Intervju sa Miroslavom Batom Marčetićem

Da li ste nekada bili na koncertu Akademije srpske narodne igre? Ako niste, toplo vam preporučujem, nećete ostati ravnodušni. A ukoliko jeste, znaćete o čemu pričam. Bogata izvorna muzika protkana zvucima srpskih tradicionalnih instrumenata, harmonike, frule, bubnjeva, i more djece u šarenim nošnjama sliva se u jedan savršeni sklad mladosti, zvuka i pokreta. Svaka igra propraćena je ogromnim aplauzom i uzvicima iz publike. Sve zajedno neminovno izaziva jake emocije, a često se omakne i koja suza.

Šta folklor predstavlja nama, iseljenicima iz bivše Jugoslavije u Kanadi? Mislim da ovdje dobija jednu novu dimenziju koja ne postoji u matici. Ovdje to nije samo igra i pjesma već osjećaj pripadnosti, očuvanje tradicije, jezika i ukupne kulture, veza sa zavičajem i hrana za dušu. Za djecu folklor je jedno neponovljivo iskustvo gdje ne pamte samo korake već uče o svojoj kulturi, a što je najvažnije uče da se druže stičući doživotna prijateljstva i sve to pod strogom palicom jednog izuzetnog čovjeka i pravog perfekcioniste, Miroslava Bate Marčetića.

Miroslav Bata Marčetić je sjajan koreograf i veliki entuzijasta čijom zaslugom na stotine kanadske djece igra kolo bolje nego većina djece u Srbiji. On je osnivač i predsjednik Akademije srpske narodne igre i po tome je poznat kod naših sugrađana. Ali  mnogi ne znaju da kao veliki stručnjak i poznavalac tradicionalnog plesa drži seminare i predavanja na univerzitetima i raznim obrazovnim ustanovama širom svijeta. Tako studenti u Izraelu, Tajvanu, Brazilu, Japanu, Njemačkoj, širom Sjedinjenih Američkih Država i mnogim drugim zemljama imaju priliku da uče od jednog od najboljih.

Odakle potiče ta ljubav prema tradicionalnom plesu i mizici?

Ljubav prema našoj tradiciji i folkloru potiče još iz detinjstva, iz mog rodnog Pančeva kada me je mama vodila na koncerte „Kola” i kada sam sa oduševljenjem posmatrao igrače i zamišljao da sam i ja jedan od njih. Ubrzo sam se učlanio u KUD „Abrašević”, čiji je koreograf u to vreme bio Dobrivoje Putnik, jedan od najvećih poznavalaca sprskog folklora i tradicije.  

Kada ste shvatili da je folklor vaša karijera?

Kao što sam rekao, zavoleo sam igru još kao mali ali negde pred kraj srednje škole počeo sam da razmišljam da bi igra mogla da postane i moja karijera. Sa devetnaest godina položio sam audiciju i bio primljen u stalni radni odnos u Ansamblu narodnih igara i pesama Republike Srbije „Kolo”, gde su sa nama radili najbolji i najpoznatiji koreografi: Olga Skovran, Dobrivoje Putnik, Desa Đorđević, Dragomir Vuković, Petar Josimović i drugi. Pored redovnog rada u Kolu, ja sam se i privatno usavršavao. Za vreme godišnjeg odmora išao sam na teren i direktno od starijih poznavalaca našeg narodnog blaga prikupljao i zapisivao naše igre i običaje. Prikupljanje i zapisivanje igara još više je uvećalo moju ljubav prema našem narodnom folklornom blagu, tradiciji i običajima, pa je folklor postao deo mene, a samim tim i moja karijera.

Kako je ideja o osnivanju škole (akademije) zaživjela? 

Kada sam došao u Kanadu, pre dvadeset i tri godine, postojali su naši folklorni ansambli ali nisu bili na visokom nivou. Ne želim da zvučim prepotentno ali detalji su bili zanemarivani, a detalji su veoma važni u ukupnoj slici. Tu ima mnogo kockica koje treba da se slože u mozaik, koreografija, instumentalna muzika, glasovi, kostimi, scena itd. To sve zajedno mnogo govori o našoj tradiciji i običajima koje treba predstaviti precizno i autentično jer je to jedini način da se i očuvaju. I uprkos mišljenju mnogih skeptika, video sam u Kanadi veliki potencijal i tako sam zaplovio u vode koje su me dovele dovde gde sam danas u Akademiji srpske narodne igre.

Kakav je vaš pristup u radu sa djecom?

Ono što ja radim je slično školskom obrazovanju, samo naravno usmereno ka igri i pesmi. Deca su podeljena u grupe prema svom uzrastu i adekvatno tome sa njima se rade odgovarajuće pesme i igre. U Akademiji imamo nekoliko grupa: grupa od 3-5 godina, pa onda od 5-9 godina i tako dalje od srednjoškolaca i studenata pa do rekreativaca koji su najstarija grupa. Svaki ansambl ima svoj program prilagođen određenom uzrastu i mogućnostima. U našoj bogatoj tradiciji može se naći ponešto za svakoga. Sem toga, Akademija ima visokoobrazovane saradnike, profesionalce i pedagoge koji rade sa decom u raznim sferama umetnosti, od pokreta i koreografije do vokalnih instrukcija i instrumentalne pratnje. Zbog ovakvog načina rada, Akademija broji više od 350 igrača i dvadesetak muzičara, članova našeg orkestra.

Šta vas motiviše i odakle crpite tu silnu energiju da u ovom poslu istrajete i idete dalje?

Ono što mene motiviše su prevashodno deca, a onda i njihovi roditelji koji imaju veliko interesovanje za očuvanje naše tradicije i igre. Ja prepoznajem u njima iskrenu želju da nauče i budu dobri u tome. Sem toga oni se i lepo druže kroz igru i stvaraju velika prijateljstva  Često nastupamo, gostujemo  u drugim gradovima tako da  je sve to zajedno velika motivacija i za njih i za mene. U našoj bogatoj ostavštini tražim inspiraciju. Uvek nastojim da u program uvrstim nove sadržaje i da budem nov u onome što radim, a da ne menjam izvornost naših korena. Riznica koju mi imamo je interesantna ne samo nama nego i Kanađanima što nam omogućava da budemo lideri a ne pratioci u multietnickoj Kanadi.

Kroz svoj rad sa djecom neosporno je da ste ostavili trag na mnoga djetinjstva i živote, kakav je to osjećaj?

To je divan osećaj. Često se desi da na nekoj svadbi, slavi ili nekom sličnom druženju sretnem svoje đake, koji su sada odrasli, zreli ljudi, obrazovani i uspešni, imaju porodice kuće a još se druže sa prijateljima sa folklora. To su deca koja su prošla kroz moje ruke, kroz ruke Akademije i sama pomisao da sam ja makar delimično zaslužan za taj njihov uspeh meni predstavja najveće zadovoljstvo, sa tim se zaista dičim i dobijam pozitivnu energiju da nastavim svoj rad sa istom ljubavlju.  

Šta biste poručili ljudima koji se bave vašom profesijom, posebno mlađim generacijama?

Svim svojim mlađim kolegama, a pogotov onima u Srbiji, poručujem da ostanu verni našoj tradiciji i kulturi. Neki misle da mi treba da budemo kopija Riverdensa ili Brodveja, ja se sa tim ne slažem. Mi imamo dovoljno materijala za nove ideje u našem bogatom nasledstvu. Mi nismo ni baletani ni tango plesači. Treba crpiti ideje iz naših korena, a ne investirati u tuđe.

Možete li izdvojiti neku nagradu ili nastup na koji ste posebno ponosni?

Svaki nastup bez obzira na veličinu je podjednako važan, a sa svakim nastupom mi želimo da postignemo nešto posebno. Ipak, mogao bih da izdvojim par nastupa koji su mi izuzetno dragi i značajni. Kao prvo nastup u mom rodnom Pančevu gde su prisustvovale moje kolege i sugrađani što meni predstavlja veliko priznanje. Slično sam se osećao i u Guči i Kraljevu. Ovde u Kanadi to je CHIN, i to najviše zato što smo tri puta uzastopno osvajali prvo mesto što zaista govori o našem kvalitetu. Želeo bih da spomenem i naše nastupe za Dan Kanade na Dandas skveru gde se uvek osećam posebno ponosno predstavljajući našu zemlju među svim ostalim nacijama. U ovoj zemlji se mnogo ulaže u promovisanje multietničke Kanade, a mi imamo šta i da pokažemo. O tome kako se mi osećamo govori i naš slogan „Ponos Kanade - duša Srbije (Pride of Canada Soul of Serbia).