скренем пажњу и да наше држављане подсетим колико је битно да се неке конзуларне радње обаве благовремено, као што је пријава рођења деце у иностранству. Овај поступак је најједноставнији а свакако и најјефтинији, с обзиром на чињеницу да се увођењем у матичне књиге рођених Р. Србије (уз симболичну таксу) дете уводи и у матичне књиге рођених, а тиме и у евиденције држављана Р. Србије.

КАРИЈЕРА

САН: Више од десет година сте радили у Министарству правосуђа, затим сте као генерални секретар радили у Министарству спољних послова у Београду, четири године сте били шеф Конзулата у Малмеу у Шведској, а последњих осам година сте генерални конзул Републике Србије у Њујорку. Како сте успели да постигнете тако успешну каријеру?

МЖ: Први одговор који ми се намеће је: Лако! Најтеже је било после завршених студија наћи посао у струци јер је осамдесетих година већ увелико наступила рецесија. Каријера дуга тридесет година, започета је позицијом приправника у некадашњој савезној администрацији бивше Југославије, након јавног конкурса који је трајао осам месеци. Сваки степеник више, односно свако ново звање, било је резултат искључиво мог рада и односа према послу. Наравно, било је и тешких тренутака у каријери и тешких услова за рад, али сам увек настојала да одржим ниво у раду који сам сама себи поставила. Успех своје каријере мерим оствареним резултатима, а никако звањем, иако морам бити искрена и рећи да моје именовање на позицију генералног конзула Р. Србије у Њујорку, доживљавам као изузетно признање, које истовремено намеће велике обавезе и одговорност.

САН: У Канади се данас жене често налазе на високим политичким функцијама мада је и даље велика реткост видети жене на високим позицијама у привреди. Каква је ситуација у САД, а каква у Србији?

МЖ: У САД смо ових дана сведоци ситуације да је велики број жена поднео кандидатуру за позиције гувернера, представничког дома и сената, тако да се, након недавно одржаних избора, већ од јануара у Вашингтону очекује ступање на дужност најмање 90 жена. Ово потврђује да је америчко гласачко тело вољно да подржи још већу заступљеност жена на јавним функцијама, иако она ни до сада није била занемарљива.

Када је реч о Србији, ја са поносом истичем да је држава коју представљам родно равноправна. Никада нисам била суочена са чињеницом да сам у лошијој позицији од колега због тога што сам жена. Ја говорим са становишта некога ко је стасао, школовао се и увек радио у урбаним срединама Србије, па свакако нисам најпоузданији пример, али сматрам да је по овом питању од кључног значаја породица и подршка од најранијег узраста.

Наглашавам да политика никада није била моје опредељење, већ струка. Сматрам да Србија даје свима подједнаке стартне могућности, па ипак мислим да је жена у Србији увек радија да професионалну каријеру подреди породици, јер је то део менталитета, породичног наслеђа и њене одговорности пре свега према деци. Зато је и заступљеност жена на политичким функцијама сразмерно мала, ако не и занемарљива у односу на мушкарце. Ако поменем да сам прва жена постављена на функцију генералног конзула у САД, још од времена када је чувени Михаило Пупин 1912. године именован за почасног конзула Краљевине Србије у САД, можда то неће звучати у корист моје тезе о родној равноправности у Србији. Ипак, слична ситуација је и у многим другим државама, као што је на пример Немачка коју је тек пре пар година први пут заступала жена на челу Генералног конзулата у Њујорку (Brita Wagener).

САН: Импресивна је чињеница да сте ви уз успешну каријеру подигли и троје деце. Који је ваш рецепт за координирање каријере са приватним животом?

МЖ: Морам да појасним. Ја сам подигла двоје деце! Мој супруг и ја говоримо да имамо троје деце јер, иако су из претходних бракова, свакога од њих доживљавамо као своје, и подједнако важно. То су сада већ  одрасли и одговорни млади људи који су, и поред отворених других могућности, изабрали да не напусте Србију.

Рецепта за координирање каријере са приватним животом заиста нема, али је чињеница да сам се трудила да својој деци увек пошаљем јасну поруку да су они мој приоритет. Трудила сам се да им оставим места за личне изборе, поштовала сам њихове одлуке и давала подршку чак када се нисам слагала са њиховим изборима. За узврат, они су испунили сва моја очекивања и постали људи који ме чине поносном. Супруг је, наравно, моја највећа подршка, јер са бескрајно стрпљења толерише мој позив који нема фиксно радно време, нити познаје радне и нерадне дане, те на неки начин и сам носи терет моје функције. Уз „терет функције“, наравно, иде и много лепих ствари, као што су стицање пријатеља широм света, упознавање нових дестинација, култура, природних лепота…

И ЈОШ ПОНЕШТО...

CAН: Каква сећања носите из свог мандата у Шведској где сте службовали од 2003. године? Како наши земљаци живе у тој земљи? Колико их тамо има?

МЖ: Из Шведске носим дивне успомене. Прелепа земља, и људи који се веома одговорно односе према њој. Хиљаде језера, бескрајна жута поља уљане репице у цвату и најплавље небо које сам икада видела – то је прва слика која долази у сећање на помен Шведске.

Истина је да ова слика одражава свега пар месеци у години, али тим пре, тамо научите да цените оно мало лепог времена и сунца, спрам осам месеци сивила. Као и у САД, ми не располажемо евиденцијом о броју Срба који живе и раде у Шведској. Постоји претпоставка да се оквирна цифра креће око 120.000, али је овај податак тешко проверити.

И САД и Шведска су земље које су дуго имале отворену имиграциону политику. Уласком у ЕУ, Шведска је променила свој став по овом питању, али је остала отворена за високообразован кадар из наших крајева. Овде пре свега мислим на лекаре и инжењере, којима су отворена врата због квалитетног образовања и радних способности. Наши људи се углавном лако уклопе у шведски систем, који је оличење организованости и уређености.

САН: Ако поредите социјализам у бившој Југославији, друштвено уређење у Шведској и капитализам у Америци које су по вашем мишљењу позитивне, а које негативне стране?

МЖ: Социјализам као појам више везујем за Шведску, него за Југославију. Наиме, иако сам рођена и  драсла у Југославији у време социјализма, равноправности, братства и јединства, из ове перспективе схватам  колико је то уређење било утопија у коју су само неки од равноправних народа и народности веровали, а понајвише ми Срби. У Шведској постоји школски систем који нуди бесплатно основно образовање (бесплатно у правом смислу те речи, јер не морате детету купити ни оловку), свако дете ће у школи добити бесплатни  оброк. Иако спор у пружању услуга бесплатан је и здравствени систем…

Дакле, Шведска нуди социјални програм који свима даје исту стартну позицију, па ипак тај систем поставља и одређене границе за напредовање странаца, које рецимо у САД не постоје. За имигранте у САД, нема граница за успех уколико вредите, односно знате свој посао.

CAН: Живите у граду који смо имали највише прилике да гледамо на филмском платну. Имамо ли ми као гледаоци тих филмова илузије о животу у овом граду? Колико је живот Њујорчана леп и атрактиван, а шта је то што га отежава?

МЖ: Иако ће звучати као стереотип, Њујорк је заиста јединствен град. Пре свега због енергије којом зрачи, али и због своје инклузивности. Ни у једном другом граду на овоме свету се нисам осећала да сам код куће као у Њујорку. Овде дакле, нико никога не посматра као странца, без обзира одакле је дошао. То је оно што даје посебан квалитет живота у овом граду. Допада ми се то што нема културног садржаја који није доступан за сваки џеп. Примера ради, са мало упорности, довитљивости и стрпљења, за симболичан износ  можете купити карту у Метрополитан опери, која у редовним условима кошта пра- во мало богатство.

Такође, допадају ми се дивно осмишљене јавне површине које су доступне свакоме. Овде не мислим на паркове, већ пролазе између зграда или улица, тргове и сл. који су опремљени клупама или столицама и  столовима, као и зеленилом. Праве мале оазе за кратак предах у паузи између састанака, шетње или током паузе за ручак. У Њујорку ништа није необично јер је у питању град који отворених руку прихвата  разноликост, па је и посебан управо због те разноликости или различитости, ако је то боља реч. Град који има преко 300 сунчаних дана у години, уме да буде веома непријатан у летњем периоду када влага и високе температуре донесу непријатне мирисе.

Оно што нико у Њујорку не воли то је саобраћај, јер отежава живот оних који раде на Менхетну. Време проведено у саобраћају је релативни појам који никада није могуће са сигурношћу предвидети, па је кашњење сасвим уобичајена појава. Примера ради, ових дана, после првог снега који је изненадио градске службе, провела сам четири сата у колима ради двадесетак минута времена проведених на једном дипломатском пријему у част националног дана. Моја је обавеза да испоштујем пријатељску земљу, и као генерални конзул Р. Србије, али и као потпредседник Друштва страних конзула, па макар то захтевало четири сата проведених у саобраћају.

САН: Какве утиске носите о изложби Архитектурa у Југославији од 1948-1980. године, која је постављена oвог лета у Музеју модерне уметности oвде у Њујорку? Шта мислите о овој поставци као представник Србије, али и као неко ко је сведок тог времена?

МЖ: Изложбу сам имала прилике да видим чак три пута. На свечаном отварању се заиста није могло много видети, због огромног броја посетилаца, па сам имала потребу да је погледам још једном. Ипак, тек током треће посете са Друштвом страних конзула, уз стручно вођење кустоскиње Ане Кац, могла сам да потиснем емотивна осећања која су стално надирала и изложбу одгледам на прави начин. Тек тада сам схватила величину, снагу, и ако то могу тако назвати, авангардност земље које више нема. Изложба је по мом  мишљењу одлична, иако постоје ствари са којима се не могу сложити, али које су просто рефлексија званичне политике САД према Србији и на које ми не можемо утицати.

САН: Шта вас највише забрињава у данашњем свету и који би били ваши предлози за решења ?