SRBIJA: ZNAČI TAKO TO IZGLEDA - KAŽE JEDAN KANAĐANIN - 1

Čuo sam mnogo toga o Srbiji daleko pre nego što je avion sleteo u Beograd. Učio sam o njoj još kao student i predavao kao nastavnik. Nikada se nisam osećao prijatno zbog načina na koji su Srbija i Srbi prikazani mnogo pre nego što sam upoznao svoju životnu partnerku, Srpkinju, pre više od četiri godine. Kako sam upoznao nju, njene prijatelje, a zatim i njenu porodicu, sva moja očekivanja da je ovo mesto i da su ovi ljudi prilično neverovatni, obistinila su se. Bio sam na oprezu, pošto su mi godinama ljudi govorili da su Srbi ratoboran narod i da nisu baš prijateljski nastrojeni. Znao sam da ću saznati istinu u njihovom okruženju, a ne kroz predrasude i priče. A evo istine o jednom Kanađaninu koji je spakovao torbu i otvorio oči na najdivniji način.

Kao primer koliko su Srbi gostoljubivi i prijateljski nastrojeni, neka posvedoči dan kada sam se izgubio. Za početak, Beograd je veliki grad u kom nikada nisam bio. Povrh svega, prema šarmantnoj evropskoj tradiciji, ulice uglavnom nisu projektovane po ugledu na geometrijske oblike. One su nicale same i širile se prema geografskim potrebama i kretanjima ljudi, a ne pravolinijski kako bi potrebe automobila bile na prvom mestu. I kao rezultat toga, ulice su divna i zanimljiva avantura za lutanje: ukoliko imate osećaj za pravac. Ja nemam. Dešavalo se da se izgubim u svom starom momačkom stanu i ponekad bi me moja mačka vodila do dnevne sobe. Ljudi koji funkcionišu sa ovim nedostatkom sada imaju vodiče na svom telefonu koji im bukvalno govore kojom ulicom da idu. A ako ne znate naziv ulice, možete ga, što nije iznenađujuće, pročitati na uličnom znaku. Bilo je slučajeva da u Beogradu nije bilo uličnog znaka. Ponekad bi ga nalazio u nivou gležnja posađenog na ogradi ili uz zgradu. A bilo je trenutaka kada je naziv bio ispisan ćirilicom. Još jedan od divnih aspekata Srbije je njihova privrženost ćirilici i želja da sačuvaju svoju jezičku kulturu u svetu uticaja Zapada. Divim se tome i poštujem, kao što sam to činio u nekoliko navrata u zemlji svojih predaka, Irskoj, kroz pokušaje da se njihov glas čuje. Sa divljenjem i poštovanjem, ali ujedno i prilično uznemiren kada se izgubim i kada pokušavam da pronađem svoj put i čitam ulični znak koji i da je napisan Brajevom azbukom, ne bi mi ništa značio.

Jedne večeri sam izašao sam, uveren da se moj loš (gotovo odsutan) osećaj za pravac može nadoknaditi mojim GPS-om. To je bilo pre nego što sam shvatio da je GPS bio zbunjen kao i ja lavirintom krivudavih ulica i ćiriličnim pismom. Povrh svega, u mom divnom neobraćanju pažnje, baterija na mom telefonu je pala na pet procenata. Odjednom su zgrade oko mene izgledale zastrašujuće, baterija je bila pri kraju, a ja nisam znao kako da dođem kući i imao sam samo adresu kao putokaz. Osećao sam se bespomoćno, razmišljajući očajno poput nesnađenog i izgubljenog turiste i počeo nasumično da pitam ljude da li znaju gde živim. Šta bih mogao da uradim da nisam uspeo da dođem do svog doma pre nego što sam ostao bez baterije? Da se služim svojim slabim srpskim jezikom i preklinjem policajca da me odvede u moj iznajmljeni stan ili da me bar uhapsi? Ispostavilo se da nemam razloga da brinem jer su se, i pored toga što sam čuo za neprijateljski nastrojene Srbe, još jednom pokazali izuzetno predusretljivi. Na kraju me je doveo kući momak koji je izgledao bez sumnje kao biznismen, u sakou sa kravatom i akt tašnom, koji se uputio svojoj kući, srećnik! Promumlao sam svoju molbu na jeziku za koji sam se nadao da će biti njegov, pružajući telefon sa očajničkim izrazom lica. Na skoro savršenom engleskom je rekao:

„O, da, ove mape nisu uvek toliko korisne. Evo, objasniću vam…”

I nastavio je da mi objašnjava kako da stignem do kuće u tri laka koraka. Imao sam tračak nade, neizmerno sam mu se zahvalio i krenuo. Minut kasnije dotrčao je do mene:

„Zapravo, trebalo bi da skrenete u sledeću ulicu desno, to je kraći put do vašeg stana.”

Ne samo da mi je pomogao, već je dotrčao do mene da mi pokaže kako što pre da stignem kući! Nije bila retkost niti neobično sresti ovakvog Srbina na ovom putovanju. Najljubazniji ljudi na koje naiđete na turističkom putovanju obično slatkorečivo pokušavaju da vam nešto prodaju. U Srbiji to nije tako. Bukvalno sve koje sam sretao bili su ljubazni i srećni što mogu da vežbaju svoj engleski, pričajući sa mnom. Verovatno je moj srpski zvučao nevešto i naivno pa su zaključili da mi je potrebna pomoć. I bila mi je potrebna.

Postoje ljudi koji zbog prirode svog posla moraju da budu ljubazni prema turistima, a to su konobari. Primetio sam da u Srbiji ima vrlo malo konobarica i uglavnom su samo konobari. Dok su u Kanadi većina konobara mladi ljudi, obično studenti ili glumci, koji će jednog dana diplomirati ili ostati glumci. Ali u Srbiji je nekako više starijih muškaraca koji se bave ovim poslom. I dok je većina ovih momaka obavljala pristojan posao, bilo je nekoliko onih koji su izgledali nezainteresovani da nam donesu hranu. Dobar broj njih je gledao sport na velikom ekranu i bilo je jasno da njihovu uslugu možemo očekivati  tek na zvižduk sudije na utakmici, ako budemo imali sreće. Ali veliki broj konabara je bio ljubazan i pričljiv. A tek šta su služili! Pripremio sam se za srpsku hranu zbog svoje partnerke i mnogo sam se radovao gozbi koja me čeka. Iskreno sam se radovao. Sećam se da sam gledao jedan video-zapis o srpskoj hrani pre nego što sam došao. Zabeležio ga je  jedan Irac koji je putovao. Iskreno, irska kuhinja se ne može pohvaliti svojim specijalitetima niti je poznata po ukusu. Kažu da se u Irskoj so smatra začinom. Ali ovaj momak koji je putovao Srbijom jeo je bez prestanka raznovrsnu hranu, koju nije mogao da prestane da hvali ili jede. I bio je začuđen što ne samo da se nije ugojio, već je izgubio nekoliko kilograma. Verujem da je to iz jednostavnog razloga što je hrana neobrađena i u prirodnom stanju. Nije masovno proizvedena, industrijski prerađena ili bez zaštitnog znaka.

Ako bih naveo sve namirnice koje sam voleo, onda bi ovaj članak u suštini bio detaljan jelovnik. Mogao sam da jedem srpsku hranu svakog dana i da mi ne pozli. I moram da kažem, glavna odlika svih njihovih obroka je meso, čisto i jednostavno. Nikada nisam video meso kao opciju za tri obroka dnevno. Opet, meso koje sam jeo kod rođaka u raznim domovima nije izašlo iz plastične ambalaže ili dospelo preko okeana. Bilo je lokalno. Ponekad malo previše lokalno za gradskog dečaka. Bilo mi je malo čudno provoditi vreme sa pilićima u kokošinjcu, znajući da bi te noći mogle da završe u loncu i na mom tanjiru. Video sam alat koji se koristi za komadanje tih stvorenja i ostatke perja u šupi nakon nedavnog odstrela. To bi moglo biti uznemirujuće na neki način, ali svako ko jede meso treba da zna odakle ono dolazi i da razume potpuno prirodan proces od života do smrti što se tiče našeg izvora hrane. A ove životinje su lutale naokolo i hranile se prirodno. U Severnoj Americi ova vrsta mesa se posebno ceni i reklamira kao meso životinja koje su hranjene žitaricama, uzgajane na farmi i veoma je skupo. Većina životinja odakle ja dolazim uzgajaju se na farmama fabrika koje su prilično nehumane prema životinjama. Postoji nešto ohrabrujuće u saznanju da su životinje koje jedete vodile prirodan i bolji život pre nego što su prinete kao žrtve.

Jedan porodični ručak kojem sam prisustvovao bio je toliko obilan, posebno mesom, da je bio postavljen na veoma dugačkom stolu i očekivao sam da će duše oko četiri ili pet životinja biti prisutne i čuvati gozbu. Piletina, junetina i svinjetina je servirana. Zurio sam širom otvorenih očiju u tanjire i na trenutak sam postao onaj stari vegeterijanac, i pomislio:

 “Gospode Bože, ovaj sto izgleda kao bojno polje.”

Ali ta pomisao je nestala, zgrabio sam tanjir i počeo da jedem i da se topim u mesu i hrani. I uradio sam to sa zadovoljstvom.

Naseljavanje Beograda traje dugo, preko 7000 godina, što je impresivan rekord. I kao rezultat toga, njegove zgrade i ulice beleže dugu istoriju. Naravno, grad je pretrpeo ratove, sravnjen je sa zemljom 44 puta u svojoj istoriji. Ali ipak postoji očuvana gradska arhitekture zbog koje sam napravio onoliko fotografija koliko sam napravio i koraka. Naravno, to je preterivanje, ali svaka druga zgrada me je prizvala da je fotografišem kako je ne bih zaboravio. Crkve su oslonac u ovoj zemlji, koja je na mnogo načina veoma tradicionalna. Postoje glavne crkve poput Hrama Svetog Save i Crkve Svetog Marka. Po meni, više liče na katedrale i, kao takve, podjednako su neodoljive koliko i impresivne. Ako velike bogomolje treba da drže ljude poniznim u poređenju sa veličinom Boga, one to upravo čine. Ali u isto vreme ove veće građevine takođe mogu  učiniti da se osećate pomalo usamljeno. Manje crkve na koje sam naišao su mi bile privlačnije. Konkretno, crkva moje partnerke iz njenog detinjstva, Crkva Svetog cara Konstantina i carice Jelene. Mislili biste da je naziv toliko impresivan da se prostire na teritoriji nekoliko blokova, ali mesto na kome se ona uzdiže je malo i intimno. Čak i kao stranac i katolik iz druge zemlje, ova crkva me je prigrlila, osetio sam u njoj neku posebnost, da sam deo nečeg većeg, što, verujem, crkve treba da čine. U stvari, zar to nije ono što religija treba da čini? Kao katolik, navikao sam na ikone i kitnjaste ornamente i slike u crkvi. Ali srpske pravoslavne crkve su daleko bogatije u svom predstavljanju. Ali nikada to nisam smatrao preteranim ili suvišnim. Argument za ovu vrstu ukrasa je da slavi Boga, a upravo sam takav osećaj dobio dok sam lutao od crkve do crkve. Bilo je slavljenički i prelepo i nikada se nije osećalo suvišnim. Zaista, to vas tera da želite više.

Nikada nemojte otpisati zvanične zgrade vlade u prošlosti i sadašnjosti! Veličina i detalji mnogih od njih ponovo su me učinili da izgledam kao stereotip turiste: otvorenih usta, fotografišući sliku za slikom i gledajući okolo kao da postavljam pitanje bilo kome oko mene: „Možeš li da veruješ u ovo?“  Pošto su ljudi oko mene živeli ovde, pitanje je bilo retoričko i, na sreću, neizrečeno. Mislim da lokalci na bilo kom mestu moraju postati bar delimično imuni na lepotu oko sebe. I to je jedna od radosti biti turista, sve to možete videti prvi put. Druga radost što ste turista je to što vas tera da svoj dom vidite na drugačiji način, kako kaže T.S. Eliot „A kraj sveg našeg istraživanja biće da stignemo tamo odakle smo pošli i saznamo to mesto prvi put.” Zgrada glavne pošte bila je jedan takav monolit. To je jedna od onih zgrada koja je impozantna, ali ne kao neboder koji govori „pogledaj koliki sam“. Njegova veličina i dizajn omogućavaju mu da dominira ulicom i da se uklopi u isto vreme kao njen deo. Imajući to u vidu, ogromna je i osećali smo se pomalo glupo kročiti u njene dubine da kupimo jednu markicu za razglednicu. A i to je bilo iznenađenje za Srbiju. Iako je ovo očigledno prva svetska zemlja sa tehnološkim inovacijama koje su jednake bilo kojoj drugoj, ona ima najšarmantnije ostatke iz prošlog, manje složenog vremena. Markica koju smo kupili je izvučena iz masivne knjige koja je izgledala kao da je preživela nekoliko ratova. Kupovina je zabeležena u knjizi u kojoj bi srednjovekovnom monahu bilo prijatno da piše. I konačno je račun bio ispisan rukom. Osećao sam se kao da sam se na trenutak vratio u prošlost i bio sam zahvalan što sam video da se neke stvari i dalje rade u stilu stare škole.