Бисери и легенде српског Дунава: Средњовековна Голубачка тврђава, Национални парк Ђердап и праисторијско насеље Лепенски вир

Када посећујете Србију, било да сте у њој одрасли или само долазите као туриста, посветите бар један дан излету ван главног града Београда и обиђете три локалитета изузетних културних, историјских и  природних феномена који сваког посетиоца остављају без даха, а све то уз хук друге највеће европске реке Дунава.

На самом улазу у Национални парк Ђердап и Унесков геопарк сведоци смо врло питорескног призора. На месту где се Дунав нагло сужава, улазећи у Голубачку клисуру, на стрмим литицама обале бели се шармантна тврђава средњовековног града Голупца са импресивном каскадом камених одбрамбених кула, повезаних моћним бедемима. Најпознатија кула  која својим положајем привлачи пажњу је донжон кула која је због свог облика названа „Шешир-кула“.

Голубачка тврђава, једна од најлепших и најважнијих дунавских тврђава средњовековне Србије, свој нови сјај добила је 2019. године. Утврђење се историјски први пут помиње у списима из 14. века, подигли су је Угари или Срби, затим је обновио деспот Стефан почетком 15. века, а онда пала у османске руке и Србима изнова враћена тек након Првог српског устанка 1813. године.

О настанку имена  ове прелепе тврђаве, која је уцртана и на старе мапе, постоји више легенди, а све оне на многим језицима везује се за реч голуб. Најпознатија легенда одзвања из ових зидина тврдећи да је тврђава добила назив по прелепој девојци Голубини, која је, након одбијања да уђе у харем османског заповедника града, кажњена  и окована за стену усред  Дунава, како би се покајала. Стена Бабакај, што у преводу са турског значи „покај се“, инспирисала је Ђорђа Крстића да стену овековечи на својој слици и Војислава Илића да напише песму. Друга легенда каже да је у Шешир-кули била заточена византијска принцеза Јелена, која је због туге и самоће гајила голубове, па је по томе град добио име Голубац.

Дуж десне обале Дунава, од Голубачког града до Диане Караташ, римског и рановизантијског логора, у дужини од око 100 километара, простире се шумовити и брдско-планински Национални парк Ђердап.  Природа која одузима дах и миленијуми историје чекају радознале љубитеље природе. Девет пешачких  стаза различитих дужина и успона, пролазе кроз шумовите пределе, резервате природе, својеврсну самониклу ботаничку башту, све до панорамских небеских висина са којих као на длану  вијуга Дунав.

Парк је чувен по грандиозној Ђердапској клисури, највећој клисури у Европи, у којој се у дужини од 100 километара драматично смењују четири мање клисуре и три котлине. Најлепша од нанизаних клисура је Велики казан,  чије је име заправо прави опис рељефа на том  делу Дунава, око 170 метара моћног речног фронта  уклештено је  између стрмих литица висине неколико стотина метара. 

Пешачком  стазом Мали Штрбац стиже се до  истоименог видиковца који се налази на надморској висини од 626 метара изнад Великог казана, одакле се пружа импресиван поглед на најлепши део Ђердапске клисуре, на обалу Румуније, шумовито залеђе са каменом статуом Децебала, последњег краља Дачана и манастир Мраконија на улазу у истоимени залив.

Ђердапску клисуру је свакако импресивно обићи бродом, речним путем. Док се плови   котлином  Госпођин вир, доживљава се још један феномен Ђердапа, дубина Дунава од 82 метра, што се сматра једном од највећих речних дубина на свету. Вожња бродом је једини начин да се види историјски споменик са почетка другог века н.е., Трајанова табла (Tabula Traiana), постављена на најнеприступачнијем делу римског пута, која је исклесана у време римског цара Трајана у стене изнад Дунава. Овим путем су римски цар и његови војници ишли у рат против Дачана и Дунав је био премошћен 1100 метара  дугим Трајановим мостом, који је готово хиљаду година важио за најдужи мост у историји. На табли је натпис на латинском у шест редова који, након царевог имена и свих титула, наводи да је цар савладавши дунавско и планинско стење саградио мост. Мост је изграђен од камена, имао је низ лукова изнад воде и двадесет стубова. Замисао да повеже Горњу Мезију и Дакију била је Трајанова, а мост је пројектовао Аполодор из Дамаска, најчувенији архитекта тог доба. Мост је порушен по наређењу цара Аурелијана (270-275) када су Римљани под навалом варварских племена морали да напусте Дакију. Други извори говоре да је порушен 20 година након изградње по наређењу Хадријана (117-138) што је мање вероватно јер су тада Римљани још владали Дакијом. Неки опет верују да се распао много касније под утицајем воде. Двадесет стубова се још могло видети 1856. године, када је водостај Дунава био низак. Године 1906. Међународна комисија за Дунав је одлучила да се униште два стуба јер су ометали навигацију бродова. Остаци 16 стубова Трајановог моста могли су се лоцирати средином двадесетог века (1932) али пола века касније археолози су успели да лоцирају њих 12. Четири је вероватно у међувремену однела вода. Остаци првих стубова на обе стране и данас се могу видети на обалама Дунава.

Током историје, Бугари, Румуни, Словаци и Немци нашу клисуру зову „Гвоздена врата“, Турци  „Демир капија“, а  у Србији је остао назив Ђердап, који највероватније потиче од турске речи „гирдап“ у значењу вир или опасно место. Ђердап је видео турски путописац Евлија Челебија из доба Османског царства, и у 17. веку забележио у свом десетотомном путописном ремек-делу „Сејахатнам“. Након што наводи разне теснаце и клисуре „демир капије“, он бележи: „Од свих споменутих демир капија̄, највећа се мука мучи у овој дунавској Демир капији, у којој се сваке године разбију толике стотине бродова и подави толико тисућа људи!“

Након шетње по Националном парку, неизоставан је обилазак праисторијске насеобине Лепенски вир, смештене у оквиру геопарка уз реку Дунав, код села Бољетин, недалеко од Доњег Милановца.

Испод атрактивне челично-стаклене конструкције, смештен је Лепенски вир, најстарије „урбано“ насеље на територији Европе. Остаци објеката  трапезоидних  основа са улазима окренутих ка истоку, каскадно нанизаних ка Дунаву,  сведоче о  праисторијском народу овог поднебља који је познавао пољопривреду и сточарствo, плански подизао своја насеља у периоду  од 6300. до 5500. године п.н.е.  у периоду мезолита и раног неолита.

У Лепенском виру археолошка истраживања нису открила само остатке насеобина и концепт грађења кућа, већ су пронађене  и  некрополе, али и јединствене монументалне скулптуре од камена, као и бројни предмети од костију и камена који сведоче о постојању не само стамбеног насеља већ и сакралног центра.

Најпознатији налази у Лепенском виру, осим самог насеља, представљају праисторијске скулптуре и жртвеници, направљени од облутака камења, који су откривени заливени кречњачким малтером у подовима кућа, најчешће уз огњиште. Пронађена су два тематски различита типа скулптура од облутака:  фигуралне скулптуре људског лика и орнаменталне скулптуре декорисане мотивима меандра, рибље кости или плетенице.

Најпознатија од свих скулптура из Лепенског вира позната широм света је „Прародитељка“, из периода од 6300. до 5900. године п.н.е. Риболики изглед уметничког представљања људског лика везује се за усмереност становника на реку. Скулптуру је открио 1971. године, археолог др Драгослав Срејовић. Оригинал је изложен у Народном музеју у Београду, а копија и на самом локалитету.

Голубачка тврђава, Национални парк Ђердап и Лепенски вир представљају јединство природе и културне баштине, јер је из специфичних природних одлика овог подручја произашла изузетно вредна културна баштина.