Драгуљи Тимочке крајине

Поља и долине, изоране њиве, кукурузна поља, сунцокрет, стогови сена, трактори, багремови покрај пута, розе и резедо офарбане куће, гладиоле и руже у двориштима. То су слике које се преплићу на путу од Београда до Тимочког региона. Све то оставља снажан утисак о лепој, брдовитој и зеленој Србији. Пропутовала сам света али толико плодне земље за пољопривреду, воћарство и сточарство нисам нигде видела.

Овога лета имали смо свега два-три слободна дана да мало побегнемо из врелог Београда. Са туристичке мапе наше лепе земље отпала су места која су удаљене преко 200 км од Београда. Тако да је избор за наш трoдневни излет пао на обилазак Тимочке крајине, на својеврсно путовање кроз историју где смо свим чулима уронили у изузетнe природнe лепотe и завирили у неколико историјских здања.

У Ресавску пећину стигли смо по великој врућини па је групна тура са водичем од неких 45 минута, на свега 7 ^оС, била пријатно освежење. Из просторије у просторију задивљено смо откривали интересантан и разноврстан пећински накит, стар готово 45 милиона година и јасно нам је било зашто је Ресавска пећина добила назив „Ресавска лепотица“ и једна је од најпосећенијих туристичких атракција у Србији .

Од Ресавске пећине је само три километра удаљен манастир Манасија. После обиласка Манасије упутили смо се у Раваницу која је удаљена 35 километара. Да смо се на време информисали, редослед обилазака би био обрнут. Врата Раванице отворена су до 6 по подне, а врата Манасије сат дуже. Још бољи исписан сценарио би био поранити ујутру и стићи у Раваницу на недељну литургију (или било који дан када је црвено слово у црквеном календару) јер су тада изложене мошти цара Душана. Добра идеја је и преспаватиу коначишту Раванице, што је могуће унапред уговорити.

Вечерали смо одличну рибу са роштиља у популарном излетишту Грза, а одсели у одмаралишту Грза колиба.

Сутрадан смо се упутили ка Бољевцу. Циљ нам је био обилазак Боговинске пећине за коју смо сасвим случајно сазнали од једне групе туриста. За Боговинску пећину смо морали да се најавимо туристичком савезу Бољевца. Ту смо добили бесплатне кесице добродошлице са туристичким информацијама и сувенирима из региона. Водича смо затим пратили колима око десетак километара до уласка у Боговинску пећину. Ова пећина је одавно позната али је тек од 2013. године делимично одшкринула врата радозналим туристима, тако да још не постоје путокази који би вас довели до пећине, а уколико бисте и некако стигли не бисте могли да је посетите без водича. За сада је само првих 500 метара пећине оспособљено за посете, али и на тој дубини може се видети неколико великих дворана и потпуно доживети лепота ове пећине. Посебно очаравајућа је Концертна сала у којој би било изузетно искуство слушати музички концерт. Од водича смо сазнали да је са локалном спелеолошком групом могуће уговорити обилазак целе пећине, дугачке око 6 километара.

Од Боговинске пећине смо се упутили у некадашњу царску палату Феликс Ромулијану (Гамзиград). Археолошки остаци које смо видели далеко су превазишли очекивања. Иако је цела палата разрушена, остаци зидова, степеништа, подова, бедема наслућују њену некадашњу монументалност. Одређени делови палате и тврђаве се тренутно обнављају. Читави делови зидова капије и утврђења су видно нови и без патине и оштећења, али у довољној мери се по стилу и боји материјала уклапају у оригиналну грађевину. Надам се да ће једнога дана бити рестауриран, ако не цео, бар већи део палате.

Други дан смо одсели у хотелу Ртањ, Балашевић. Какво пријатно изненађење, хотел врхунске услуге и понуде, „all inclusive“, у срцу Србије! Деца су се забављала у отвореном базену док су старији уживали на лежаљкама и чистом планинском ваздуху, чији је мир реметио цвркут птица и зов зрикаваца. Ово је идеално место да побегнете из града и проведете лепе тренутке у природи са онима који из далеког света дођу у свој завичај да се одморе у кругу породице.

Трећи дан рано ујутру попели смо се на Ртањ. Први део успона од неких шест и по километара протекао је у пешачењу стрмим шумовитим стазама, а други, стрмији део, савладали смо пењући се преко голих ливада. Са самог врха пружа се величанствен поглед на пола Србије. Ту се тренутно налази само крст и кадионица. Некада је ту била мала црква која је срушена због легенде да је на том месту закопано благо. Благо није пронађено, а црква је, нажалост, срушена.

Тако се на крову Србије завршило још једно лепо кратко путовање по нашој прелепој домовини.

Генерално мислим да  Србија напредује у промовисању своје предивне природе и у изградњи својеврсног имиџа етнотуризма и екотуризма што привлачи велики број туриста из западних земаља који су сити гужви и комерцијалног садржаја туризма. Путеви су у великој мери добри и са добрим ознакама. Гугл сасвим поуздано даје упутства за вожњу. Цене за туристе су упола ниже ако не и две трећине ниже него било где другде у Европи или западној Америци. Хотелска соба је испод 5000 динара (50 CAD), ручак са роштиља између 500 и 1000 динара (5-10 CAD), куп са сладоледом и кафом је 300 дин (3 CAD). Туристичка услуга је добра, угоститељи су опуштени и ненападни и не осећа се, као у неким земљама, да је љубазност притворна само зарад бакшиша. Верујем да је то један важан утисак о српском туризму које посетиоци из света знају да препознају и цене.

 Ресавска пећина

Ресавска пећина стара је око 80 милиона година. Њено формирање је почело пре великог леденог доба као последица хемијских и механичких реакција подземне реке која пролази кроз кречњачку подлогу. Ресавска пећина је откривена 1962. године, а за туристе је отворена 1972. Дугачка је 4.5 километара, а свега 800 метара је доступно посетиоцима.

Температура је константна и износи 7°C, док влажност ваздуха варира од 80-100 процената. Старост накита у пећини процењује се на 45 милиона година. Унутрашњост пећине је богата бројним и разноврсним дворанама, каналима, галеријама, стубовима, сталактитима, сталагмитима, драперијама и окамењеним водопадима.

Манастир Манасија (Ресава)

Овај манастир је један од најзначајних споменика српске средњовековне културе и припада тзв. “Моравској школи”. Подигао га је деспот Стефан Лазаревић између 1407. и 1418. године. Одмах после оснивања, Манасија је постала културни центар деспотовине. Сам деспот био је један од најобразованијих људи свога времена. Написао је неколико књижевних дела од којих је најпознатије Слово љубве. Развио је живу преводилачку делатност и основао чувену Ресавску школу у којој су се преписивали и преводили списи и књиге. Манастир је више пута пустошен и разаран. Иако доста оштећен, живопис Манасије спада у ред највећих домета средњовековног сликарства.

Манастир Раваница

Раваница је задужбина кнеза Лазара, који је погинуо у бици на Косову на Видовдан, 28. јуна 1389. Црква је ограђена чврстим одбрамбеним зидом са седам кула. Раваница је саграђена између 1375. и 1377. године, а фреске су осликане неколико година пред Косовску битку. После Косовске битке и Лазареве погибије и преноса његових моштију из приштинске цркве Вазнесења у Раваницу 1392. године, манастир постаје место ходочашћа и жижа око које се ствара култ кнеза Лазара, косовског мученика.

Управо због овакве делатности - упорног неговања и чувања народне свести, одржавања духа отпора - раваничко братство је непрестано долазило у сукоб с турским властима. Раваница је била рушена и паљена неколико пута, при чему није страдала сама црква, већ утврђење и манастирске зграде. Црква је тешко страдала тек 1686/7. године, када је побијен и већи број раваничких монаха. Преживели монаси су морали 1689-1690. године да беже из манастира и из Србије, придружујући се великој сеоби Чарнојевића.

Боговинска пећина

По својој дужини од преко 6 километара, Боговинска пећина се налази одмах после наше најдуже Лазареве пећине, дугачке 12 километара. Иначе, Боговинска пећина је речна и периодично активна. Изградиле су је подземне воде из слива Боговинске реке.

Изненађује чињеница да Јован Цвијић, који је на тој територији истраживао више пећина, није знао за Боговинску пећину, јер су мештани чували тајну о постојању пећине како би је сачували за потребе склоништа и збегове. У уређеном делу пећине је стаза дужине од око 500 метара која је уздигнута од речног корита и омогућава приступ у четири велике пећинске дворане. Посебно је величанствена Концертна дворана која је због изванредне акустике и добила то име и пружа услове за организовање концерата и литургија.

Гамзиград – Ромулиана

Царска палата и задужбина римског цара Галерија (293-311) споменик је касноантичке дворске архитектуре, а налазила се у тадашњој Дакији. Добила је назив по Галеријевој мајци Ромули. И данас се може назрети величина и раскош луксузне грађевине, неправилне трапезасте основе, која се састојала од неколико палата, храма и термалног купатила, оивичених бедемима и капијама. Све је изграђено од опеке у комбинацији са различитим врстама локалног камена. Откривени су и остаци подних мозаика, изузетне лепоте и вредности, посебно мозаика са представом бога Диониса, као и статуе Херкула и Јупитера. Ова палата је увршћена у светску кутурну баштину Унеска 2007. године.

Ртањ

Планина Ртањ спада у планине пирамидног облика, подсећа на кров и зато је прозвана “кров Србије”. Припада карпатским планинама, а највиши врх досеже 1565 метара. Ртањ представља интересантан биолошки биодиверзитет. Део планине је обрастао шумом (бор и буква) до висине од 900 метара. Горњи део планине је обрастао ниским жбуњем и травом међу којима се налази велики број лековитих биљака као што су нана, мајчина душица, шипурак и чувена афродизијачка трава од које се прави надалеко чувени ”ртањски чај”. Ова планина обилује и изворима питке воде. У лето ову планину посећују планинари аматери а зими, због оштрих климатских услова, врх посећују само озбиљнији планинари.