Moj Торонто

Свонси село

Пристрасно издвајам овај део града који се зове Свонси село Village of Swansea, из којег је потекао и у којем се ствара САН часопис. У овом насељу живи велики број ситуираних српских породица. Смештен је у зеленом „џепу“ између језера Онтарио, природно заштићеног резервата Хамбер реке и Хајпарка - највећег парка у Торонту, па се човек осећа као да живи ван града, а заправо је метроом само 20 минута од центра Торонта, од најважнијих културних збивања, музеја, позоришта и сл. Пун је зеленила, заштићених шума, паркова, дивних огромних врба и прелепог трешњевог дрвета. Током три сезоне свако двориште је пуно цвећа и лепог растиња уз дивно подшишану зелену „енглеску“ траву. Пружа много могућности за пешачење кроз природу. А једном, док ми је дете било још мало, избројала сам да на двадесетак минута шетње од куће имамо око петнаест паркића за играње.

А ту је надомак Блур улицa са ниским зградицама од цигле, са баштицама и пиљарницама, „џада“ која не може да се мери са европским стандардима, јер није затворена пешачка улица, осим за време Украјинског фестивала и нема тргове и споменике, али је за Торонто једна од најживљих и најдинамичнијих улица са посебном „европском“ атмосфером.

У Свонси селу се на улици и у зградама ретко чује неки други језик. Прошетајте по Свонси селу и срешћете комшије, чућете новости и трачеве. Шта се дешава у основној школи Свонси, које дете је на којем факултету, ко се удаје, ко се разводи, ко је променио посао, ко путује у Србију итд.

У Свонси селу се родила и одрасла генерација наше деце и сви се знају, а и ми родитељи смо се спријатељили преко њих. Наше Свонси село је прави доказ да је „потребно читаво село да се одгоји дете“. Нека од наше деце су још у основној школи, нека у средњој, нека студирају, а нека су се већ осамосталили и стасали за брак, а полако већ стижу и унучићи. Када одрасту и можда се преселе негде другде, наша деца ће се сећати овог лепог краја у којем су се играли у паркићима са многим другарима српског порекла, одрастали заједно, ишли у школу заједно, и са носталгијом ће се сећати Свонси села у којем су провели безбрижно детињство. Почеци живота у Торонту, већине нас, били су далеко од овог лепог краја.

Школа „Србалија“

Ако посећујете пријатеље или рођаке који живе у западном торонћанском насељу Етобико (у којем живи велика српска популација), а деца им похађају средњу школу на Мил улици, тражите им да посетите школу. Ова школа је у српској заједници добила надимак Србалија због највеће популације коју чине српска и сомалијска деца. У школским ходницима ћете имати прилике да видите изложене велике слике матураната из претходних двадесет година. Обратите пажњу на лица и презимена деце.

Mеђу сликама клубова средњошколаца приметићете да постоји и тзв. „Српски клуб“ у којем се деца српског порекла друже, разговарају на разне теме која се тичу националне свести и идентитета, па чак и прикупљају средства за помоћ у матици. Један такав српски средњошколски клуб Хамберсајд школе, млади новинари САН-а су представили у неком од претходних бројева.

Улица Гембл

Када посетите Торонто немојте пропустити да тражите рођацима и пријатељима да вам покажу улицу Гембл Gamble Avenue, важну антрополошко-друштвено-историјску евиденцију способности прилагођавања, сналажења и опстанка нашег народа. Приметићете код пријатеља/рођака оклевање и избегавање „немој молим те, то је било давно кад смо дошли у Канаду, живели смо тада у најгорем јаду и беди, дошли без пара, тражили посао, не поновило се, пу, пу“. Али останите упорни да видите Улицу „жртава Слободана Милошевића“. Пред вама ће се појавити насеље запуштених зграда, прљавих улица, неуредних паркића. У оближњој самопослузи, између тезги прелећу пацови. У холу зграде смрди од помешаних мириса разноразне хране и прашка из заједничких веш машина. Сиромаштво, сиромаштво, сиромаштво на све стране.

А док вам показујемо, неко од нас Торонћана српског порекла можда ће и заплакати. Јер ту смо имали наш први стан, ту су нам деца проходала, ту смо упознали кумове. Ту су нам први пут дошли у госте наши сада већ упокојени родитељи. Учиниће нам се да поново чујемо драње на српском по ходницима. Угледаћемо стазицу којом смо шетале са другим трудним комшницама и бирале име будућем детету, „само да је лепо српско“. У ходнику зграде замирисаће нам поново мирис киселог купуса, који је комшија вешто киселио на балкону. А гле, у гаражи ено га је још паркиран стари бјуик којег нам је комшија земљак продао за 500 долара.

Опера хаус

После Београдске арене, стадиона, КСТ-а, хале Пионир или Сава центра, по броју одржаних концерата српских и екс југословенских бендова и музичара предњачи Опера хаус из Торонта.

Током последњих двадесет пет година ту се опијамо звуцима родног краја на незаборавним свиркама музичких звезда попут Жељка Бебека, Боре Чорбе, Даде Топића, Галије, Забрањеног пушења, Електричног оргазма, Бајаге, Партибрејкерса, Парног ваљка, Ван Гога, Марије Шерифовић и многих других. У Опера хаусу је права рокерска атмосфера, полумрак, а у ваздуху помешан мирис маре, дувана и алкохола. 

Публика се тиска и гура на великом подијуму испред бине, жељно ишчекујући вече доброг рока,  али и враћање у своју младост, у нека стара времена. И када се рефлектори упале и музичари захуктају на сцени, није необично видети шездесетогодишњаке у публици  како скачу. У колективној екстази нема блама јер је у публици „генерација“, али лепо је видети и један број младих, рођених у Канади, којима су родитељи пренели љубав према музици своје младости. Једном приликом када је на концерту Партибрејкерса конзерва пива полетела на бину, Цане је прекинуо свирку уз прекорне речи: „Ау емигранти, који сте ви сељаци“.

У Опера хаусу радницима обезбеђења вероватно ништа није јасно, а можда и мисле да су ти старији људи који падају у транс уз звуке музике чудни или надувани. Можда никада неће разумети шта значи „музика моје младости“ у имиграцији, а посебно када си из земље која више не постоји. Они су ту да обуздају несташлуке Балканаца, таласе у публици, уношење пића и тсл. И на крају, док помахнитала публика удара ногама по поду за трећи бис, радници обезбеђења ревносно опомињу да се напусти сала, а средовечни српски имигранти у друштву пријатеља пресељавају се у оближње барове.

Можда многима изгледа да је имигрантска мапа Торонта посута цвећем, али треба знати да су улице града некада слепе, неретко пуне лавиринта и непроходних раскрсница. Потрeбно је време да једно семе пронађе плодно тло и пусти свој корен из којег би једног дана никао цвет. Тек тада имигрантска прича може бар на тренутак да подсети на бајку. Кажем на тренутак, јер се лaтице цвета могу лако распршити.