Balkansko-američka harizma Željka Dimića (Jack Dimich, scensko ime)

Željko Dimić (Jack Dimich) je jedan od najcenjenijih srpskih glumaca u Holivudu. Film „Teslin narod“, u kome Dimić tumači lik Nikole Tesle, nominovan je za nagradu Oskar u kategoriji dugometražni dokumentarni film 2019. godine. Nedavno je na Međunarodnom filmskom festivalu „Red Dirt u Americi“ Džek Dimić proglašen za najboljeg glumca za ulogu Nikole Tesle, a film za najbolji dokumentarni dugometražni film. Film predstavlja putovanje kroz prošlost i sadašnjost jednog naroda, od iskrcavanja prvog Srbina na američko tlo, pre više od dva veka, pa do današnjih dana.

Posle nekoliko bezuspješnih pokušaja da se upiše na FDU u Beogradu i početak rata u bivšoj SFRJ u kome nije želeo da učestvuje, nagnali su Dimića da najpre ode u Švedsku, zatim u Češku, a 1994. konačno i u Njujork, gde studira na čuvenom Lee Strasberg Institutu u klasi profesora Majkla Margota (MIchael Margotta).

SAN: Kako se dogodilo da postanete glumac? Kada ste prvi put osetili u sebi želju da se bavite glumom i koji je bio povod?

ŽELJKO: Još od detinjstva sam želeo da se bavim ovim poslom. Nisam vadio glavu iz prvog crno-belog televizora domaće marke 'Diplomat' Elektronske industrije Niš, kojeg su majka Bosa  i otac Vlatko kupili na kredit jer je za nas, u to vreme, bio veoma skup pošto je tata sam radio, pa smo  moja sestra Željana, mama  i ja živeli samo od njegove plate. Tata je potajno gajio želju da budem pilot mada je znao da uniforma nije za mene jer sam bio veoma nemirno i hiperaktivno dete. U jednom trenutku moja majka mu je u polušali rekla: „Nema ništa od toga, moj Vlatko, jer naš sin će biti ludak iz kutije... Vidiš da gleda svaki film i svaku seriju na televiziji!“ Inače, mama je od milja zvala glumce 'ludaci iz kutije'. Onda sam se u dvanaestoj godini preko Dečjih novina prijavio na audiciju za film „Boško Buha“ za ulogu narodnog heroja Save Jovanovića Sirogojna i bio siguran da će baš mene odabrati da ga igram.

Naravno, to se nije desilo, a ja sam danima uzaludno čekao da mi poštar donese pismo sa dobrim vestima iz produkcije tog filma. To je bio moj prvi neuspeh u karijeri.

SAN: Kako tumačite svoj neuspeh da upišete Akademiju dramskih umetnosti u Beogradu, a po dolasku u Njujork  odmah ste bili  primljeni na Lee Strasberg institut za film i teatar?  Koju ste veštinu koristili?

ŽELJKO: Na to pitanje je teško odgovoriti jer ja nisam odlučivao o tome. Moje je bilo da se spremim za prijemni, a njihovo da me prime ili odbiju.

Nakon nekoliko pokušaja sam sebi rekao da ne želim više da gubim vreme već da pokušam negde drugde.

Tako sam se, sticajem okolnosti, obreo u Njujorku, gde sam  1997. godine primljen na Lee Strasberg institut u klasi profesora Majkla Margote (Michael Margotta) i tako dobio privilegiju da „pečem“  ovaj teški zanat kod jednog od najboljih profesora glume, gde sam i diplomirao  2001. godine naslovnom ulogom u predstavi Ričard Treći, Vilijama Šekspira (William Shakespeare).

(Majkl Margota je, inače, bio tri godine profesionalni konsultant Džeku Nikolsonu).

SAN:  Da li mislite da je Njujork pravo mesto za glumačku karijeru ili ste vi znali kako da se plasirate ?

ŽELJKO:  Četiri godine sam „pekao“ ovaj zanat pod nadzorom  jednog od najboljih profesora glume. Tačno je da je u to vreme Lee Strasberg institut u Njujorku bila jedna od najboljih akademija na svetu, ali ni ona niti bilo koja druga nisu garancija da će student glume kad je završi raditi svoj posao i biti uspešan u njemu. To zavisi od mnogih drugih faktora i okolnosti

Odigrali ste preko 80 uloga na filmu, televiziji i pozorištu. Koje vam je najzanimljivije iskustvo u nekoj od mnogih američkih TV serija u kojima ste učestvovali?

ŽELJKO: Tačno je da sam igrao različite likove na različitim jezicima i dijalektima u skoro svim najgledanijim američkim serijama: Law&Order, CSI, Castle, Burn Notice, Blue Bloods, Braindead, Black List, StartUp, Lilyhammer, Sopranos, Hawaii Five-O i mnogim drugim. Sve uloge su mi drage i svakoj pristupam kao da je poslednja, ali jedno od najlepših i najtežih iskustava su moja  gostovanja u četiri epizode serije CSI i dve epizode serije Hawaii Five-O jer su moji  likovi i snimanja bili veoma zahtevni. U CSI  sam igrao bivšeg nemačkog špijuna i plaćenog ubicu (Paul Obrecht), a u Hawaii Five-0 sam igrao nasilnika i siledžiju iz Nju Džersija (Randy Thorpe).

Koji filmovi su vam posebno dragi i zašto?

ŽELJKO: U filmu Turneja Gorana Markovića igrao sam epizodnu ulogu (Kapetan Stanković) i snimali smo baš na terenima pod Kozarom, gde sam odrastao. Snimali smo u januaru 2009. godine i bilo je veoma zahtevno jer sam morao da plivam u reći  na -10 ^oC. To je sve deo našeg posla i glumac samo mora i treba da radi sve da bi na najbolji način služio svom liku koji, opet, služi filmu, seriji ili predstavi.

Film „U ime sina“ (In The Name Of The Son) mi je posebno drag jer je to moja prva glavna uloga (Pavle). Film je 2009. kvalifikovan za Oskara u kategoriji kratkog igranog filma i nagrađen je na 22 međunarodna festivala. Moja uloga je bila veoma teška i kompleksna i bez obzira na to što sam se mnogo mučio radeći jer je moj lik Pavle skoro u svemu suprotan meni, ipak sam uživao u njoj. Volim da radim na ekranu ono što je suprotno mom biću i kakav nikad ne bih ni mogao ni želeo da budem u stvarnosti. O procesu i načinu rada na svakom liku obično ne  govorim jer mislim da svaki profesionalni glumac to treba da čuva za sebe.

SAN: Recite nam nešto o vašoj prvoj predstavi  predstavi „Emigranti“ ?

ŽELJJKO: Emigranti poljskog pisca Slavomira Mrozeka je ne samo moja prva uloga na maternjem jeziku već i prva predstava ikada spremljena i premijerno izvedena na srpsko-hrvatskom jeziku u Americi.

Žarko Laušević i ja smo imali dve uloge u ovoj dvokarakternoj predstavi koja je bila rasprodana u svih 14 izvođenja u Njujorkuu, Klivlendu, Vašingtonu i Bostonu.

Bilo mi je zadovoljstvo raditi sa kolegom Lauševićem u ovom odličnom projektu bez obzira što sam tada i dalje bio samo student, tj. apsolvent na Lee Strasberg institutu u Njujorku.

SAN: Kako je došlo do vaše  uloge Nikole Tesle u predstavi TESLA i kako je na vas uticalo to iskustvo? 

ŽELJKO: Sa zadovoljstvom sam prihvatio ulogu Nikole Tesle u predstavi Tesla engleske spisateljice Sheri Graubert.

Radili smo je veoma uspešno 2013. godine u St. Marks teatru na Off Broadway-u jer je sve vreme izvođenja bila rasprodana.

Iskustvo je bilo više nego značajno za moju karijeru i uvek ću biti zahvalan što mi je ponuđena uloga našeg velikog naučnika u toj odličnoj  predstavi.

-----------------------------------------------------------------------------------
SAN:  Da li je ta predstava  bila podstrek da bi  nakon toga (2019)  ponovo tumačili lik Nikole Tesle u igrano-dokumentarnoj drami „Teslin narod“?  Da li je to bio za vas najveći profesionalni izazov do sada?

ŽELJKO: Tumačiti lik Nikole Tesle, jednog od najznačajnijih ljudi od postanka civilizacije naovamo je izazov za svakog glumca. Pre mene su ga veoma uspešno tumačili Petar Božović, Rade Šerbedžija i Dejvid Bouvi tako da je to za mene dodatni motiv da mu se maksimalno posvetim. Prvi put sam ga tumačio 2013. godine u predstavi Tesla engleske spisateljice Sheri Graubert u režiji Sanje Beštić u St. Marks teatru na Off Broadway-u, a onda četiri godine kasnije u filmu Teslin narod koji je kvalifikovan za Oskara u kategoriji igrano-dokumentarnog filma 2019. godine izvanrednog  reditelja Željka Mirkovića. Radio sam ukupno osam meseci na ovoj ulozi sa veoma velikim zadovoljstvom, obraćajući pažnju na sve detalje kakve jedan takav kompleksan lik i zahteva. To je i bio jedan od najvećih profesionalnih izazova do sada u mojoj karijeri. Nedavno je ovaj film proglašen za najbolji film u konkurenciji od 80 filmova, a ja za najboljeg glumca  uloge  Tesle na Red Dirt međunarodnom filmskom festivalu u Americi.

SAN: Povodom ovog filma bili ste prošle godine gost u Torontu na Srpskom festivalu filma. Kako vas je dočekala publika ovde?

ŽELJKO: Festival u Torontu je bio odlično organizovan i sa oduševljenjem sam prihvatio poziv direktora festivala Nenada Stankovića. Publika je veoma dobro prihvatila film „Teslin narod“, reditelja Željka Mirkovića, u kojem tumačim Nikolu Teslu i film je u prepunoj bioskopskoj dvorani doživeo ovacije nakon projekcije. Srećan sam, takođe, što me je publika tog divnog grada na najlepši  mogući način prihvatila.

SAN: Budući da često snimate u Beogradu, Zagrebu, Sarajevu da li možete da napravite komparaciju među načinima rada tamo i u Americi?

ŽELJKO: Gde god sam radio, imao sam sreću da se susretnem sa profesionalizmom na veoma visokom nivou, kako u Njujorku tako i u Sarajevu, Beogradu, Los Anđelesu, Novom Sadu, Budimpešti, Havani, Bostonu, Filadelfiji, Vašingtonu, Las Vegasu, San Huanu, Majamiju i svugde gde sam radio.

Produkcije uglavnom zavise od visine budžeta ali to nije uvek glavni preduslov da se uradi kvalitetan projekat. Nekad se i sa manje sredstava može napraviti dobra priča.

SAN: Kakav je vaš stav prema izboru uloga. Da li imate neke prioritete, neke uloge koje vam leže više emotivno i neke koje biste radije odbili?

ŽELJKO: Prihvatam one uloge za koje smatram po sopstvenoj proceni da vrede da se i odigraju i, naravno, da je scenario kvalitetan jer nemojmo zaboraviti da sve počinje od dobre priče tj. dobre skripte.

Obavezno odbijam uloge  ako su deo projekta sa nekom političkom konotacijom, ako imaju neku predrasudu ili ako su svesno uperene protiv bilo kog naroda. To sam do sada učinio u tri navrata jer nisam hteo da budem deo filmova koja se negativno odnose prema bilo kojem narodu u celini.

SAN: Da li mislite da se menjaju stereotipi o srpskom narodu u SAD, a posebno Holivudu i da li možda vi utičete na to?  Možda neka anegdota iz rada u Holivudu.

ŽELJKO: Nikada nisam igrao stereotipe niti imam nameru. Svaki lik u predstavi, seriji ili na filmu ima svoj život kao i svaki čovek u stvarnom životu. Zato, ne priznajem niti radim stereotipe jer to može svako. To je u ovom poslu gubljenje vremena.

SAN: Kako izgleda jedan vaš uobičajeni njujorški dan i  da li u njemu stižete da se posvetite svom privatnom životu i nekom hobiju?

ŽELJKO: Trudim se da svaki dan proživim na najbolji način i da uživam u svakom trenutku bez obzira na to šta trenutno radim, kako u Njujorku tako i gde god da se nađem pošto volim i često putujem. Naravno, trudim se da svaki dan nešto naučim što nisam znao juče jer mislim da u stalnoj težnji za znanjem i u znanju leži najveća moć svakog mislećeg čoveka. Trudim se da budem jedan od njih.

Veoma mnogo vremena posvećujem fizičkoj aktivnosti, čitanju i, naravno, interakciji i druženju sa ljudima jer čovek je, pre svega, društveno biće.

SAN: Na kom projektu trenutno radite? Kako se kovid pandemija odražava na vašu karijeru?

ŽELJKO: Trenutno,  između ostalog,  radim na ulozi kontroverznog biznismena Mileusnića u seriji „Klan“ reditelja Slobodana Skerlića koju ću snimati u Srbiji u više navrata: krajem maja, u avgustu, septembru i oktobru. Već intenzivno snimam veb serijal 'Milorad Zeneka' u kojem igram naslovnu ulogu, a u produkciji Mi magazina iz Toronta i urednika Nenada Stankovića. To je parodija i komediografski osvrt na sve ono što nam se trenutno dešava, ali su svi likovi, imena, događaji i mesta izmišljeni, tj. proizvod su moje mašte pošto sam autor projekta u saradnji sa Nenadom Stankovićem. Po prvi put radim istovremeno četiri posla: snimatelj sam, scenarista, reditelj i glumac i za sada, evo, nakon pet epizoda mogu reći da su reakcije i više nego dobre. Milorad Zeneka je priučeni reporter koji trenutno izveštava iz izmišljene Autonomne oblasti Tuključani, i trenutno snima u Njujorku ali će, takođe, da se javlja i izveštava svoju vernu publiku gde god da se nađe: Los Anđeles, Beograd, Zagreb, Ljubljana, Prag, Banjaluka, Boston, Čikago, Las Vegas, Skoplje i mnogi drugi gradovi.