POZITIVNA STRANA STARENJA

Starenje predstavlja jednu veliku ranu u društvu. Retko se posmatra kao nešto dobro i ljudi čine sve što mogu da izbegnu starenje. Ali problem je u tome što jednostavno ne postoji način da se proces starenje izbegne i zaustavi. Verujte mi, pokušao sam, ali nema zaobilaženja. Ono što ljudi pokušavaju da urade jeste da ne izgledaju kao da stare. To je isto kao i pas koji pokušava da ne izgleda kao pas. Jednostavno je takav kakav je, takvi smo i mi. A starenje se samo pogoršava ili poboljšava, u zavisnosti od vaše perspektive. Prvo, kao što sam naslov govori, alternativa starenju nije mladost, koja je prolazna kao i posvećenost političara obećanju, već smrt. Dakle, to su dva neizbežna dela života, a mi ipak trošimo toliko vremena, novca i misli pokušavajući da ih izbegnemo. Šta je to u našem načinu razmišljanja da toliko volimo ideju mladosti, da živimo u mehuru samoobmane da možemo da je zadržimo? Ali pre nego što pogledamo sve razloge za to, hajde da ipak pogledamo mladost i da vidimo da li je ona upravo onakva kako nam se čini.

„Mladost je protraćena u mladosti“ rekao je Džordž Bernard Šo.

Pretpostavljam da u ovim rečima postoji naznaka da ljudi, kada su mladi, ne cene sve prednosti svoje mladosti. Imaju energiju, zategnuto lice i telo itd. Dok su kasnije, u zrelim godinama „nagrađeni“ opuštenim licem i telom, umornim duhom i nostalgijom za stvarima kakve su nekada bile. Ljudi samo žive u svojoj mladosti, uzimajući je zdravo za gotovo i, možda, ne koriste mudro svoje vreme. Možda čak i nepromišljeno troše svoje vreme, oštećujući telo i um dok tragaju za nečim zbog čega će zažaliti kasnije, kada budu gledali svoje razoreno lice u ogledalu ili dok budu ispuštali bolne zvuke u jutarnjim naporima da jednostavno ustanu iz kreveta. Na primer, sve dok ne ostarite, ne možete da se povredite dok spavate u krevetu. Retko ćete naći nekoga ispod 30 godina ko ima bolove u ramenima, leđima ili nogama i kada ga pitaju šta se dogodilo, reći će: „Mislim da sam spavao u čudnom položaju.“ Spavao u čudnom položaju? Ko bi bilo kada mogao da zamisli da se to može desiti čak i do mere manjeg invaliditeta, kada je ceo život pred tobom! Da li ste ikada čuli tinejdžera da kaže: „Jao, ukočio mi se vrat!“

Ne, tek nakon što prođe prvo rumenilo mladosti, a mladost poprimi grimizno lice stresa i naprezanja, obično nekoliko dana nakon tridesetog rođendana, mašina počinje da se usporava ili bolje rečeno počinju problemi. I ne iskoristivši to vreme mudro, ljudi se osvrću i čitaju u sebi svoju žalopojku kajanja: „Da sam samo ostao u školi, promenio posao, znao ono šta sada znam, da nisam tako kasno investirao u BitCoin, da nisam zaprosio tu devojku, da nisam prihvatio ponudu od onog tipa…“ i tako dalje.

Lako je žaliti i osećati nostalgiju za vremenom koje nikada nije bilo tako dobro kao što se zamišlja. „Ovo su dobra stara vremena“, kaže pesma. I to je istina. Čak se i neposredna prošlost često čini boljom od budućnosti. U romanu „Lovac u žitu“, glavni lik prolazi kroz dug, bolan slom u Njujorku tokom nekoliko dana. Događa mu se čitav niz depresivnih stvari, a on upoznaje ljude koji se prema njemu ponašaju na takav način da potvrđuju njegov sumorni pogled na svet i sebe. Ali nakon što se, u staračkom domu, oporavlja, dok se osvrće, kaže da mu nedostaje sve, čak i čudovišta koja su ga tretirala na način koji ga je doveo tamo gde jeste. Postoji mnogo psiholoških razloga zbog kojih ljudi to rade, a jedan je taj što je prošlost sigurna i ne može se promeniti. Ali sadašnjost, ako vam se ne sviđa, možete je promeniti, a ako ne, možete da krivite samo sebe. Kao rezultat toga, prošlost, naša mladost, gleda se kroz te ružičaste naočare. Ali hajde da skinemo te naočare i da bolje pogledamo našu prošlost i da se osećamo mnogo bolje u trenutku koji imamo, iako smo stariji.

Biti mlad je tako divno, zar ne? Počnimo od detinjstva. Jedna od najsnažnijih karakteristika detinjstva je da ste u velikoj meri nemoćni. Vremenom se osećate ponosno što ste naučili kako da kontrolišete svoje telesne funkcije u najboljem slučaju, ali ne možete da kontrolišete gde živite, s kim živite, pravila po kojima živite, hranu na tanjiru, gašenje svetla... Pa, sećate se već. Detinjstvo je zaista kao u vojsci. Vlast je svuda, a slobode nigde. Jedina razlika je u tome što u detinjstvu i dok odrastate, praktikujete prilagođavanje i savijanje, ali ne samo  mišića. Ako imate sreće, raširićete malo krila i steći više odgovornosti. Ako biste pokušali to da uradite u vojsci, završili biste na vojnom sudu. Ako biste pokušali, na primer, da napustite svoju porodicu tako što ćete pobeći od kuće, posle nekoliko sati, poniženi, uplašeni i gladni vratićete se kući želeći da se igrate na računaru. Pobegnite iz vojske, u najboljem slučaju otići ćete u zatvor, a u najgorem pred streljački vod. Kako vreme bude prolazilo, vaša porodica će vam davati sve više slobode i odgovornosti. Ali da li je to uvek dobro? Očigledno ne ili ne bih postavio to pitanje. Sloboda podrazumeva odgovornost i kada imate više izbora, onda ste odgovorni za izbore koje donosite i, evo, dolazi strašna reč – posledice. Mač slobode je kao mač sa dve oštrice, sa oštricama na oba kraja, tako da ukoliko ne rukujete pažljivo, povredićete se.

Ali kada na kraju postignete taj dugo željeni status odraslog doba, onda dolazi brdo zadataka i obaveza koje treba da ispunite kako biste svoj život učinili uspešnim i utrli put svojoj budućnosti. Čak i u našim dvadesetim imamo na vidiku ono što dolazi, a ne ono što je oko nas. Potrebno je da se obrazujete da biste dobili taj dobar posao, a zatim da napredujete na tom dobrom poslu. Morate imati dovoljno svega što je potrebno da biste se venčali i imali decu i odgajali ih u pristojnom domu. I da nastavite sa planovima za penzionisanje i uplatama za period kada deca odu, kada možete beskrajno igrati golf i sedeti na plaži i ne raditi ništa „ dok penzioni plan na onom svetu“ započne kada ste to najmanje očekivali. Stojite kod osamnaeste rupe, zelene, simbolične i stvarne, gde padate mrtvi. Uvek sam smatrao da golf ima jednu od najvećih stopa napuštanja ovog sveta u odnosu na bilo koji drugi sport, sa brojem muškaraca koji padaju mrtvi i to uglavnom od dosade. Bing Krozbi je umro na golf terenu i njegove poslednje reči su bile: „Pa, momci, ovo je otprilike bila najbolja runda golfa koju sam ikada odigrao.“ I otišao je dole, da više nikada ne može da zamahne palicom.

Dobro je da je Bing Krozbi najbolje sačuvao za kraj, ali većina nas to ne čini. Stalno premeštamo fokus ka budućnosti i zaboravljamo na jedino vreme koje imamo, ono koje živimo. Kada sam predavao, slušao sam beskrajne pritužbe učenika i kolega na ponedeljak i kako je petak tako daleko, kao da će im petak dati sve što ponedeljak ne može. Rekao bih im da zamisle da su na samrtnoj postelji, a anđeo im dolebdeo i progovorio:

„Dete moje, kraj je blizu, ali ja sam tu da ti omogućim još jedan pun dan života, savršenog zdravlja da uživaš u svemu što ovaj svet nudi. Lepota, ljubav, osećaj trave pod nogama ili hladan dodir snega na rukama znajući da je u blizini topla kuća. Sve ovo možeš imati 24 sata. Ovo je tvoj poklon.“

Ne verujem da ćete se namrštiti i pitati: „Niste mislili u ponedeljak, zar ne? Jer ako jeste, onda neću!“

Poenta je da život ne počinje vikendom, ili letom, ili u penziji. Počinje onog trenutka kada odlučite da to dozvolite, kada se otvorite ovoj paradi radosti. Ali tu paradu često gledamo samo sa prozora stana i nikada ne silazimo da u njoj učestvujemo (i to nije ništa protiv života u stanovima). Gde god da živimo, treba da zaista živimo. A kako vreme odmiče i skupljamo bore i anegdote, ne treba da se tome protivimo želeći da ponovo budemo mladi, jer kada smo bili mladi, stalno smo želeli nešto u budućnosti.

I tako, živimo svoj život, kako reče jedan pesnik, nemajući ni mladosti ni starosti, već samo pospani san, sećajući se jednoga i strepeći od drugog. A to nije život, to je samo preživljvanje. Kako je tužno živeti gledajući unazad i unapred, ali nikad okolo. A ako pogledamo oko sebe, zaista, videćemo da su naši životi blagosloveni izborima i nadom. Ali moramo da prestanemo da gledamo samo unazad i unapred. Vreme je sada, a tajming je uvek savršen.