Splavarenje na reci Otavi, adrenalinska avantura

Splavarenje je spoj kontrasta: odmora u prirodi, daleko od gradske vreve i fizičkog napora u veslanju i savladavanju brzaka podivljale vode. Reka Otava, u većem delu svog toka granica između Ontarija i Kvebeka, pruža lepotu čiste vode, brzake, slapove i nestvarno lepu prirodu koja je okružuje.

Odlučili smo se za splavarenje iz gradića Bryson u Kvebeku. Kamp je u gustoj šumi i pored mesta za šatore nalaze se brvnare koje su luksuznija varijanta za one koji vole „krov nad glavom“. „Barn“ ili preuređena štala je raj za opuštanje posle napornog dana: bar sa kantri muzikom, deo za društvene igre, druženje uz logorsku vatru i prepričavanje događaja sa splavarenja. Kuvar Šon sa entuzijazmom priprema obroke od lokalnih, svežih namirnica.

Ujutru, na dan splavarenja, autobusom odlazimo na reku. Iako postoje tri nivoa splavarenja „family“, „classic“ i „adventure“, naš vodič Filip, ujedno i vlasnik kampa Rafting Momentum, istakao je da bez obzira na iskustvo, reka uvek ostaje nepredvidivi i neprikosnoveni „gospodar“ što treba uvek imati na umu.

Nedugo nakon polaska, nailazimo na pravo „vatreno krštenje“. Prvo čujemo snažan huk i osećamo na licu kapljice vode, znak da nas očekuju veliki slapovi, a zatim veličanstven pogled na podivljalu reku koja se prelama, skače, bori, uzvisuje prema nebu i spušta u dubinu virova, kovitla se, a zatim opet prelama u pravcu Sunca oslikavajući dugine boje. Polako prilazimo brzaku, ispred nas su splavari u čamcima i kajacima, čini mi se veoma iskusni jer se u podivljaloj reci ludo zabavljaju, prevrću, potapaju i izranjaju, dok sa okolnih sprudova drugi splavari gledaju i navijaju za one koji se najduže održe na najvišem talasu.

Srce mi ubrzano lupa, vodič nam izdaje uputstva šta da radimo ukoliko padnemo u vodu ili se čamac prevrne. Krećemo, nemam vremena za razmišljanje, strah nestaje, ostaje voda koja nas pomahnitalo dočekuje i moj instinkt za samoodržanje. Čamac postaje igračka, voda ga nosi levo-desno. Slušamo uputstva vodiča: na jedan – veslaj polako, na dva – veslaj brže, na tri – veslaj iz sve snage! Veslamo najjače što možemo u pravcu vode koja se penuša i kovitla kao da je div umešao džinovsku kašiku i vrti iz sve snage. Naivno se nadam da ćemo, snažno veslajući, brže proći brzake, ali veliki talas naginje čamac i ja se, u trenu oka, nalazim u uzburkaloj vodi. Iako me je voda poklopila nekoliko puta i talasi nosili tamo-amo, ostala sam na površini zahvaljujući prsluku za spašavanje. Nisam dozvolila da me savlada strah i panika. Setila sam se uputstva vodiča da legnem na leđa i čekam da me talasi odbace što dalje od uzburkale vode, a zatim sam doplivala do čamca.

Prvo iskustvo u savladavanju uzburkane reke nije bilo univerzalno. Na putu smo savladavali brzake od kojih je svaki imao svoje ime i karakter: neki su čamac vukli na jednu stranu pa smo morali snažno da veslamo na suprotnu, drugi su obasipali talasima obe strane toliko snažno da nismo mogli ni da veslamo osim vodiča koji je pokušavao da održi pravac čamca. Neki su bili poput voza od kojih je jedan „vagon“ bio uspinjanje čamca na vrh talasa, drugi propadanje u dubine, a treći opet propinjanje i tako redom. Svaki brzak je testirao naše limite i mentalnu pribranost i odvažnost. Savladane prepreke učinile su da se osećam sigurnije i odvažnije, ali sam istovremeno shvatila da je nemoguće pobediti daleko nadmoćniju prirodnu silu. Reka će nas prihvatiti samo ako je poštujemo i nađemo načina da savladamo prepreke koje postavlja pred nas.

Srećom po moju fizičku (ne)spremnost, bilo je mnogo prilika za odmor na mirnom delu reke, lagano veslanje sa pogledom na netaknutu prirodu i relaksirano plivanje. Na pauzi za ručak smo se, poput guštera, sunčali na priobalnim stenama i prikupljali snagu za nastavak avanture.

Nakon gotovo celodnevnog boravka na reci, fizički iscrpljene, ali mentalno osvežene i ojačane, u kampu nas je sačekala sveže spremljena večera. Uz laganu muziku i glasan smeh prepričavali smo avanturu koju nam je priuštila strasna i lepa reka Otava.