Intervju sa Oliverom Zatezalo, Srpkinjom koja je nedavno proglašena za jednu od 20 najuticajnijih žena u oblasti visokotehnološke bezbednosti (cyber security) u Kanadi

Ne može se svako pohvaliti prijateljstvima koja traju više od trideset godina. Olivera Zatezalo i ja se poznajemo još iz brucoških dana, a naše prijateljstvo nije uspela da pokvari ni činjenica da smo preko dvadeset godina radile u konkurentnim hi-tech kompanijama. Povod za moj razgovor sa Oliverom je laskava titula koju je nedavno dobila. Olivera je proglašena jednom od 20 najuticajnijih žena u Kanadi u oblasti  visokotehnološke bezbednosti (cyber security).   

SAN: Da li nam možeš nešto više reći o nagradi koju si dobila? Ko je dodeljuje, ko su bili finalisti? 

Olivera: Početkom 2020. godine, dve kanadske organizacije, IT World Canada i WISECRA (Women in Security and Resilience Alliance),  ustanovile su nagradu Top 20 Women in Cyber Security u Kanadi, sa željom da promovišu struku i motivišu više žena da razmisle o svojoj karijeri u oblasti visokotehnološke bezbednosti (Cyber Security). U roku od 90 dana, dobili su više od 170 nominacija za žene koje rade u ovoj oblasti  koje su uključivale žene eksperte iz kanadske vlade i vojske, profesore univerziteta, osnivače kompanija i direktore obezbeđenja (Chief Security Officer) u kanadskim korporacijama. Visokotehnološka bezbednost je od ključnog značaja za dalji razvoj kanadske ekonomije, a nedostatak stručnjaka u ovoj oblasti je veoma zabrinjavajući. Istraživanja Toronto Finacial Services Alliance (TFSA) pokazuju da potražnja za talentima u okviru visokotehnološke bezbednosti raste 7% svake godine i da ćemo do kraja 2021. imati 8.000 pozicija za koje nećemo moći da nađemo ljude. Više nego ikada do sada je bitno motivisati što više žena da potraže karijeru u ovoj oblasti (Cyber Security), jer nas ima veoma malo. 

SAN: Visokotehnološka bezbednost je termin novijeg datuma. Reci nam nešto više o tome kako izgleda odbrana od visokotehnološkog kriminala (cyber security). Šta to, u stvari, znači i kako si počela time da se baviš? 

Olivera: Postoje veoma jasno definisani standardi koji moraju da se poštuju za bilo koju granu tehnološkog razvoja (recimo moderne mobilne mreže, IoT razvoj itd). Zadatak stručnjaka u visokotehnološkoj bezbednosti je da na osnovu poslovnog  modela, naprave Program kontrole rizika (Governance program), obezbede polise osiguranje  i na osnovu toga naprave Plan upravljanja i Operativni plan kako da se implementira i održava nivo prihvaćenog rizika.  Da pojednostavimo, radi se o setu kontrola koje treba implementirati u projektovanje moderne mobilne mreže, koji se  posle nadziru  u realnom vremenu preko Security Operations Centra. Ideja je da Security Operation Centar ima unapred implementirane algoritme da prati prihvaćeni modus ponašanja na mreži. Čim nešto izađe iz okvira očekivanog, šalje se alarm analitičarima koji rade u centru 24x7 i oni počinju istraživanje uzroka  oglašavanja alarma. Veoma je  dinamično okruženje, ljudi koji rade u visokotehnološkoj bezbednosti (cyber security) su ljudi koji vole intelektualne izazove i vole da rešavaju probleme. Koordinacija i saradnja sa njima i drugim stručnjacima u firmi je veoma važna, mi delimo iskustvo, delimo informacije o novim vrstama napada i novim strategijama odbrane, da bi svi zajedno našli način kako da se izborimo sa njima.  Veoma sam aktivna u organizacijama visokotehnološke bezbednosti  u Torontu, a i Kanadi, i redovno držim predavanja o sigurnosti modernih mobilnih mreža, IoT sigurnosti i sajber (visokotehnološkoj) bezbednosti i o okviru privatnosti (privacy frameworks) za veštačku inteligenciju kolegama iz raznih organizacija i industrija. Taj rad i angažovanost van posla  mi pričinjava veliko zadovoljstvo i uvek se osećam kao da se vraćam na neko mesto gde se svi dobro razumemo i slažemo i konstantno učimo jedni od drugih. Trenutno sam u savetodavnom odboru (Advisory Board) u nekoliko kanadskih i američkih firmi, i ta saradnja mi donosi veliko zadovoljstvo i inspiriše me da idem dalje. Mislim da ću nastaviti da budem aktivna kao predavač i mentor čak i jednog dana kada se odlučim da ne radim puno radno vreme.  

SAN: Jedan od mojih  profesora jednom je rekao da nije siguran kako će u životu proći naša generacija i da se plaši da ćemo smatrati da je sve već izmišljeno. Koliko ti misliš da je naša generacija uspela da opovrgne sumnje mog profesora i dokaže suprotno?  

Olivera: Želela bih samo da nas vratim u rane 1990. kad su mnogi od nas, koji danas čitaju SAN, došli u Kanadu. Minut razgovora sa zemljama ex-Yu, je bio 2,3 dolara, naši telefonski računi su često bili veći od naše rente za stanove koje smo tada iznajmljivali u Torontu. Sada smo konstantno u kontaktu sa porodicom u Srbiji, a i sa prijateljima širom sveta, zovemo ih iz kola, dok se vozimo vozom i to je sve uključeno u plan prenosa podataka (mobil data). Niko više i ne pomisli koliko bi trebalo izdvojiti novca za minut razgovora. To je tehnološko dostignuće za koje treba da budemo zahvalni i mnogim našim kolegama, koji su po dolasku u Kanadu radili u telekomunikacijama. Kanada je u tom periodu bila jedna od najvećih telekomunikacionih sila u svetu i svi mi koji smo radili i za proizvođače telekomunikacione opreme, a i za operatore, zaslužni smo za ovaj svet u kojem smo sada i u kojem je komunikacija laka i relativno pristupačna kad se uporedi sa telefonskim računima od 400 dolara, a ponekad i do 800  dolara koje smo plaćali po dolasku u Kanadu. Promene, koje smo doživeli u proteklih 25 godima, biće mnogo drastičnije u sledećih pet godina. Nove mobilne mreže će otvoriti vrata novim poslovima, naš život a i poslovi koje radimo biće značajno drugačiji. Najvažnije je nastaviti učiti, biti fleksibilan i otvoren za nova znanja.  

SAN: Koji je bio razvojni put tvoje karijere? Da li si nekada posumnjala u put koji si izabrala?

Olivera: Počela sam kao  softverski inženjer u AT&T Canada pre više od 20 godina na razvoju sistema za prikupljanje podataka sa NORTEL-ovih centrala. Nakon tog prešla sam na razvoj sistema koji se bavio detekcijom nelegalnih korišćenja mreža (Fraud Detection). To su bili veoma interesantni i za to vreme inovativni algoritmi, zasnovani na analizi podataka koji dolaze sa cele globalne mreže. Posle 10 godina sam sa IT sektora prešla na dizajn komunikacionih mreža i na razvoj sistema koji podržavaju i nadgledaju komunikacione mreže. Godine 2015,  u okviru firme prihvatila sam odgovornost da vodim projekat izgradnje privatne komunikacione mreže za kanadsku vladu i vodila sam tim od preko 200 inženjera čiji je zadatak bio da implementiraju bezbednosu kontrolu prema zahtevima kanadske vlade, da bi mreža bila setifikovana i u skladu sa lokalnim propisima. Znanje kako se moderne mreže dizajniraju i održavaju bilo je potrebno za poziciju direktora za visokotehnološku bezbednost (Chief Cyber Security Officer) na tom projektu, jer visokotehnološka bezbednost (Cyber Security) obuhvata sve domene poslovanja savremenih telekomunikacionih operatera, počev od kadrovske službe, fizičke sigurnosti, IT bezbednosne mreže, nabavke softvera itd. Svi procesi koji se slede moraju da budu kompatibilni sa propisima kanadske vlade. U toku tog projetka bila sam i član CSTAC ( Canadian Telecommunication Security Advisory Committee), i postala deo tima sajber stručnjaka za bezbednost koji se bave problematikom  zaštite nacionalnih telekomunicionih mreža. Ovo iskustvo mi je otvorilo vrata za poziciju na kojoj se sada nalazim, Chief Security Offier za Huawei Canada, gde nastavljam da radim za kandaskom vladom na verifikaciji svih proizvoda koji je Huawei prodao operaterima u Kanadi u poslednjih 12 godina.  

SAN: Sećam se, u vreme naših studija na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu na smeru za Elektroniku i telekomunikacije bilo je skoro 50 odsto devojaka. Procenat devojaka koje u Kanadi studiraju tehničke fakultete je daleko manji. Šta je po tvom mišljenju pravi razlog za to? Na koji način se može povećati zastupljenost devojaka na tehničkim fakultetima? 

Olivera: Mislim da moramo da se potrudimo da razvijemo ljubav prema matematici kod mlađih generacija. Smatram da je to jedan od razloga što nemamo više devojčica u tehnologiji.Ja sam od malih nogu išla u letnje i zimske škole matematike, leti smo išli u Pecku, gde smo imali časove plivanja i matematike,  zimi u školu na Divčibarama gde smo se bavili zimskim sportovima pre podne, a zanimljivom matematikom po podne. Ja sam se tim školama mnogo radovala i najveći broj mojih prijatelja na fakultetu bili su deca iz gradova širom Srbije koje sam upoznala u tim školama. Matematika je bila zabavna, povezivali smo je sa druženjem van škole, sa plivanjem, skijanjem, prijateljima iz drugih delova naše zemlje. Mislim da je veoma važno shvatiti da se zanimanja budućnosti menjaju, da ćemo biti svedoci kako veštačka inteligencija biva korišćena da zameni mnoge operativne poslove koji se ponavljaju, da zameni rudare koji rade u nehumanim uslovima, a i da mnoge od poslova u svim granama industrije napravi efikasnijim. Veštačka inteligencija je bazirana na statističkoj obradi podataka, tj. na matematici. Matematika će nam biti potrebna i u zdravstvu, farmakologiji, biće teško obavljati poslove u budućnosti bez znanja matematike. Moramo naći zabavan način da decu uvedemo u svet matematike i egzaktnih nauka. Mislim da je to jedan od razloga što nema podjednaki broj devojčica, pa čak ni studenata tehnike i inženjerstva u mlađim kanadskim generacijama. Ja to vidim kao veliku opasnost, ne samo za raznolikost polova (gender diversity) u tehnološkim zanimanjima, već i za kanadsku ekonomiju. Moramo naći način da razvijemo  ljubav prema matematici kod naše dece, i to što ranije u njihovom školovanju. Čest sam gost na kanadskim univerzitetima, a i globalno, gde pričam sa studentkinjama na tu temu, budućim ženama u tehnologiji, a od svih predavanja koje sam do sada održala, najradije se sećam predavanja o „Veštackoj inteligenciji i zanimanjima u budućnosti“ koje sam održala 2017. godine u Šabačkoj gimnaziji, gimnaziji koju sam završila, povodom proslave 180 godina postojanja.  

SAN: Da li postoje neke prednosti biti žena u IT industriji i telekomunikacijama i koje?

Olivera: Kada sam 1996. godine počela da radim u AT&T Canada, na spratu na kojem je bio IT and Network design od 200 inženjera bilo je samo tri žene. I tada je bilo veoma jasno da žene unose drugačiju dinamiku, da konverzacija počinje više da liči na dogovor nego na raspravu kada se pojavi bar jedna žena na sastanku. Ja lično mislim da je to meni pomoglo i da sam dobijala više šansi i promocija nego neke od mojih kolega, jer je i tada kadrovskoj službi bilo jasno da izbalansiranost polova pomaže produktivnosti. Sada imamo malo veći broj žena u tehnologiji, u visokotehnološkoj (sajber) bezbednosti taj procenat raste. Prošle godine povećao se na 24%. To još uvek nije dovoljno, ali je mnogo bolje nego što je bilo. Želela bih da ova moja priča inspiriše neke od naših devojčica da potraže karijeru u inženjerstvu i tehnologiji. Mene je ovaj posao odveo na put oko sveta, upoznala sam i radila sa ljudima sa svih kontinenata, držala predavanje čak i  devojčicama  iz Saudijske Arabije, videla mnogo različitih kultura i običaja. Od inženjerstva sam otišla u domene novinarstva, ekonomije, tehnološkog rata, politike i trgovinskog rata. Iskustva kroz koja sam prošla mogla bi da stanu u jedan veoma interesantan roman o pregovorima, tehnološkom napretku i uopšte sposobnosti da učim da nalazim komfor u veoma nekomfornim situacijama u kojima sam se nalazila. To je veliko i veoma interesantno životno iskustvo koje bih volela da prenesem na mlađe.  

SAN: Većina nas je došla u Kanadu sa dva kofera u potrazi za novim i boljim životom. Kako je izgledao tvoj put? Ako bi mogla, da li bi  nešto promenila?

Olivera: Te 1994. godine došlo je mnogo naših ljudi sa prostora bivše Jugoslavije. Imali smo sreću da među njima bude i više od pedeset prijatelja sa fakulteta sa kojima smo muž i ja studirali. Ta međusobna pomoć i podrška nam je mnogo značila u početku. I pored toga, nostalgija me je često mučila. Volela bih da sam tada znala da ta osećanja racionalizujem i kontrolišem. Utehu smo nalazili u čestim odlascima u Srbiju i dobrotvornim akcijama na koje smo se uvek rado odazivali. Posebno sam ponosna na donaciju aparata za ispitivanje sluha kod novorođenih beba koju smo porodično napravili Klinici za ENT Klinickog centra Srbije kroz Life Line fondaciju prošle godine. Dobrotvorni rad i pomoć ljudima u nevolji je najbolji način da pomogneš i sebi i drugima i žao mi je što to nisam još ranije shvatila.

SAN: Kako si uspela da pronađeš ravnotežu između karijere i privatnog života? Da li si i čega morala da se odrekneš?

Olivera: To je  pitanje koje me često muči kao majku i suprugu, a sada i kao ćerku majke koja živi u Srbiji. Teško je naći balans i posvetiti dovoljno vremena svima koji to zaslužuju. Sada je mnogo bolje nego pre, mislim da je najteži period kad je sin bio mali, kada sam bila jedina mama koja radi u njegovoj grupi u kindergardenu. To je bilo jedno od najvećih iskušenja kroz koje sam prošla. Stalno sam osećala grižu savesti što nisam tu da ga dovedem kući iz škole na ručak, da mu organizujem druženje kao druge mame. U jednom momenu sam čak razmišljala i o otkazu. U tom periodu je pomoć porodice bila dragocena, moja mama i mama moga muža su se organizovale da nam na smenu pomognu svojim boravkom kod nas na par meseci. Bilo je veoma teško. U  takvim situacijama treba da shvatimo da ne možemo i ne moramo sve sami da uradimo, da je OK neke stvari delegirati, tražiti i prihvatiti pomoć.

SAN: Šta bi poručila mladima koji žele da krenu tvojim stopama?

Olivera: Naše mlade bih savetovala da se uče na našim iskustvima, ali i našim greškama. Mislim da je veoma važno imati mentora, nekog ko razume njihov mentalitet, zna šta ih motiviše, da budu otvoreni za savete i da kroz razgovor i refleksiju onog što su prošli i onoga šta žele nađu svoj put. Veoma je važno voleti ono što radiš, tražite ono što vas ispunjava i vuče napred, ne ostajati dugo na poslovima koji vas ni intelektualno, ni emotivno ne ispunjavaju.  Pravite svoj mali svet od prijatelja koji su vam slični i podržavajte i vucite jedni drugi nagore, budite stručno angažovani i van posla, prijavljujte predavanja i radove za konferencije  i nastavite da stalno učite. Iskoristite ovo vreme pandenije da proširite svoje vidike u svakom smeru. Tehnologija jeste budoćnost, ali će baš zbog tako brzog tehnološkog razvoja, još bitnija biti i umetnost, slikarstvo, muzika, da nas oplemeni i ulepša život u teškim periodima kao što je ovaj kroz koji sada prolazimo. Nastavite da radite u oblasti koja vas čini srećnim i svojim, svaki posao je lep kad se radi punog srca.