ЗАЛИВ ГРМЉАВИНЕ УПОЗНАЈМО ДОМОВИНУ ДА БИСМО ЈЕ ВИШЕ ВОЛЕЛИ

Некада, док смо живели у старој Југославији, чинило нам се занимљивије да истражујемо европске градове него да откривамо лепоту српских манастира и планина. Исто важи и овде у Канади. Северни део Онтарија никако да дође на ред поред путовања на Карибе, у Јужну Америку или широм САД. Делимично је разлог и цена – путовања унутар Канаде су изузетно скупа. На пример, недељу дана у Манитоби или обилазак источне обале могу коштати двоструко више него одмор на Карибима или Флориди. Исто важи и за Тандер Беј. Ипак, обилазак Тандер Беја и његове околине није разочарао – вредело га је уврстити у путничке планове.

Први утисак када смо слетели у Тандер Беј (Залив грмљавине) био је да је град у великој мери разуђен – низ врло скромних и малих једноспратних кућа и тек понека високоспратница. Град делује прилично пусто и подсећа помало на град духова. Посебно је то случај у центру, где се тек понегде види жива душа на улици, најчешће Индијанци, а многе зграде изгледају напуштене, са закуцаним даскама на прозорима. Осећају се сиромаштво и запуштеност и тек понегде падне у очи интересантна архитектура из времена када је град био на свом врхунцу. Нажалост, статистике показују и да је Тандер Беј током последњих година на првом месту у Онтарију по смртности од конзумације опиоида, са 77,2 случаја на 100000 становника, док је просек у целом Онтарију 17,6 (подаци из 2022. године).

Интересантно је да је овај град назив добио због звука грмљавине који одзвања кроз залив приликом олуја, али у питању није права грмљавина већ звук таласа који се обијају о стене што подсећа на грмљавину. Град има око сто хиљада становника, са 14% индијанског становништва, претежно Ошанаве. Интересантан податак са пописа из 2021. године је да се у овом граду између осталог говори око десетак различитих индијанских језика, а да српско-хрватски језик говори 280 људи.

Тандер Беј у данашње време изгледа попут увеле руже, док су у 19. веку овде цветали економија и развој. Још од 17. века овај регион је био важан због трговине крзном са Индијанцима. А са експанзијом трговине, досељавања, а касније и железнице, цео регион је значајно напредовао. Град Тандер Беј је 1970. године званично настао амалгамацијом два градића - Порт Артура и Форт Вилијама. У Форт Вилијаму се почетком 19. века налазило седиште Северозападне компаније (The North West Company), у тадашње време највеће светске компаније за трговину крзном. Изузетно искуство је посетити Форт Вилијам историјски музеј у којем се налази реплика седишта ове компаније. Музеј се састоји од многобројних дрвених кућа и колиба које представљају градић какав је изгледао почетком 19. века. Ту су куће у којима су живели запослени у компанији, ресторан-кантина са кухињом, која је истовремено била и просторија за дружење и забаву, ту су амбуланта и апотека, звоник, а цео градић је био опасан зидом. У овом својеврсном музеју се може осетити атмосфера тог времена и чути необична прича како се свакога лета одржавао скуп (Great Rendezvous) између канадско-француских држављана, шкотских бизнисмена, Анишинабе и Метис Индијанаца, као и других трговаца из целог света, током којег су се преплитале културе белог и индијанског становништва, успостављали односи и утврђивали послови. У овом музеју може се провести неколико сати у обиласку кућа опремљених оригиналним намештајем и оригиналним фотографијама које сведоче о том времену, као и колиба у којима су изложена многобројна крзна и остала роба са којом је ова компанија пословала. Сваке године се у овом музејском комплексу на обали реке Kaministiquia одржавају многобројни фестивали, а најпознатији је Great Rendezvous фестивал средином јула који не треба пропустити.

Године 1882. Канадска пацифичка железница је повезала Тандер Беј регион, који се то време називао регион Лејкед, са Винипегом и од тада у овом крају почиње транспорт жита из западне Канаде на источну обалу. Има се утисак да је овај део Онтарија са развојем привреде, индустрије и трговине у 19. веку и почетком 20. века за имигранте био привлачан готово колико је Торонто данас. 

Интересантан је податак да је Порт Артур 1892. године добио први градски електрични трамвај у Сверној Америци, а такође био и први град на свету да у то време (1908. године) уведе промену дневног времена. А док се у Европи распламсавао Први светски рат, овај град је напредовао кроз производњу муниције и бродоградњу.

Поред историјског музеја Форт Вилијам, у граду су и Тандер Беј музеј, Музеј спорта северозападног Онтарија, Војни музеј, Уметничка галерија. Ту је и Музеј транспорта Александар Хенри који је смештен
у укотвљеном броду. Некада је на Великим језерима (Great Lakes) служио као ледоломац, а поред тога био
и транспортно возило за робу, опрему за светионике, али служио је и за истраживачке мисије. Постоје и организоване туре по граду за разгледање зграда од посебног историјског и архитектонског значаја. А посебно бих препоручила два Аметист музеја који се налазе на периферији града, где можете готово као
прави „рудар“ „ископавати“ аметист и купити за успомену, као и накит и остале сувенире од овог минерала.

Оно што путовање у овај регион чини посебно вредним је прелепа околина Тандер Беја, која привлачи посетиоце својом нета кнутом природом и атракцијама због којих вреди да се у овом крају задржите и
неколико дана. 

Највећа туристичка знаменитост овог подручја је најдужи висећи мост у Канади, смештен у Кањону орлова (Eagle Canyon), удаљен свега 45 минута од града. Овај мост, дужине 183 метра, издиже се на висини од 46 метара изнад кањона и пружа невероватно узбудљиво искуство. Поред њега, посетиоци могу уживати у погледу на кањон и са краћег висећег моста, дужине 92 метра, који се налази на висини од 38 метара.

Град је окружен природним лепотама које се налазе на сат времена вожње – има чак четири провинцијска парка са пешачким стазама, живописним плажама и зади-вљујућим водопадима. Најпознатији међу њима је парк „Див који спава“ назван по силуети која издалека подсе-ћа на огромног уснулог човека. Парк се протеже дуж полу-острва, а посматрајући из даљине се јасно распознају “глава”, „груди“, „колена“ и „ноге“ дивовске фигуре. Са преко 125 километара стаза које се протежу кроз густе шуме и уз обалу језера Супериор, парк нуди јединствено искуство за љубитеље природе. Посетиоци могу уживати на плажама, истраживати кампове, обићи центар за посетиоце или учествовати у догађајима у отвореном амфитеатру.На само пола сата вожње од града налази се провинцијски парк Какабека, у којем су чувени водопади, други по величини у Канади, одмах иза Нијагаре. Са висинском разликом од 40 метара, ови водоводи остављају снажан утисак. Мени су лично Какабека водопади лепши од Нијагаре, где сам водопаде на миру доживела само из бродића, док се на платформи, уз хиљаде туриста, увек осећам као да гледам фото-тапет. Чак ми је драже да Нијагару гледам са америчке стране на којој је далеко мање туриста. Насупрот томе, на овим
водопадима влада потпуни мир, број туриста је мали, а парк је врло лепо
уређен. 

Посетиоци могу уживати седећи на клупама по ободу водопада, ослушкујући звук воде у хармонији са природом. Поред тога парк нуди и око 7 километара пешачких стаза. Планина Мекеј (Мount McKay) уздиже се на ободу града и видљива је са сваке тачке у Тандер Беју. Ова огромна гола стена, која достиже 483 метра надморске висине, припада индијанском резервату и има дубок ритуални значај за првобитне становнике овог подручја. Индијанци је називају Планина грмљавине, што додатно наглашава њен мистични карактер. Данашње име добила је по шкотском трговцу Виљаму Мекеју који је живео у овом граду средином 19. века. Осим што нуди спектакуларну панораму града, залива и околине, ова планина је такође и место где се током године одржавају индијански фестивали, чувајући живом традицију и културу староседелаца. На другом крају града, са погледом на језеро Супериор и провинцијски парк „Успавани див“, налази се споменик посвећен Терију Фоксу, једном од вољенијих канадских хероја. Тери Фокс, младић којем су у младости дијагностиковали рак, 1980. године започео је „Маратон наде“, са амбицијом да прикупи новац за истраживање и лечење ове опаке болести. Његов циљ је био да свако од тада укупно 24 милиона становника Канаде донира по један долар. Тери је кренуо са источне обале Канаде, из Сент Џонса у Њуфаундленду, прелазећи сваког дана дистанцу маратона. Нажалост, његово путовање је прекинуто управо у Тандер Беју, када је болест захватила његова плућа. Преминуо је девет месеци касније, али његов дух и визија живе и данас. У знак сећања на овог младог хероја, 1982. године подигнут је споменик који симболизује наду, упорност и хуманост.

Тандер Беј и његова непосредна околина крију чаробне пределе које једноставно не смете пропустити. Незаборавни су заласци сунца над језером Супериор, док боје неба плешу по његовој површини. А ако посетите овај крај између средине августа и средине априла, имате прилику да уживате у јединственом феномену Ауроре Бореалис – северном светлу, које ће вам одузети дах. Да бисте у потпуности доживели овај крај, препоручујем боравак од најмање четири дана. Лети, као и током фестивалске сезоне, сваки дан доноси нове прилике за истраживање, опуштање и уживање у природи. До Тандер Беја можете стићи аутомобилом, 15 сати вожње од Торонта, као и авионом. Постоји неколико летова дневно са аеродрома Пирсон и Портер. „Прича се по граду“ и да су неки наши суграђана после пандемије одлучили да продају некретнине у Торонту и преселе се у тренутно веома приступачне куће у овом региону. Тандер Беј, као центар северозападног Онтарија, привлачи све више људи својим универзитетом, изузетно развијеним здравственим системом и повољним животним условима. Захваљујући нижим трошковима живота, овај Залив грмљавине све чешће се помиње као једна од најбољих дестинација за живот у Канади, а постаје све популарнији избор и за пензионере међу становницима Торонта.