ПОЛА ВЕКА СРПСКОГ РАДИО ЧАСА „РАВНА ГОРА” Разговор са Бранком Ђуровић

Бранка Ђуровић, један од стубова српске заједнице при цркви Св. Архангела Михаила, својим радом током деценија културно је оплеменила многе грађане Торонта и Онтарија.

Захваљујући Бранкиној љубави према свом народу, као и њеном вишедеценијском раду, српска заједница је учествовала на многим догађајима, приказујући српску културу, традицију и обичаје. Бранка Ђуровић је од 1960. године члан Кола српских сестара, а 1967. постаје и њена председница, позив који и данас са пуно поверења и љубави обавља. Добитник је специјалне грамате Српске православне цркве за ширење српске културе и традиције у Канади. Од 1960. године организује и уређује српске изложбе Божић и Ускрс око света. Добитник је и неколико награда градске и провинцијске владе и учесник у многим добровољним и хуманитарним акцијама. Такође, више од три деценије учествује у уређивању радио програма „Равна гора“ на CHIN радију.

Бранкина кућа, у којој сам с њом причала, доживљава се као ризница српских историјских раритета у Канади.

Готово све изненади локација твоје лепе куће, такорећи на крајњем северозападу Торонта, а годинама смо се дружили на твом послу, у југозападном делу града. Дугачак је био твој пут од куће до посла. Радознала сам, зашто ниси купила кућу ближе простору одакле се емитује и радио програм?

Разлог су успомене, деценијама брижљиво и с љубављу чуване у овом породичном дому. Све ове хронолошки послагане фотографије, сувенири, медаље, признања, награде, трофеји нису само моја животна прича, већ представљају историјску ризницу српске заједнице у временском периоду од једног века. Колико је само знаменитих Срба из отаџбине и целог света, као и наших овдашњих родољуба, посетило ову кућу. У овом простору је у два наврата боравио и наш краљ. Почетком седамдесетих година прошлог века, у овој кући смо угостили краља Петра Другог Карађорђевића. Српски специјалитети, који је припремила моја свекрва, отворили су апетит краљу и одбио је сугестије свог пратиоца да се у гостима само мало послужи и да се придржава краљевског јеловника...

Само у овом простору успомена, живим у спокојству и то ми даје снагу да и даље припремам и водим радио час „Равна гора”, који је годинама водио мој покојни Миленко. Умро је пре две и по године, али последњих месеци свог живота био је прилично немоћан и ја сам морала преузети наш радио програм. Уређујем га већ три године. Срећом, помажу ми сарадници, одани српству.

Да ли вас је подржала нека српска организација коју сте затекли? Како сте започели радио програм и ко му је дао име? Којим данима и у које време се емитује ваш радио програм?

Приликом досељења у Торонто, затекли смо неколико бораца ЈВО из редова генерала Михаиловића којима је припадао и мој Миленко. Међу њима је био и гуслар Саво Ковачевић, који је изводио своје песме на радио програму који су ти Дражини борци основали и назвали га „Равна гора“. Тај први радио час се убрзо угасио. Други су основали браћа Бранко и Коста Станојевић, али је и тај час био кратког века. 0нда је власник радио програма Чин, који је емитовао све етничке програме, затражио од Миленка да преузме српски радио час „Равна гора“ који се емитује и дан-данас, сваке суботе од 7 – 8 увече, ФМ 100,7.

Нагласилa си драгоцену помоћ сарадника током свих протеклих пет деценија опстанка радио програма „Равна гора“. Ко су ти драгоцени сарадници? Због чега се толико хвали међу Србима радио час „Равна гора“, у чему је тајна његове популарности?

Одржавању српског радио часа „Равна гора“ веома много су допринели наши свештеници. Отац Миодраг Поповић је био одани сарадник мом Миленку све док се није вратио у Београд, затим отац Јован Марјанац, свештеник у Кичинеру и секретар Епархије канадске СПЦ и отац Дејан Обрадовић из Мисисаге. Иначе, дуги низ година радио час „Равна гора“ водио је Драган Ћирић, професионални новинар, уређивао је лист „Слобода“ у Србији. Ова драгоцена сарадња прекинута је Ђирићевим повратком у родни Крагујевац, али је и из Србије наставио да доприноси нашем раду значајним прилозима. Пожртвовани сарадници српског радио часа су познати национални активисти Рада и Раде Мицић, као и Зоран Титић, Миодраг Дангубић, архитекта Мила Милановић из Торонта, Василиса Атанацковић из Хамилтона...Срећна сам што сам имала и породичну подршку мојих кћери Радмиле и Мирјане,која нас је напустила и преселила се у вечност прошле године. Имам и сина Милана који не живи у Торонту, али редовно прати радио програм „Равна гора“. У овом набрајању наших драгоцених сарадника неког ћу нехотично изоставити, због чега им се извињавам.

Разнолики живот српске заједнице преноси се преко радио таласа: објаве рођења, венчања, смрти, слава, прослава, банкета, позоришних представа, концерата, песни-чких рецитала и свечаности свих врста, а посебност је у томе што обогатим та саопштења занимљивим детаљима, па ми после завршетка сваког радио часа, слушаоци траже снимак емисије који се на њих односи. Моји огласи и објаве нису само штуре информације, ја их оплеменим добро одабраним детаљима, јер свој посао радим са љубављу. Радио „Равна гора“ слуша сваке недеље сто хиљада слушалаца. Волим свој српски народ и колико год могу да допринесем српској заједници у Торонту и јужном Онтарију, настојим свим својим бићем то да остварим.

О преданости свом српском роду говори твоја богата биографија, као да су неколико живота стали у један. Радознали смо да чујемо твоју животну исповест. Нека остане поколењима за пример твоја животна прича Српкиње са непресушним ентузијазмом и неуморном енергијом.

Рођена сам у Београду, као и моји родитељи и моја сестра. Имала сам свега четири године, а моја сестра тек две, када су Немци, 1944. мог оца, Станка Јелића, капетана Краљеве гарде, одвели у концентрациони логор Оснабрик. Ратне и послератне године проживела сам са мајком Љубицом и сестром Миленом код родбине у Котору, где смо сестра и ја похађале гимназију и часове клавира. Када смо се вратиле родни Београд, настаниле смо се код родбине, фамилије Чолановић, у улици Краља Милутина и наставиле школовање у Трећој београдској гимназији.

Мој отац се није вратио из заробљеништа у отаџбину, већ се настанио у Детроиту, одакле нам је писао, а понекад и слао пакете са поклонима. Било је ипак потребно време да се мој отац снађе у туђини без ичије помоћи, да се запосли, купи кућу и да стекне услове за довођење своје породице. Уз то, наше породично сједињавање било је успорено и због административне процедуре тадашње југословенске власти. И коначно, допутовале смо, преко Париза, у Сједињене Америчке Државе, 1955. године. Отац нас је чекао на железничкој станици у Њујорку. Сусрет са њим сам доживела као у филму. Препознала сам свог оца на перону, јер сам у руци држала његову слику. Вриснула сам усхићено: „Ено тате”, појурила сам из све снаге према њему. И мајка је вриснула, у страху да се не изгубим у гужви, али ја се нисам зауставила. Бацила сам се оцу у загрљај: узбуђењу, срећи, сузама радосницама није било краја...

Тај први сусрет са оцем оставио је дубоки траг у мом животу. О томе сам, као студент, написала драму и добила награду. Моје сећање на оца је веома снажно у сваком погледу, јер сам од њега наследила таленат и љубав према уметности. Мој отац је писао песме. Чувам као светињу ову дебелу свеску, у коју је отац руком исписивао своје стихове. Многе његове песме су објављене у листовима „Американски Србобран” и „Слобода”.

Затим је Бранка прочитала песму свог оца, Станка Јелића, „Пођимо путем предака”.
Док је читала очеву песму, поглед ми је био прикованза уметничку слику на зиду велике дневне собе: Абрахам Линколн (уље на платну). Насликала га је осамнаестогодишња Бранка и добила прву награду на школском такмичењу у Детроиту. Студирала је уметност и у младости је имала изложбу својих слика.

Претпостављам да је незабораван догађај твоје младости био сусрет са будућим мужем, Миленком Ђуро-вићем. Општи је утисак да се нисте растајали ни у добру ни у злу. Не говори се узалуд да је ваша романса тема за целу књигу. Док се то не оствари, да чујемо укратко о вашем познанству и љубави на први поглед.

Упознали смо се у хотелу „Принц Вилијамс” у Виндзору, у коме се одржавао Фестивал српских хорова. Моја сестра Милена и ја смо певале у хору „Раваница”, а Миленко у хору „Свети Сава”. Имала сам 22 године. Знала сам одмах да је Миленко човек мог живота. А да је и он исто осећао, сведочи кореспонденција између нас кад смо се по завршетку фестивала вратили својим кућама: он у Торонто, а ја у Детроит. За две године послао ми је две стотине писама на које сам уредно одговарала. Сва та писма чувам. Датум нашег венчања је 9. oктобар 1960. Прстеновао нас је цењени и омиљени у српској заједници Торонта, и као лекар и као родољуб, др Дробац који је тада био десетогодишњи дечак.

Вођење српског радио часа није твоја једина друштвена и национална активност. Које дужности и одговорности си прихватила у оквиру српске заједнице и обављaла их деценијама, без застоја, уз своје породичне обавезе супруге и мајке?

После пресељења моје породице из Детроита у Торонто, постала сам члан црквеног хора, у цркви Светог Арханђела Михаила на Делаверу (централни део Торонта). И данас певам у том хору.

У јавни живот сам ушла 1963, када се мој муж кандидовао за народног посланика испред конзервативне странке. Моја улога је била да организујем чајанке, присуствујем разним састанцима, обилазим људе у њиховим домовима. А затим, на годишњој скупштини Кола српских сестара „Кнегиња Зорка” у цркви Светог Арханђела Михаила, 1972. године предложили су ме за председницу. Рекли су ми да је та функција само на годину дана, јер нисам била спремна да прихватим дуготрајнијe задужење. Али ето, пуне 32 године обављала сам улогу председнице Кола српских сестара при цркви Свети Арханђел Михаило.

Значајна обавеза коју сам прихватила било је организовање манифестације: „Божић и Ускрс око света” која се одржавала од 1972. и трајала преко две деценије. Било је много посла. Требало је припремити богат културни програм. Са ентузијазмом сам проналазила српске младе таленте и експерте кулинарства. Српски павиљон је био на добром гласу. Поводом 25 година празновања манифестације „Божић и Ускрс око света” организована је изложба у CityHall, Торонта и том приликом сам добила значајну награду (Community Folk Art Council of Toronto Pressents the 2004 Community Buildder Avard to Branka Djurovic).

Припремали смо и дочеке нове године у нашој цркви уз богату домаћу трпезу. Сав приход од тога био је намењен одржавању нашег радио програма „Равна гора”. Дужи низ година мој муж и ја смо организовали добро посећене пикнике на српском имању у Бимбруку, код Хамилтона. То је најбоље српско земљиште у Онтарију, има доста хладовине од стабала богатих зеленом крошњом.

Једна од најпознатијих етничких манифестација у Канади био је „Караван”. А наш „Српски караван” био је један од најпосећенијих. Читавих девет дана сваког јуна одвијале су се свечаности и богати програми у сали наше цркве Свети Арханђел Михаило, наши специјалитети су се сервирали не само у сали, већ и у пространом и уређеном црквеном дворишту. Врвело је од гостију до дубоко у ноћ. Миленко и ја смо добили много похвала, не само од наших Срба, већ и од припадника других етничких заједница, као и од канадских званичних представника.

Памте нас и овдашњи песници. У последњој деценији прошлог века, омогућили смо одржавање песничких вечери у лепом простору црквене општине Свети Арханђел Михаило и на тај начин упознавали Србе који су припадали црквеној општини са новодошлим емигрантима, углавном професионалцима, који су имали потребу да се креативно искажу на свом матерњем језику. Ја, иначе, често читам стихове познатих српских песника на радио часу „Равна гора”.

Видим на столу неколико примерака популарне књиге „Српско срце Јоханово” нашег познатог писца, поре-клом са Косова, и мог давнашњег пријатеља, Веселина Џелетовића. Зар промовишеш и књижевна дела из матице?

Веселин је сазнао за радио час „Равна гора” и замо-лио ме да рекламирам његов родољубиви роман. Књига је изазвала интересовање, па смо се потрудили да књига стигне и у Торонто. До сада сам продала 140 примерака. Сав приход од зараде добија аутор.

Остајем без речи, драга моја Бранка. Осећам потребу да и ја допринесем, бар на овај начин, да се о теби што више зна, чита и пише. Увиђам да је остао још знатан број доброчинстава и националних подвига којих треба да се присетиш, а неко од нас забележи.

Драго ми је ако моја прича може да послужи за пример оданости и пожртвованости свом народу, као и љубави и вери у живот.